Ka novoj muzeologiji

I

Kulturna dobra, bez obzira da li su materijalna ili nematerijalna, predstavljaju suštinu i osnovu nacionalne kulture i identiteta. Nastojanje da se razume, koristi i neguje kulturno nasleđe produbljuje naše shvatanje države i etnosa. Zato je neophodno da državna politika aktivno radi na zaštiti onoga što nam je istorija ostavila, na očuvanju ukupnog – pokretnog, nepokretnog i duhovnog kulturnog nasleđa i njegovog okruženja. Prema svim važećim evropskim kulturnim konvencijama svi treba da se obavežu u potrebi da se budućim generacijama prenesu postojeća kulturna dobra, kao što su ih preci nama ostavili u nasleđe.

Zato bi svaka nacionalna strategija očuvanja kulturnog nasleđa trebala da podrazumeva da kulturna dobra budu sačuvana u njihovom originalnom obliku. Kulturna dobra, kao i njihovo okruženje moraju da budu zaštićeni od razvoja koji ne vodi računa o njima. Kulturna dobra nikada ne smeju da budu uništena, ukradena ili da postanu predmet ilegalne trgovine pod bilo kojim uslovima ili okolnostima, jer su ona iznad materijalnih vrednosti. Vrednost našeg kulturnog nasleđa mora da se proučava i šititi kroz edukaciju u školi, društvu i u kući. Svi moramo da doprinesemo zaštiti, razvoju i prenošenju naše nacionalne kulture.

Ovo se postiže zakonskim uređenjem tog državnog posla. A pre donošenja bilo kakvog novog ’Zakona o kulturnim dobrima’ potrebno je predhodno pripremiti i usvojiti čitav niz sistemskih i specijalizovanih zakona u koje ovaj poseban Zakon mora biti uključen i sa kojima treba da bude u potpunosti usklađen.

Na prvom mestu neophodno je pripremiti i usvojiti nacionalnu strategiju kulture i kulturne baštine koje treba da se postave kao prioriteti u razvoju društva i koji moraju biti definisani i uključeni i u novi Ustav Republike Srbije. Potom treba pripremiti i usvojiti prvo ’starije’ zakone sistemskog karaktera, usklađene sa evrospkim zakonodavstvom. Ovi zakoni treba da uključe i interaktivno se povežu i usklade sa nacionalnom politikom i strategijom razvoja kulture i unapređenja zaštite baštine. 

Opis trenutnog, tranzicionog stanja, kao i uvid u mogući daljnji razvoj kulturne politike u Srbiji, započeo je na dva skupa održana 2000. i 2002. godine pod naslovima ’Strategije kulturnog razvoja’ i ‘Kulturna politika Srbije: Nacionalni izvještaj’ (ovaj drugi organizovan je u saradnji sa Savetom Evrope i uz prisustvo i sudelovanje njihovih eksperata). Ovim dokumentima sada nedostaje i obavezna studija ’Strategija kulturnog razvitka’ kao dela opšteg projekta ’Srbija u 21. veku’ u saglasnosti sa dokumentom: ’Kulturne politike u Evropi – Kompendijum osnovnih činjenica i trendova’.

Kulturni razvitak ne može se uklopiti u linearne vizije razvitka, budući da njegov cilj nije tek podizanje niskog ukusa stanovništva kao posledice izolacije zemlje tokom proteklog perioda, nego i drugih potreba i vrednosti, odnosno, kvaliteta celokupne sredine i življenja u njoj. Stoga se i pojam ’kulturna politika’ odnosi ponajviše na pokretačke mehanizme: zbir pravila, mera i metoda usmerenih prema postizanju ciljeva kulturnog razvitka. Isto tako, kulturna politika ne odvija se u vakumu, već se temelji na procenama i potrebama, aspiracijama i moći, tj. uzima u obzir prioritete društvenog razvoja, ali i manevarske mogućnosti u određenom kontekstu koji se determiniše specifikumom političkog miljea.

Kao što je gore spomenuti ‘Nacionalni izvještaj o kulturnoj politici Srbije’ iz 2002. godine predložio viđenje kulture kao pojedinačnog, ali i kolektivnog dobra na čijim se tekovinama u prošlosti utemeljuje identitet nacije, a na stvaralačkim izvorima u sadašnjosti grade mostovi prema budućnosti i svetu, tako je i definisanje nacionalne kulturne politike moguće staviti u okvir ciljeva različitih sektora države i društva, kao što su: privredni potencijal, društvena solidarnost i kultivisanost ljudskog ponašanja, te organizacija i planiranja prostornog razvoja.

Projekt pod nazivom ’Kulturne politike u Evropi – Kompendijum osnovnih činjenica i trendova’ je transnacionalni projekt započet na inicijativu Saveta Evrope 1998. godine, a odvija se u saradnji s Evropskim istraživačkim institutom za komparativne kulturne politike. To je on-line i off-line opšti informacijski sadržaj podataka koji omogućavaju jednostavan pristup činjenicama, trendovima i sažecima postojećih baza podataka o nacionalnim kulturnim politikama u Evropi. Trenutno Kompendijum obuhvata monografske prikaze 23 evropske zemlje. Tekstovi su pripremljeni na osnovi strukture koju su pokretači projekta ujednačili za sve priloge, a obuhvata presek konteksta, ciljeva i mera, te odnosa u području različitih kulturnih politika.

Struktura Kompendijuma reflektuje prioritete označene od strane Saveta Evrope i njegovih zemalja-članica, kao i zemalja-potpisnica Evropske kulturne konvencije: promocija identiteta i kulturne raznolikosti, podrška kreativnosti i sudelovanju u kulturnom životu. U sadržajnom smislu, svaki od priloga (takozvanih ’profila’) o pojedinoj zemlji nastoji da se osvrne na istorijski razvoj, te prikaz sadašnje strukture, legislativno okruženje i trenutne rasprave o kulturnoj politici. Kompendijum kao projekt nema zadati definitivni cilj – pa tako ni jasan kraj – osim onoga da teži da postane interaktivno oruđe koje se samoodržava putem stalno rastuće mreže nacionalnih partnera, resornih ministarstava, nevladinih organizacija, stručnjaka za kulturne politike te istraživačkih institucija širom Evrope. Taj cilj ostvaruje se sve više nadogradnjom postojeće on-line baze podataka, uključivanjem novih izvještaja o zemljama koje dosad još nisu bile zastupljene, odnosno ažurnim dopunama postojećih. Sve učestalije korišćenje on-line resursa Kompendijuma govori o uspešnosti ovog koncepta i predstavlja model za slične projekte, transnacionalnog ili nacionalnog porekla.

Kada srpska verzija bude urađena, takođe će biti dostupna svima putem weba. Isto tako, neophodno je izraditi i jedan poseban prilog za poglavlje ’Panorama’ koje je isključivo posvećeno kulturnoj politici, gde bi bile obrađene teme vezane uz širu elaboraciju područja kulturne politike, te resursa i metodologija koje su uz ovaj pojam vezane.

Muzejski savet Republike Srbije, kada bude osnovan, trebalo bi biti savetodavno telo Ministarstva kulture i medija, a raspravljao bi o prioritetima u oblasti rada muzeja u Srbiji u naredenom periodu, zatim o primeni jedinstvenoga stručnog pristupa u obavljanju muzejske delatnosti, a novim priedlogom ’Pravilnika o stručnim i tehničkim standardima’ uredilo bi se određivanje vrste muzeja, njihovog rada i smeštaja muzejske građe i muzejske dokumentacije. Donošenjem ovog Pravilnika počela bi i kvalitetnija standardizacija u radu muzeja, te celovitija primena još jednog, pretstojećeg ’Pravilnika o načinu i merilima za povezivanje u sistem muzeja Republike Srbije’. Prioritet u muzejskoj mreži i nadalje bi morao biti centralni registar, ili inventar muzejske građe, kao i informatizacija i digitalizacija muzejskih fondova.

Do danas još uvek nije javno predstavljena baza podataka Ministarstva kulture o reviziji muzejske građe (pošto ona još uvek nije urađena mada je Zakonom o kulturnim dobrima predviđen vremenski period kada se ona mora obaviti), i koja bi trebala biti objavljena na portalu Ministarstva. Osnova te baze je revizija koja se mora utvrditi novim  Zakonom o muzejima, koji obavezuje muzeje, galerije u svostvu muzeja i javne zbirke da svakih pet godina dostavljaju Ministarstvu broj i stanje muzejskih predmeta, stepen njihove obrađenosti i mera zaštita koje se na njima preduzimaju.

Izrada muzeografske legislative podrazumeva sledeći redosled: prvo pripremiti i usvojiti nacionalnu politiku kulture koja mora da bude uključena i da strateški odražava novi Zakon o kulturi. Novi Zakon o kulturi treba metodološki da reguliše organizovanje, sprovođenje i razvoj te strategije kulturne politike. Zatim, u sklopu nacionalne politike u kulturi, definisati strategiju nacionalne baštine koja mora biti osnovna odrednica i sadržaj novog Zakona o zaštiti baštine. Novi zakon o zaštiti baštine treba u potpunosti da odražava nacionalnu strategiju baštine i njene zaštite. Ovaj Zakon treba da reguliše osnovne metodološke postupke organizovanja strategije zaštite, brige, očuvanja i razvoja baštine, društvenu ulogu baštine, ulogu baštine u razvoju zajednice, osnovne obaveze i odgovornosti profesionalnih ustanova i pojedinaca i odgovornih institucija vlasti, ali i profesionalnih udruženja, interdisciplinarnih organizacija, javnosti i svih ostalih koji su u vezi sa baštinom i njenom zaštitom.

Paralelno sa pripremanjem Zakona o zaštiti baštine koordinirati rad i obavezno učestvovati u pravnom regulisanju interdisciplinarnih oblasti kao što su npr. Zakon o urbanizmu i prostornom planiranju, Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o poreskom sistemu, Zakon o osnovnom i visokom obrazovanju, Zakon o delovanju crkve, Zakon o lokalnim zajednicama i dr.  Jedino ako se sve kompleksne aktivnosti koje imaju direktne ili indirektne  veze sa zaštitom, dobro usklade imaćemo efikasnu i funkcionalnu zakonsku regulativu strateškog očuvanja i razvova baštine. 

U sledećoj fazi treba pripremiti i doneti specijalizovane zakone o delovanju zavoda za zaštitu spomenika kulture, muzeja, arhiva i biblioteka. Ovi  specilalizovani zakoni treba detaljno da regulišu sve sadržaje i poslove zaštite baštine: obaveze i odgovornosti profesionalnih institucija, profesionalnih radnika, ali i odgovornih institucija vlasti, interdisciplinarnih ustanova, profesionalnih udruženja, nevladinih organizacija, javnosti i svih onih koji su u vezi sa baštinom i njenom zaštitom. Specijalizovani zakoni ove vrste određuju preciznu metodologiju i procedure za sakupljanje, istraživanje, čuvanje, zaštitu, prezentaciju, obrazovanje, zatim, da odrede socijalnu ulogu baštine, kao i ulogu baštine u razvoju društvene zajednice.

Poslednja karika u ovom nizu pravnog regulisanja zaštite baštine mogla bi da bude donošenje Pravilnika, Procedura i Uputstava sa kojima se preciznije određuju sve profesionalne obaveze i odgovornosri ustanova zaštite i pojedinaca koji u njima ili oko njih rade. Ova dokumenta treba da regulišu i kontrolišu delatnost svih strateških sadržaja institucije zaštite, trebalo bi da imaju zvaničan karakter i da su odobrena od strane Ministarstva kulture i medija.

Ovo bi trebalo da bude prirodan redosled i procedura definisanja i primene nacionalne politike zaštite baštine kroz zakonodavstvo koje na prvom mestu strateški postavlja ulogu i odgovornosti države, zatim profesionalnih ustanova zaštite, ali i profesionalnih udruženja i interdisciplinarnih organizacija, širu javnost i druge.

Naravno, svaki od ovih dokumenata, bez velikih teškoća se može uskladiti i sa evrospkim zakonodavstvom, koristeći i prilagođavajući našim potrebama smernice Saveta Evrope iz svake pojedinačne oblasti: arhitektonsko i arheološko nasleđe kao nepokretna kulturna dobra, artefakti, muzealije, arhivski, filmski i bibiliotečki fondovi kao pokretna kulturna dobra te nematerijalna ili duhovna kulturna dobra.

Do sada je nematerijalno nasleđe samo indirektno spominjano. Iako je UNESCO 2003. doneo ’Deklaraciju o zaštiti nematerijalnog nasleđa’, ovaj dokument nije našao mesto u predlogu novog Zakona o kulturi koji ga vidi iključivo kao ’duhovno nasleđe’ i ne donosi nikakve definicije sadržaja, delovanja i metodologije ove specifične vrste zaštite. U vezi sa ovom napomenom, treba istaći i to da se nigde ne spominje ni interdisciplinarno povezivanje institucija zaštite sa univerzitetom, u skladu sa Bolonjskom konvencijom, i u skladu sa brojnim konvencijama UNESCO-a i Evropskog saveta o edukativnoj funkciji ustanova zaštite kulturne baštine.

Kada je reč o muzejima, sadašnji predlog Zakona ne definiše muzej u skladu sa poslednjim ICOM-ovim definicijama muzeja (sa Generalne Skupštine ICOM-a u Barseloni 2001. godine) po kojoj je: muzej neprofitna, stalna ustanova u službi društva i njegovog razvoja, otvorena za javnost, koja pribavlja, štiti i konzervira, istražuje i objavljuje materijalne i nematerijalne dokaze o ljudima i njihovoj sredini u svrhu izučavanja, obrazovanja, korišćenja i uživanja.

Nova muzejska stvarnost danas podrazumeva i virtualno očuvanje i prezentaciju muzealija. Moguće je tim putem predstaviti kompletno snimljene postojeće, stalne i privremene izložbene postavke kao i izradu njihovih novih preciznih, digitalnih trodimenzionalnih modela. Modeli predstavljaju oblik očuvanja tih postavki kao i način njihove prezentacije stručnoj ili široj javnosti putem digitalnih medija (DVD-ja, Interneta i dr.). Dadako da se ovim sredstvom mogu, u digitalnoj formi, predstaviti, bilo interno, bilo za javnu upotrebu i celokupni fundusi koji su prikupljeni u muzejskim ustanovama.

’Nije li smelo pisati novo delo koje govori o virtuelnom, – kaže Bernar Deloš u knjizi ’Virtuelni muzej’ – toliko je tema izlizana, a sam termin korišćen na pragu maksimalne entropije, jer se tu sve meša i stvara mogućnost brkanja.’ Povezujući virtuelnost slike sa sintetičkom slikom, izgleda nam kao neka neprirodna virtuelnost u tami altamirske pećine, kao da se suprotstavljamo mogućnostima realnog. Izraz ’virtuelna slika’ je prešao u svakodnevni jezik ne samo informatičkih porogramera i medijskih ovisnika, već i široke publike, za koju predstavlja neku vrstu veštačkog, dematerijalizovanog opažanja, pomalo tajanstvenog i preopterećenog tehnikom. Na manje ili više konfuzan način ovo obuhvata uostalom dva potpuno različita vida nove slike: numeričku (sve je izračunljivo čak i na jednoj slici) i idejne sinteze (simulacija realnog putem ponovnog sklapanja i kolažiranja). U svakom slučaju, ta slika, zvana virtuelna, nema neposredne veze s umetnošću, zvaničnim proizvođačem slika već sa milenijumima, ukoliko ta veza istovremeno ne sugeriše novi vid stvaranja, u kome miš i pikseli zamenjuju četkicu i boje delovanjem nove magije, kao i drugačiji način shvatanja smisla posredstvom ekrana. Ako se virtuelno prihvati kao koncept, dolazi do potpunog preokreta naših navika mišljenja i načina opažanja, kao i našeg načina organizovanja društvenih odnosa. Još tačnije, virtuelnо duboko obnavlja status slike, kao što radikalno menja i odnos prema umetnosti, što očigledno izmiče tradicionalnom razumevanju klasičnih umetničkih medija. 

 

II 

Današnji muzeju više nisu skladišta ’mrtvih’ umetničkih ili istorijskih predmeta, već interaktivne ustanove koje imperativno moraju da privuku veću pažnju drugačije senzibilizovanih posetilaca od tradicionalnih koji su pasivno primali estetičke ili povesne informacije i time upotpunjavali vlastitu učenost. Današnji gledaoci su zahtevniji, njihova edukacija je značajno poveća s obzirom na mogućnost lakog umrežavanja u svetsko, ili globalno selo interneta, pa su stoga muzejske ustanove, koje treba da im privuku pažnju, značajno obaveznije da taj fenomen razumeju i primene praktičnom u svakodnevnom radu.

Termini poput ’imaginarni muzej’ (Marloa), ’virtuelni muzej’ (Deloša), ’muzejski marketing’ (Digla), ’muzejski menadžment’ (Mata), ’etika za muzeje’ (Edsona) više nisu bauk za muzejske radnike, posebno mlađe kustose i kuratore. Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej, Muzej primenjenih umetnosti i, u poslednje vreme i Etnografski muzej u Beogradu, zatim, Narodni muzej u Valjevu, Galerija Nadežda Petrović u Čačku i još poneki, pokazuju da su im principi drugačije muzeologije poznati te da se, u skladu sa mogučnostima (materijalnim i tehnološkim), približavaju  idealima postavljenim u brojnim teorijama koje vode ka novoj muzeologiji.

No, nažalost, aktuelno stanje u muzejima u Srbiji daleko je od tih mogućnosti, sem nekoliko eksperimentalnih pokušaja koje smo spomenuli. I površan pregled stanja lako otkriva koji sve negativni faktori određuju probleme uslova čuvanja muzejskih predmeta, stanja institucija i profesije:

Lokacije muzejskih zgrada i drugih institucija zaštite, kao i njihovo opšte stanje; uslovi čuvanja i pohranjivanja objekata u depoima; uslovi izlaganja i prezentacije muzealija; nedostatak organizovanih i definisanih mera preventivne zaštite; uslovi rada u konzervatorskim radionicama, čak i aktivni postupci konzervacije; nedostatak sistematskog istraživačkog rada u oblasti zaštite i konzervacije; bezbednosne mere, zaštita od požara i drugih vanrednih prilika; planovi evakuacije; centralni registri i dokumnetacija; kruta otvorenost muzeja prema javnosti; organizaciono trome i zastarele institucije; nedostatak edukacije iz moderne muzeologije, zaštite i konzervacije; nedostatak finansija za minimalne aktivnosti i odgovarajuću opremu; profesionalna nemotivisanost; nesposobnost usmeravanja ličnih ambicija ka opštim interesima i ciljevima; nejasne misije i vizije ove vrste institucija;  nepostojanje jasnih standarda za muzeje, zahteva tih standarda i jasno definisanog načina njihovog sprovođenja, napokon i nedostatak nacionalne strategije zaštite baštine.

Naveščemo sada malo bliže neke od pomenutih problema koji su daleko od propisanih minimalnih normi brige i zaštite kulturnih dobara u muzejskim ustanovama koji se danas naprosto podrazumevaju. 

1. Muzejske zgrade

Najveći broj muzeja je smešten u nenamenski građene objekte, na neodgovarajućim lokacijama, u blizini industrijskih postrojenja, ponekad i vojnih, nekad na periferiji, bez javnih saobraćajnih veza, u neposrednoj blizini reka i sl. Zgrade skoro svih muzeja su bez odgovarajuće adaptacije i održavanja u dugom vremenskom periodu, te veliki broj zgrada zahteva potpunu i hitnu građevinsku sanaciju. Zgrade su dotrajale i narušene u konstruktivnom smislu, sa problemima prokišnjavanja i vlage (zbog propalih krovova, popucalih zidova kroz čije pukotine direktno ulazi voda u objekte, dotrajalih prozora i vrata, vlage koja izbija iz temelja i dr.). Električne i vodovodne instalacije su dotrajale i zastarele; čest je potpuni nedostatak centralnog  grejanja, naročito u muzejima u unutrašnjosti. Jedan broj novih muzejskih zgrada ne odgovara muzejskim namenama: (poput Arheološkog muzeja u Kladovu ili Narodnog muzeja u Prijepolju) i zato ti objekti nisu nikada tehnički primljeni. Protivpožarni sistemi u najvećem broju slučajeva nisu instalisani ili ne funkcionišu; skoro ni u jednom muzeju nisu instalisani efikasni sistemi zaštite od provala i krađa, a elektronski samo sporadično. Čest je slučaj potpune nebrige i nezainteresovanosti lokalnih vlasti i nadležnih organa za sudbinu muzejskih zgrada i ambijentalnih celina u kojima se nalaze kulturna dobara (poput Dvorca u Čelarevu ili Mauzoleja cara Galerija i njegove majke na Gamzigradu i mnogi drugi). 

2. Smeštaj i čuvanje kulturnih dobara – depoi

U nekim muzejima depoi čak i ne postoje (recimo u Muzeju u Prijepolju). Neki istorijski ili umetnički vredni i važni objekti, koji su privremeno smešteni u neodgovarajuće depoe, danas su zbog toga uništeni i nepovratno izgubljeni (kao u depou Železničkog muzeja u Vrdniku). Postoje brojni neadekvatni depoi poput: položaja depoa unutar zgrade, u vlažnim podrumskim prostorijama ili na tavanskom prostoru. Veliki je problem zbog nemogućnost održavanja odgovarajućih mikroklimatskih uslova u depoima – mikroklima je u najvećem broju slučajeva neodgovarajuća ili je u režimu spoljašnje klime kao kod tavanskih depoa sa neodgovarajućom temperaturom koja je suviše niska ili previsoka: od – 50 do + 40 stepeni C; tu je i veliki procenat relativne vlažnosti od preko 80%; neodgovarajuće osvetljenje i mešanje prirodnog i veštačkog svetla; nedostatak ventilacije, kao i čisto grejanje; veliki uticaj aerozagađenja zbog koga u toku leta dolazi do formiranja kondezovane vlage i ’tropskog efekta’, a u toku zime zbog nedostatka grejanja ne postoji mogućnost isušivanja zimske vlage i zato su u velikom broju muzejskih depoa kulturna dobra zaražena mikroorganizmima, gljivicama, insektima o dr. Zbog neodgovarajućih mikroklimatskih uslova u mnogim muzejskim depoima predmeti su počeli rapidno da propadaju (zastave u Vojnom muzeju, Etnografski materijal, posebno tekstil, u većem broju muzeja, keramika, metal i drugi arheološki materijal, nameštaj i drugi eksponati, kompletne devastacije objekata i predmeta u njima kao što je na primer, Dvorac u Čelarevu, prirodnjačke zbirke i dr.); skoro potpuni nedostatak instrumenata za kontrolu i održavanje mikroklime. Depoi su u građevinskom smislu zapušteni i ruinirani, zidovi su često potpuno vlažni, sa malterom koji otpada, godinama neokrečeni, bez grejanja, ventilacije, i bez ikakvih mogućnosti za boravak i rad stručnjaka u njima. Vodovodne i kanalizacione cevi često prolaze u blizini ili kroz same depoe; depoi su često tehnički neopremljeni, sa trulim drvenim policama, bez stalaža, kutija, folija i druge ambalaže za odlaganje muzejskih predmeta i dokumentacije. Prostori depoa su u najvećem broju slučajeva skučeni, prenatrpani i zakrčeni, bez mogućnosti za smeštaj novog materijala i širenje zbirki, oni su i bez zaštite od požara (sistema za detekciju i automatsko gašenje), od poplava (čak i Muzej Nikole Tesle u Beogradu, depoi Narodnog muzeja na Đerdapu i dr.). 

 3. Izlaganje kulturnih dobara

Danas je izratzito primetan nedostatak stalnih postavki u jednom broju nacionalnih muzeja (pa čak ni Narodni muzej u Beogradu od 1999. godine nema stalnu postavku zbog rekonstrukcije koja je u toku). Nedovoljan je i skučen izložbeni prostor i on je u neskladu sa savremenim dizajnerskim pristupima organizovanja muzejskog enterijera. U najvećem broju muzeja zastarele su stalne postavke koje često nisu menjane više decenija, i posebno, one su u neskladu sa savremenim prisтupom prezentacije muzejskih eksponata i sadržaja zbirki. Očigledan je i nedostatak osnovne opreme za izložbe (ne postoje odgovarajuće vitrine, panoi, audio i video oprema, edukativni sistemi, elektronski sistemi za vođenje posetilaca i dr.). Kao i u depoima, i ovde je primetan nedostatak mogućnosti da se održavaju mikroklimatski uslovi sredine u izložbenim prostorima, tako da su predmeti često u režimu nedozvoljeno niskih ili visokih temperatura, ili su izloženi aerozagađenju (neke stalne postavke su zbog toga sklonjene – na primer u Muzeju savremene umetnosti i Beogradu). Muzeji nemaju odgovarajući transport i mogučnost za manipulaciju tokom transporta, oni su onemogućeni da primene savremene uslove transporta zbog nedostatka odgovarajućih prevoznih sredstava, sanduka za smeštaj eksponata tokom prevoza sa mikroklimom, nedostatak odgovarajuće ambalaže i dr.). 

4. Dokumentacija o kulturnim dobrima

Hroničan je problem neprimenjivanja jedinstvenog muzejskog dokumentacionog sistema. U mnogim slučajevima nedostaje osnovna dokumentacija o kulturnim dobrima što je zapravo najvažniji zadatak muzejskih ustanova, stoga u mnogim muzejima nedostaje i dokumentacija o izvršenim konzervatorskim radovima. U najvećem broju muzeja zabeležen je i potpuni nedostatak osnovne tehničke opreme za dokumentaciju (kompjuteri, skeneri, printeri, fotokopir-aparati, fotooprema i dr.). Može se reći da gotovo nijedan muzej nema ažuriran Centralni registar umetničkih dela u svojim fondovima. 

5. Uslovi konzervacije i restauracije

Najveći deo kulturnih dobara u muzejima nije restauriran i konzerviran, čak ni neki objekti koji su pod zaštitom UNESCO-а.  Rukovodeći ljudi često nemaju osnovnog razumevanja za rad i potrebe konzervatorskih radionica te se u mnogim muzejima ne odvajaju nikakva sredstva za rad konzervatorskih radionica a čest je slučaj nerazumevanja kustosa za obavezan konzervatorski postupak i odvajanje vremena za preventivnu zaštitu zbog zahteva da se radi na ’brzinu’ što  primorava konzervatore, restauratore i preparatore da koriste ’agresivne’ hemijske i mehaničke metode. Mnogi muzeji nemaju konzervatorske radionice, a veliki deo ni profesionalno obučene kadrove pa se često sprovodi isključivo površna i neredovna konzervacijska intervencija, a ne kontinuirana, sistematska i preventivna. Zbog nedostatka sredstava vidna je nemogućnost primene osnovnih metoda preventivnih aktivnosti konzervatorskih tretmana kulturnih dobara i nemogućnost primene novih metoda konzervacije (npr. problem primene tradicionalne konsolidacije ikona sa voskom koji je postao zabranjen). Uzrok tome je i nedostatak profesionalno obučenih konzervatora u muzejima za neke važne grupe kulturnih dobara kao što su papir, arheološki organski materijali, fotografija i dr., a konzervaciju rade i nedovoljno stručna lica angažovana sa strane. Ovome doprinosi i izostanak stručne kontrole nad obavljenim konzervatorskim poslovima (a najgore je stanje sa materijalom iz manastira i crkava, privatnih zbirki itd.). Tu je i nepostojanje pravilnika i procedura koji regulišu i kontrolišu konzervatorski tretman. Danas smo na samoj granici nedostatka profesionalnog obrazovanja i neorganizovanost stručne obuke u zemlji (jedini uspešan pokušaj – za arheološke predmete, je ustanovljavanje DIJANA Centar za preventivnu zaštitu u Narodnom muzeju u Beogradu), a tu spada i otežano usavršavanje i specijalizacija u eminentnim institucijama zaštite u svetu. Posle iznetih činjenica, potpuno prirodno izgleda neopremljenost konzervatorskih laboratorija odgovarajućim materijalima i opremom koji su ispod svakog dozvoljenog nivoa: skoro ni u jednom muzeju ne postoji ni minimum opreme za zaštitu na radu i uslova za rad (zaštita od štetnih isparenja, čestica itd.). Ovome doprinosi i nedostatak organizovane strategije i efikasnog sistema konzervacije muzejskih predmeta sa definisanim prioritetima, zatim nedostatak istraživačkih laboratorija i nepostojanje sistematskog istraživačkog rada u konzervaciji, napokon i nepostojanje nacionalnog Centra za zaštitu koji bi objedinjavao profesionalnu obuku, istraživanje, kao i teoriju i praksu zaštite u oblasti konzervacije i restauracije.

Analiza stanja čuvanja kulturnih dobara na Seminaru ’Uslovi čuvanja kulturnih dobara u muzejima Srbije i Crne Gore’ dala je još 2002. opštu sliku naše muzeologije danas (iz kog dokumenta su preuzeti mnogi pređašnji navodi). Iz izlaganja skoro 150 predstavnika iz preko 40 muzeja iz Srbije i Crne Gore pokazalo se da su u skoro svim institucijama  problemi slični i odnose se na:

probleme sanacije samih muzejskih zgrada; probleme  neodgovarajućih uslova čuvanja, transporta i izlaganja; probleme sprovođenja efikasnih i odgovarajućih aktivnih konzervatorskih tretmana; probleme prikupljanja, obrade, dokumentacije kulturnih dobara; probleme prilagođavanja delatnosti i aktivnosti sadašnjim tokovima i trendovima razvoja muzeologije i zaštite; probleme nepostojanja strateških planova razrade sistema preventivne zaštite; odsustvo organizovane brige republičkih vlada i lokalnih vlasti, osnivača i društva uopšte za bezbednost i uslove čuvanja kulturnih dobara. Prema kriterijumima koji su potrebni za normalno funkcionisanje muzejske delatnosti, skoro da nijedan muzej u Srbiji i Crnoj Gori ne ispunjava propisane uslove za čuvanje kulturnih dobara. Osim u Narodnom muzeju u Beogradu, gde su počele pripreme obimnog i dugotrajnog projekta rekonstrukcije, i nekih pojedinačnih akcija u unutrašnjosti (npr. Gradski muzej u Vršcu, Galerija Nadežda Perović u Čačku, Narodni muzej u Valjevu) situacija se od te 2002. godine niučemu nije popravila ili izmenila, sem u smislu daljeg pogoršavanja stanja muzejskih institucija, zaštite kulturnih dobara i uopšte muzejske profesije.

Kada se radi o uslovima čuvanja kulturnih dobara, sadašnja zapuštena situacija u našoj muzeologiji predstavlja posebno kritičnu tačku do koje se došlo kada je reč o uslovima čuvanja i održavanja stanja kulturnih dobara. To je svakako posledica dugogodišnjeg siromaštva i zatvaranja prema svetu, ali i neblagovremenog prilagođavanja savremenim kretanjima muzeologije, sa jasno definisanom novom ulogom muzeja u društvu i neodgovarajućeg praćenja razvoja teorije i prakse zaštite kulturne baštine kao reformske kulturne politike. Muzeji su danas u svetu široko postavljeni i otvoreni prema javnosti i kroz kompletnu brigu o kulturnom nasleđu preuzimajući na sebe jednu od vodećih uloga u ukupnom razvoju  društva. Nadamo se da će neadekvatno upravljanje kulturnim dobrima uskoro biti prošlost. Prvi znak biće promena odnosa prema naučnoj i praktičnoj disciplini koja se naziva muzeologija. Ka toj novoj muzeologiji moguće je stići jedino u procesu opšte promene kulturne politike u okvirima tranzicionih procesa kojima smo danas snažno izloženi.

Jovan Despotović

Ka novoj muzeologiji, I-II deo, Treći program Radio Beograda, Beograd, 25. 1. 2006,