Reforma biblioteka i bibliotečke delatnosti

Opšta reforma političkog i društvenog sistema u Republici Srbiji, da bi bila uspešna i celovita, mora obuhvatiti sve vitalne oblasti – od ekonomije i pravosuđa do obrazovanja i kulture. Često se u političkim proklamacijama, bilo programskim, promotivnim ili predizbornim, upravo kultura ističe kao jedan od najpouzdanijih pokazatelja koliko je reformski, ili tranzicioni proces ovde dubok i sveobuhvatan. Za najširu javnost, nekoliko je oblasti kulturnog delovanja od najvećeg intersovanja. Pored književnosti ili muzike, od institucija za koje su građani u najvećem broju zainteresovani su biblioteke – i to sve vrste: javne, specijalizovane, školske, univerzitetske, interne, dečje itd. Od njihovog načina menjanja prema uzusima i standardima evropskog bibiliotekarstva zavisi će i konačna ocena pripremljenosti države Srbije da se priključi zajednici evropskih država.

Stoga strategija razvoja javnih biblioteka i bibliotečke delatnosti u Srbiji podrazumeva jasnu reformsku politiku koja će omogućiti sticanje masovnog znanja o kulturi, i u kulturi. Pitanje je zapravo usmereno pre svega prema definisanju razloga za donošenje novog Zakona o bibliotekama, bibliotečkoj i informacionoj delalatnosti u njemu. Ustavni osnov za donošenje takvog Zakona sadržan je u odredbama onih članova po kojima je Republika (preko nadležnih stručnih institucija – u ovom slučaju biblioteka) obavezna da uredi i obezbedi sve sisteme u oblasti kulture, pa prema tome i u oblasti bibliotekarstva.

Razlozi za donošenje nacrta novog Zakona o bibliotečkoj delatnosti regulisani su postojećim Zakonom iz 1994. godine. Taj inovirani nacrt Zakona nastoji da se na jedinstven način uredi sistem bibliotečko-informacione delatnosti u Srbiji i uskladi sa preporukama Saveta Evrope i drugih institucija i asocijacija zainteresovanih za jedinstveno evropsko bibliotečko zakonodavstvo i integralnu razvojnu politiku tog sektora. Osnovni ciljevi takvog zakona su: stvaranje uslova za ostvarivanje sloboda i prava građana u kulturi, pre svega osnovnog ljudskog prava na slobodu izražavanja; ravnomerni i kontinuirani razvoj bibliotekarstva Srbije u skladu sa zahtevima za osavremenjivanje i promenu te delatnosti, celokupne struke i bibliotečko-informacionog sistema; obezbeđivanje institucionalnih pretpostavki za postizanje većeg značaja biblioteka i bibliotečko-informacione delatnosti nego do sada za ukupno napredovanje i modernizaciju društva.

Radi ostvarivanja ovih ciljeva predložene zakonske odredbe moraju biti usklađene sa preporukama iznetim u ‘Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda’, ‘Preporukama Saveta Evrope o politici pristupa arhivima’, ‘Konvenciji za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope’, ‘Preporukama IFLE’ koje se odnose na specijalizovane bibliotečke servise za gluve i formiranje Brajevih kolekcija knjiga za slepe, zatvorskih biblioteka i dečijih, ‘Direktivama Komisije Evropske Unije Evropskom parlamentu i Savetu Evrope za usaglašavanje autorskih prava’, ‘Direktivama Saveta Evrope o kulturnom nasleđu’ i ‘Preporukama Saveta Evrope o kontroli izvoza kulturnih dobara’.

U skladu sa politikom regionalizacije i jačanja decentralizacije i lokalne samouprave, novim Zakonom daju se nova ovlašćenja pokrajinskim organima, gradovima i organima jedinica lokalne samouprave, ali se postavljaju i njihove obaveze i odgovornost za obezbeđivanje jednakih uslova svim građanima za zadovoljavanje osnovnih ljudskih prava na knjigu, na informaciju i za neprekidno učenje.

Korisno je bilo i konsultovanje iskustava iz ‘Zakona o knjižnično-informacijskoj delatnosti Republike Slovenije’ koji je po svemu saglasan sa standardima i uslovima Evropske unije kao jedan od bitnih elemenata u procesu opšteg usaglašavanja pravnog sistema Republike Slovenije sa propisima Evropske Unije. Razlog više za  ugledanje na ovaj zakon jeste i činjenica da Nacionalna biblioteka Slovenije, zajedno sa najvećim bibliotekama u Republici Srbiji, koristi zajednički sistem uzajamne katalogizacije pod imenom KOBIS koji je osmislio i postavio Institut za informacijske znanosti iz Maribora, da bi se na tim tehnološkim i softverskim rešenjima izgradio uzajamni bibliografsko-informacioni sistem u Republici Srbiji. U tekst nacrta Zakona unete su, kao novina u odnosu na važeći Zakon, i osnovne pretpostavke za normalno funkcionisanje uzajamne katalogizacije bibliografsko-informacionog sistema u Republici Srbiji u Centru celog sistema postavljenog u Narodnoj biblioteci Srbije.

Kao zaokružena celina, nacrt Zakona sadrži odredbe o bibliotečko–informacionoj delatnosti tako što uređuje: ciljeve, osnove i uslove za obavljanje bibliotečke i informacione delatnosti, prava i slobode korisnika, principe organizacije, vrste, način rada i modele stabilnog finansiranja biblioteka iz javnih sredstava (budžeta), osnove nacionalnog uzajamnog bibliografsko-informacionog sistema zemlje, položaj Narodne biblioteke Srbije kao centralne nacionalne biblioteke, rad nacionalnog Bibliotečkog saveta kao i druga pitanja vezana za ostvarivanje, razvoj i unapređenje bibliotečko–informacionih delatnosti u Srbiji.

Takođe je predviđeno da se pitanja u vezi sa pribavljanjem obaveznog bibliotečkog primerka za depozitne biblioteke svakog izdanja regulišu posebnim zakonskim aktom. A razlozi za donošenje tog Zakona proizlaze iz odredbi koje se odnose na Obavezno dostavljanje publikacija regulisano Zakonom o kulturnim dobrima iz 1994. U toku 2002. godine Vlada je predložila Narodnoj skupštini novi Zakon o kulturnim dobrima, koji je kasnije povučen iz procedure (ali ga je sadašnje Ministarstvo kulture u nešto izmenjenom obliku nažalost vratilo u proceduru), i zbog toga što su bile izostavljene odredbe o obaveznom primerku štampanih publikacija. Predlagač je tada sugerisao da se ovo pitanje uredi posebnim Zakonom koji se odnosi na knjigu i bibliotekarstvo, što je početkom 2004. godine i učinjeno, ali taj Zakon usled promene administracije nije poslat u skupštinsku proceduru. Taj nacrt Zakona je predložen da bi se na jedinstven način i trajno rešilo obavezno dostavljanje publikacija, njihova zaštita kao dela kulturne baštine i da bi se ova materija uskladila sa preporukama Saveta Evrope za jedinstveno evropsko bibliotečko zakonodavstvo i politiku.

Dostavljanje obaveznog primerka publikacija, njihovo čuvanje i korišćenje od opšteg je interesa za Republiku Srbiju. U ostvarivanju tog opšteg interesa, prema nacrtu Zakona, obavezu imaju isključivo izdavači publikacija u skladu sa njihovim obavezama i interesima u sprovođenju opšteg interesa. Do sada je prevashodno ovu obavezu imao štampar publikacije koji nije bio motivisan za uredno dostavljanje obaveznog primerka. U skladu sa preporukama Saveta Evrope, smanjen je broj obaveznih primeraka sa 10 na 5, uvedena obaveza distributera inostrane literature da depozitnim bibliotekama dostave po 1 primerak koji je od interesa za nacionalni fond i kulturnu baštinu, kao i dobrovoljni obavezni primerak koji dostavljaju izdavači i autori našeg porekla iz inostranstva. U nacrtu Zakona je predviđena stimulacija izdavačima za uredno dostavljanje obaveznog primerka, kao i primeren režim kazni za privredne prestupe i prekršaje, kako izdavača i distributera, tako i Narodne biblioteke Srbije i Biblioteke Matice Srpske, koje su po Zakonu depozitne biblioteke za dostavljanje obaveznog primerka publikacije.

Osnovni cilj ovakvog Zakona je stvaranje uslova za ostvarivanje sloboda i prava građana u kulturi, pre svega slobodnog pristupa informacijama, nacionalnoj bibliografiji i očuvanje kulturne baštine za buduće generacije. To praktično znači da se ukupna izdavačka produkcija Srbije priznaje kao kulturno dobro od opšteg interesa što do sada nije bilo normativno definisano.

Već duže vreme u stručnim krugovima i ustanova koje se bave zaštitom kulturnog nasleđa ističe se potreba za temeljnom promenom stanja u kojoj se ova oblast nalazi, a to podrazumeva značajnu reformu, pre svega postojećeg Zakona o kulturnim dobrima iz 1994. godine. Ističe se potreba da se ovaj akt modernizuje, da se u njega unesu nove ideje saglasne promenjenom vremenu, da se on učini savremenijim i, što je najbitnije, usklađenijim sa evropskim propisima, preporukama, standardima i drugom legislativom u ovoj oblasti radi postavljanja efikasnijih modela i rešenja, ali i da se u formalnom pogledu učini pregledijim i lakšim za korišćenje.

U Zaštitu pokretnih kulturnih dobara (materijalnih i nematerijalnih) spada i oblast biblioteka i bibliotečke delatnosti. Osnovni ciljevi su: stvaranje uslova za ostvarivanje sloboda i prava građana u kulturi, pre svega osnovnog ljudskog prava na slobodu izražavanja, razvoj bibliotekarstva Srbije u skladu sa zahtevima savremenosti i razvoja delatnosti, struke i bibliotečko-informacionog sistema, obezbeđivanje institucionalnih pretpostavki od većeg, nego do sada, značaja biblioteka i bibliotečko-informacione delatnosti za ukupno napredovanje i modernizaciju društva. Novost u ovom Zakonu je i o osnivanje Centra virtuelnih biblioteka Srbije takođe pri Narodnoj biblioteci. To praktično znači da su javne biblioteke u Srbiji, kao temelj kulture, povezane u jedinstvenu mrežu, potpuno kompjuterizovane i osposobljene da pruže svaku traženu knjigu ili informaciju svakom građaninu Srbije ma gde se on nalazio. One moraju postati najvitalnije ustanove koje ispunjavaju zahteve akcionog plana tzv. Elekronske Evrope koji je upravo u izgradnji. Za to treba obezbediti finansiranje i podršku na nacionalnom i lokalnom nivou koji će osnažiti ulogu javnih biblioteka u oblasti civilnog društva, permanentnog usavršavanja, ekonomskog i društvenog razvoja i kulturne raznolikosti prema prioritetima evropskog manifesta o kulturnim diverzitetima i javnim bibliotekama.

A aktuelno stanje ukazuje na sledeće: u 177 javnih biblioteka  u Srbiji sa oko 400 ogranaka, nakon 2000. godine situacija se unekoliko promenila, pre svega u Beogradu, a onda i u svim većim gradovima Srbije. Mada i dalje, biblioteke se ne doživljavaju kao mesta zadovoljenja ne samo kulturnih već i informacionih, obrazovnih i socijalnih potreba. U ovoj oblasti treba načiniti kulturološki obrt i  bibliotke proglasiti za javna mesta prvog reda koje u vremenu tranzicije treba da obezbede svakom građaninu mogućnost da do informacije dođe na brz i jeftin način, a da se celo društvo, koristeći jedini servis u Srbiji koji pokriva svaku opštinu,  ubrzano demokratizuje. Otuda ubrzamo uvođenje interneta u javne biblioteke koje značajno popularizuje ovaj vid masovnog kulturnog aktivizma.

Ovo je zapravo deo tzv. PULMANOVOG dnevnog reda za E-EVROPU (elektronsko povezivanje evropskih biblioteka). Ministri, visoki političari i ljudi od struke iz 36 evropskih zemalja uključujući zemlje članice Evropske Unije, zemlje kandidate za prijem i susedne zemlje saglasili su da je neophodno obezbediti finansiranje i podršku na nacionalnom i lokalnom nivou: da bi se osnažila uloga javnih biblioteka kao vitalnih ustanova koje ispunjavaju zahteve akcionog plana E-Evrope, tako što će se ubrzati njihov razvoj kao primarnih centara digitalnim izvorima; da bi se zadovoljile želje svih građana informacionog društva putem modernizovanih usluga javnih biblioteka, tako što bi se stimulisalo preuzimanje politike i prakse promovisanih od strane PULMAN projekta.

Da bi postigle ove ciljeve, javne biblioteke moraju: da ponude nove servise uvodeći digitalne tehnologije koje će čitaoce staviti u poziciju da ostvare svoje lične ambicije u svetu koji se ubrzano menja i koje će doprineti društvenoj koheziji i uspešnoj evropskoj ekonomiji baziranoj na znanju; da vidno poboljšaju  pristup građana u korišćenju usluga javnih biblioteka, naročito onih građana koji su u riziku socijalne ili digitalne marginalizacije nadograđujući se na korisničke baze od preko 150 miliona registrovanih članova javnih biblioteka u 36 zemalja PULMAN mreže.

Na PULMAN konferenciji je zaključeno da će građani imati znatnu korist od koherentne podrške servisima javnih biblioteka na lokalnom, nacionalnom i evropskom nivou koristeći ovaj metod u četiri specifične oblasti: Civilno društvo (demokratija i građanstvo), Permanentno usavršvanje, Ekonomski i društveni razvoj i Kulturna raznolikost.

Da istaknemo da zasad PULMAN mreža uključuje Albaniju, Austriju, Belorusiju, Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Hrvatsku, Češku, Dansku, Estoniju, Finsku, Francusku, Nemačku, Grčku, Mađarsku, Irsku, Italiju, Latviju, Litvaniju, Luksemburg, Makedoniju, Moldaviju, Holandiju, Norvešku, Poljsku, Portugaliju, Rumuniju, Rusiju, Slovačku, Sloveniju, Španiju, Švedsku, Tursku, Ukrajinu, Veliku Britaniju i od prošle godine i Srbiju i Crnu Goru.

Stoga javne biblioteke u Srbiji moraju postati mesta zavičajnog pamćenja, podrška lokalnog duha i običaja, kreatori kulturne mobilnosti i različitosti, mesta kulturnog i socijalnog susreta, promoteri multikulturalizma, a sposobnost bibliotekara ogleda se u upravljanju informacijama kada ono postaje vitalno građansko umeće i važan pomagač u obrazovanju i učenju. One su organizacijski otvorene za sve, sve uzraste, socijalne grupe i time osnažuju demokratiju u tranzicionim promenama i teškom socijalnom okruženju, mesta  su za besplatno korišćenje građe, knjiga, časopisa i vrlo često jedina ustanova kulture u opštini, napokon i moćna informaciona i kulturna mreža, zasada neiskorišćena u podsticanju pismenosti čitanju, radu sa novim tehnologijama, organizovanju višeg nivoa kulturnih aktivnosti, u radu sa decom, i rpi tome one su lakše dospune marginalnim grupama, licima sa posebnim potrebama i sposobnostima itd.

Tim putem stiženo u Evropu, zapravo u njenu kulturu, koja je sebe već proglasila društvom znanja a ne samo kapitala. U takvu evropsku kulturu, ipak, nećemo ući ukoliko naši građani ne budu sposobni da sebe pronađu i realizuju u novom informacionom društvu i u novoj pismenosti, a i kada budemo ušli, teško da ćemo zadržati sopstveni identitet ukoliko sopstvenu kulturu ne učinimo dostupnom pre svega nama samima, a onda i drugim nacijama, upravo sistemom novih biblioteka i bibiliotečkim fondovima u njima.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 22. februar 2006.