Tri Srbije

U istorijskom periodu, postojale su tri Srbije: Stara – iz vremena Nemanjića, potom despota, kooperativnih turskih vazala, Nova – otrgnutih turskih vazala i odmetnutih voždova, potom dinastija Karađorđevića i Obrenovića, koja je potraja do Ujedinjenja 1918. Treća, Moderna je Srbija jugoslovenske ideje i državnosti i nalazila se u razdoblju između dva mira – versajskog i dejtonskog. Danas očigledno da prisustvujemo projektovanju jedne nove ideje o Srbiji III milenijuma, koja će biti ili evropska sa časnim mestom u Novom svetskom poretku, sa demokratskim karakteristikama otvorenog društva i kobernetičke civilizacije – ili je, kako je već prognozirno, neće biti. Definitivno.

Ali, postoje i tri aktuelne Srbije, one koje čine tri snažna politička bloka, koji će iz sadašnje faze “tr(v)enja” ubrzo i nužno prerasti u period stvarnih političkih borbi. Fašisti, desni radikali, šovinisti, ultranacionalisti trenutno gube, ali reformisani po uzoru na njihove leve pandane, sigurno će postojati u budućem političkom biću Srbije. Staljinisti, levi radikali, komunisti-boljševici i internacionalisti, antinacionalisti trenutno dobijaju jer se ubrzano transformišu po uzoru na neke ideje evrokomunista, što im može pomoći kao spona za stalno ispoljavanu potrebu integracije sa sličnim kriptokomunistima srednje i istočne Evrope i bivšeg SSSR-a. U domaćim intelektualnim krugovima, ova potonja pojava je nazvana elenizacija, a svoje glavne snage trenutno koncentriše na brigu o tzv. “društvenom zdravlju” nacije – u koje spadaju idelogija, obrazovanje, nauka, kultura, informativni sistem… Od ideja i adekvatnog političkog zatvaranja osnovne, srednje, demokratske Srbije zavisiće i stvarno mesto levice i desnice, a to podrazumeva i sada neverovatno, ali moguće konačno uzvraćanje više puta izražene ljubavi sa desne strane prema onoj na kojoj se “nalazi srce”.

Ako se baš želi, moguće je gotovo sve važne, opšte događaje u našoj aktuelnoj kulturi, tumačiti i u okviru ovih procesa.

Objavljen je pilot broj “Dijaloga”, koji izdaje Mićunovićev Demokratski centar. U tematskom bloku časopis sadrži uvodna izlaganja i siskusije koje su se 1. i 2. marta vodile u SKC-u, na tribini pod naslovom Kultura – odbrana društva i pojedinca. Slučajno ili ne, u isto vreme započela je i zamašna kampanja srpskog Ministarstva kulture, sa vodećim sloganom “Sa kulturom je lepše”. I šta? Ništa! U oba slučaja, utrošeni su ogromni iznosi novca i intelektualna i kreativna energija – bez vidnih rezultata. Poznati teoretičari kulture su se bili još jednom sastali i konstatovali da se u svemu slažu, objavili su sada svoja učena saopštenja u časopisu koji se zove Dijalog, pri čemu dijalog nije ni uspostavljen – ni sa zvaničnom i institucionalnom kulturom, no sa eventualnim (ideološkim) oponentima i kritičarima njihovih shvatanja. U Ministarstvu kulture očigledno da nisu imali širu političku i javnu podršku za svoju akciju, te se ona svela tek na nekoliko važnih i uspelih projekata, ali se stvarni odnosi na kulturnoj sceni nimalo nisu promenili – kao da je bez kulture lakše. Glavne, negativne tendencije u našim kulturnim tokovima i dalje su aktivne tendencije u našim kulturnim tokovima i dalje su aktivne, razorne i štetočinske. O tim primerima biće reči drugom prilikom.

Najzad, vrlo nevoljno moram priznati da od nacionalnog kiča postoji samo jedna gora stvar – antinacionalisitički kič. Oni koji ozbiljno misle da ovde treba, a treba, isvesti pravu kulturnu dekontaminaciju, morali bi se, kako bi se to reklo u hrvatskoj varijatni srpskohrvatskog jezika, dati autodekontaminirati.

Kaj ne?

            Želim Vam da 1996. ne bude 1946.

Jovan Despotović

Beorama, br. 50, 1. 1996.