Privatne galerije – Deset godina Galerije ’Haos’

Kada je maja meseca 1995. godine istoričarka umetnosti Borka Božović otvorila Galeriju ’Haos’ sa namerom ’da se u njoj predstave one pojave i poetike u okviru jednog likovnog izraza – crteža’, a s obzirom da je to vreme bilo dramatični perid jugoslovenskih ratova, razaranja, materijalnih oskudica, izolacije i opšte depresije, malo ko je tada mogao da pretpostavi da će se jedna ovakva privatna kulturna inicijativa održati i obeležiti i prvu desetegodišnjicu. Upravo se to dogodilo i potvrdilo velikom retrospektivnom izložbom priređenom u Umetničkom paviljonu ’Cvijeta Zuzorić’, a prigodan katalog, zapravo momografija rada ove galerije, objavljen za tu priliku, pokazao je sav kulturni, ali i socijalni, pa i politički značaj njene aktivnosti.

Te, 1995. godine u Galeriji ’Haos’ izlagali su Uroš Tošković, Mića Popović i Pero Nikčević, i već je taj izbor umetnika otkrio ne samo medijsku opredeljenost galerije, što uostalom i stoji u njenom naslovu, već i stilsku, te poetičku orijentaciju koja je praktično ostala neizmenjena svih ovih godina. Iako su mnogi skeptici ovu opredeljenost za crtež kao likovni izraz tumačili kao ’liniju manjeg otpora’ s obzirom na to da je tehnika crteža, ma na koji način da se izvodi, najmanje zahtevna za izlaganje, ipak se niko nije odlučio da baš crtežu posveti svoje posebno interesovanje, i to ne samo u promotivne i afirmativne svrhe, već i u teorijskoj potpori koja je pratila gotovo svaku od gotovo stotinu priređenih izložbi. Sama Borka Božović je napisala niz tekstova, dokazujući fundamentalni značaj crteža u likovnim umetnostima, a u samoj monografiji objavila je jednu sveobuhvatnu studiju koja nedvosmisleno određuje visoko mesto ovom mediju. Moglo bi se zaključiti da je ovaj događaj, uz sve reperkusije koje su povodom njega naglašene, ukazao i na želju da se u Beogradu osnuje i jedna specijalizovana, velika institucija muzejskog tipa koja će se isključivo baviti prikupljanjem, izučavanjem, publikovanjem i izlaganjem crteža. Na vrlo ubedljiv način izložba desetegodišnjice rada Galerije ’Haos’ pokazala je opravdanost ovakve želje njenog osnivača, ali i stručne i umetničke javnosti koja je svesna ovakve kulturne i stvaralačke potrebe.

U desetodišnjoj delatnosti Galerija ’Haos’ je, sem osnovne aktivnosti, pokrenula i niz ’pratećih’ programa i odgađaja koji su jasno upotpunjavali njen javni status. Tako je, na primer, započet i ciklus pod nazivom ’Glasovi novog veka’ koji ima za cilj da pokaže radove sasvim mladih umetnika, nekih koji su još uvek studenti na likovnim akademijama u Srbiji i Crnoj Gori. Prezentacija njihovog rada svojevrsna je najava novih poetika koje svaka generacija sa sobom donosi u skladu sa vlastitim senzibilitetom, shvatanjima, ličnoj i kolektivnoj opredeljenosti prema svetu u kome žive i stvaraju.

U ovoj galeriji je osnovan i ’Fond za afirmaciju stvaralaštva’ te Nagrada ’Mića Popović’ – i kao trajno sećanje na ovog akademika i velikana naše likovne umetnosti u drugoj polovini dvadesetog veka, ali i kao potrebu da se svake druge godine prepozna umetnik koji je, idući putem otpora umetničkoj represiji i političkoj antidemokratiji, kojim je tako uporno išao Mića Popović, i svojim delom pokazao i istakao poznato NE regresivnim socijalnim i ideološkim procesima koji se u našim uslovima periodično recikliraju na različitim nivoima i u različitim centrima društvene moći. Do sada su ovo priznanje dobili: prve godine Predrag Koraksić Koraks i Danilo Bata Stojković, potom Dušan Otašević, Dušan Makavejev te, prošle godine, Jagoš Marković.

U pomenutoj uvodnoj studiji pod simboličnim naslovom ’Crtež van haosa i u njemu – deset godina jedne galerije’, Borka Božović je pored toga što je dijagnostifikovala glavne bolesti našeg društva devedesetih godina, postavila i teorijsku matricu kojom je moguće utvrditi vrednost nekih crteža i značaj određenih poetičkih i autorskih pojava koje se bave ovim medijem. Ovaj tekst je zasigurno polazišna tačka za dalja istraživanja u ovoj oblasti, ali on je dao i dovoljno valjanih obrazloženja za osnivanje jedne nove institucije specijalizovanog tipa koja će doći na red da se u neposrednoj budućnosti otvori. O tome bi državni planeri u ovom sektoru već sada morali da razmisle i da uporišta pronađu baš u predočenoj analizi. Mislimo da taj trenutak i nije toliko dalek.

No, ova izložba pokreće i neka druga, isto tako važna i dalekosežna pitanja u najneposrednijoj vezi sa vizuelnim stvaralaštvom u nas, baš sada, za kulturu uopšte, krajnje opasnom i restriktivnom, po svim pokazateljima, trenutku tranzicije. Naime, položaj vizuelnih umetnosti na neki neobjašnjiv način svake godine se redovno pogoršava. O tome svedoče brojni podaci, a magični izgovori da se zapravo radi o ’tranzicionom procesu’ nimalo nisu ubedljivi, naprotiv, izgledaju krajnje naivni, da neupotrebimo teže ternime poput neznalaštva, ignorancije, necivilizovanosti, nekulture i tako dalje.

Evo kratkog popisa tih opasnosti od tranzicije po aktuelnu umetnost.

Savremeno stvaralaštvo danas se nalazi u izuzetno teškoj situaciji, ne samo materijalnoj već i u odnosu na brigu institucija i državnih organa koji treba da obezbede njegov nesmetan razvoj. Male državne stimulacije za vrhunsko stvaralaštvo, retki otkupi, teško rešavanje radnih mesta i ateljea likovnih stvaralaca, otežavanje donatorima i sponzorima da potpomognu umetnike – sve su to glavni problemi koji zahtevaju što hitnije sistemsko rešavanje. Ključ je u poboljšanju stanja i položaja takozvanih nacionalnih institucija kulture koje zapadaju u sve veću krizu i neizvesnot opstanka.

Što se tiče takvih državnih institucija, koje su nadležne i koje prate savremenu umetnost, iz godine u godinu njihov položaj i status po pravilu se pogoršavaju. Država svake godine iz budžetskih sredstava sve manje izdvaja novca za redovno održavanje a pogotovo za realizaciju programa koji se najdirektnije tiču savremenog stvaralaštva. Neophodno je uspostaviti bolju saradnju izmedju ministarstava kulture i finansija, a to znači da Vlada mora kulturu staviti u prioritete, da bi se materijalni položaj u ovoj oblasti znatnije poboljšao. Dakle, međuresorno usaglašavanje doživljava vidnu krizu.

Kad je, pak, reč o privatnim galerijama i muzejima, država nema instrumente za raspoznavanje programa koji se realizuju u stvarno umetničkim galerijama i onima koje nude i neguju kič, šund i drugo stvaralaštvo bez vrednosti a za samo komercijalne svrhe. Posao države je da prepozna istinske umetničke galerije (preko svojih stručnih komisija) i podrži njihove projekte na sledeće načine: maksimalno da pojeftini njihov rad u šta spada:  zakup poslovnog prostora, štampanje publikacija, poštanski i PTT troškovi i drugi, čime bi se obezbedila dodatna sredstva koja bi te galerije same uložile u promociju savremenog stvaralaštva.

Dobro postavljena i rešena poreska politika regulisala bi i ovaj segment delatnosti, smanjila ili posve eliminisala „crno tržište“ umetninama gde se bez ikakve kontrole slivaju u džepove pojedinih art-dilera velike sume novca.

U krajnje problematična i tragično nerešena pitanja je i status umetnika. Valjalo bi zadržati i omogućiti da i dalje opstane institucija „slobodnog umetnika“. To omogućava zaista vrednim stvaraocima da delaju i žive od svog rada. Ni samo školovanje umetnika nije u boljoj situaciji. Što se tiče kadrova na akademijama umetnosti u Srbiji, trebalo bi da poštuju već potpisane obaveze iz Bolonjske konvencije da profesori mogu biti (re)izabrani samo pod uslovom da su se sami potvrdili samostalnim izložbama, teorijskim radovima ili drugim projektima.

U ovaj set problema spada i rešavanje radnog prostora za likovne umetnike. Problem rešavanja radnog i stambenog prostora savremenih stvaralaca od najveće je važnosti i prioriteta. Kako je praktično iscrpljen fond ateljea kojima su umetnička udruženja raspolagala, neophodno je osmisliti nove mehanizme koji će stvaraocima, koji su na početku svojih karijera, olakšati dobijanje radnih prostora ili stanova. S jedne strane, onim umetnici koji mogu da svojim sredstvima izgrade svoje ateljee i stanove treba poreskom politikom omogućiti da se potpuno oslobode plaćanja  građevinskog zemljišta, nabavke građevinskog materijala, da imaju olakšice u izvođenju radova i drugo. A za umetnike koji nemaju svojih sredstava, država preko komercijalnih banaka prioritetno i namenski treba da obezbedi dugoročne kredite koje bi umetnici vraćali ili novcem ili umetničkim radovima (ustupanjem svojih dela muzejima, galerijama, bankama i drugim organizacijama).

Pored toga treba hitno rešiti da – već dugogodišnji korisnici radno-stambenih prostora i već umetnici u poodmaklim godimana, često veoma renomirani i sa velikim priznanjima koji dosad nisu otkupili svoje radno-stambene prostore, a nemaju nikakve druge stanove niti drugih šansi za neko stambeno rešenje – pod najpovoljnijim uslovima otkupe te prostore, s obzirom na to da su dugi niz godina sami ulagali u njihovo održavanje i obnovu. Time se ne smanjuje fond ateljea, jer ti umetnici nemaju drugih stambenih prostora. Posebna komisija, sastavljena od članova udruženja i državnih organa trebalo bi da proceni svaki slučaj zasebno i omogući najpovoljnije uslove za realizaciju tog programa otkupa i dodele stambeno-radnih prostora u vlasništvo samih umetnika.

Po mogućstvu treba predvideti izgradnju radno-stambenih prostora u novoizgradjenim objektima na poslednjem nivou ili potkrovlju, dodeliti ih umetnicima ili udruženjima koji bi svojim sredstvima završili neuredjen prostor (ili tačnije samo delimično izgradjen prostor) onako kako njima odgovara za delatnost kojom se bave (različito za skulptorske, grafičke ili slikarske ateljee). Svaki investitor nekog novog stambenog zdanja mogao bi da se obaveže od strane opštine koja je nadležna za dozvole da obezbedi ovakve prostore i da ih u prodaji nudi pod povoljnijim uslovima, kao pravo preče kupovine za umetnička udruženja ili, direktno, pojedinim umetnicima. Za uzvrat, investitoru bi bile smanjene dažbine za broj i cenu kvadrata koje ustupe za ovu namenu.

Pri izgradnji javnih objekata (banke, hoteli, osiguravajuća društva, strana predstavništva i drugo) bi bio investitor dužan da u odredjenom procentu (standard je oko 6%) od investicione sume izdvoji za nabavku umetničkih dela, izgradnju fontana, izradu mozaika, skulptura, opremu prostorija, kancelarija, soba, i to samo preko udruženja i galerija koje imaju državni sertifikat da se na profesionalan način bave prodajom umetničkih eksponata i u kojima su zaposleni istoričari umetnosti a ne samo trgovci.

I svi zakoni iz oblasti vizuelnih umetnosti moraju da pretrpe temeljne izmene, zapravo da budu dovedeni u sklad sa evropskim standardima. Prvi i univerzalni zakon bi bio ’Opšti zakon o kulturi’ unutar kojega bi trebalo da budu umetnosti od opšteg društvenog interesa, a koji bi bio u skladu sa svim parcijalnim i specijalizovanim zakonima iz pojedinih kulturnih delatnosti. Takođe i ’Zakon o poreskoj politici’ u procesu produkcije, prodaje i plasiranja umetničkih dela smatra se najvažnijim i najhitnijim zakonom koji bi regulisao čitav niz procesa i omogućio zapošljavanje i stimulisao proizvodnju čitavog niza raznih delatnosti: od nabavke materijala za izradu umetničkih  dela, preko prodaje umetničkih dela, prezentiranja umetničkih ostvarenja (izlagačka delatnost, publikacije, i tako dalje). Dobra poreska politika u ovoj oblasti znatno bi smanjio pritisak na budžetska sredstva a upravo regulisala osnovne principe tržišnog poslovanja u ovoj oblasti, čime bi znatno podstakla celokupnu likovnu produkciju i dovela do poboljšanja statusa umetnika. Ni ’Zakon o zadužbinarstvu’ nije primeren novom vremenu. Iz nekih razloga naša zemlja nije osavremenila ovaj veoma značajan zakon koji bi regulisao svako ulaganje i sponzorisanje kulturnih manifestacija, otkup umetničkih dela ili neki drugi oblik donatorstva a oslobađao bi donatore u datom procentu od poreza, a zadužbinare stavljao u rang uglednih i poštovanih darodavaca.

Dakle, potrebno je sistemsko rešavanje položaja u ovoj olasti, a to je po prirodi stvari obaveza države, odnosno, državnih organa od republike i autonomne pokrajine do opština i gradova, koji moraju da ublaže tranzicione udare, privatizaciju i neophodno otvaranje ove države i društva prema svetu i odnosima koji u njemu važe.

Mesto privatnih galerija u ovom procesu opšteg poboljšanja položaja likovnih umetnika u tranzicionom periodu vrlo je značajno. No, nažalost, iako postoje brojne privatne galerije (registrovanih u Beogradu je oko sedamdeset, ali onih koje rade ’na crno’ je višestruko više) tek je nekoliko koje isključivo izlažu samo umetnička dela. Pored Galerije ’Haos’ tu su još Galerija ’Zvono’ koja je specijalizovala za promociju mladih umetnika, Galerija ’Remont’ koja se bavi straživanjima na ’rubnim’ područijima stvaralaštva, i – to je sve. Istine radi treba istaći i da programske orijentacije još nekoliko izlagačkih prostora, iako nisu formalno privatni, imaju zanimljiv program: Rex koji se bavi promocijom novog stvaralaštva u najširem pojmu te reči, galerija ’Art-get’ koja je osnovana sa ciljem da pokaže relevantna zbivanja na fotografskoj sceni po zanimljivom konceptu jednog selektor koji osmišljava godišnji program (prošle godine to je bio Goran Malić a ove Goranka Matič), Nenj Moment galerija koja se drži visoke eksluzivnosti i specijalizovala se za advertajzing i industrijski dizajn, Galerija ’Beograd’ koja sve intenzivnije obraća pažnju na neetablirane stvaraoce i fenomene, i odnedavno Galerija ’Ozon’. Dakle, tek ovih nekoliko galerijskih prostora, od kojih su samo četiri potpuno privatni, pored brojnih takođe privatnih, ali nažalost sa krajnje problematičnom umetnošću koja isključivo nastaje iz merkantilnih a ne estetičkih razloga, svakako da nije dovoljno da bi se njihovo prisustvo značajnije osetilo. Možda bi od pomoći bilo osnivanje asocijacije privatnih galerista koji su okrenuti promociji i podršci ozbiljnog stvaralaštva čime bi se mogao ostvariti veći uticaj na državne organe koji bi tada verovatno brže rešavali probleme stvaralaštva o kojima je bilo reči. Takve galerije bi dobile ozbiljne beneficije u radu (od zakupa prostora do komunalnih obaveza, štampanja kataloga i tako dalje), a vrednost programa bila bi im ocenjivana svake godine, pa u slučaju promene izlagačke politike prema komercijanom stvaralaštvu, te bi se beneficije gubile. Na ovaj način država bi načinila značajan korak u regulisanju odnosa u krajnje osetljivom području promocije i podrške serioznog stvarašatva u društvu koje je još uvek siromašno, koje je u umetničkim smislu prilično ’nepismeno’ i koje mora da prođe kroz ovaj period tranzicije sa najmanje posledica po istinske umetnike i one koji ih podržavaju. To je jedini način da se stvarno uključimo u veliku evropsku i svetsku porodicu prosvećenih i svesnih građana koji takavu međunarodnu zajednicu vide kao realnost i neizbežnost radi sopstvenog opstanka.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 6. 6. 2005.