Nagrade i nagrde

Izgleda mi kao da je žiri za dodelu Politikine Nagrade za likovnu umetnost iz fonda Vladislav Ribnikar pogrešno razumeo da treba da dodeli – recimo, AVNOJ-evu nagradu. A u Pravilniku za ovo izuzetno ugledno, najstarije priznanje za likovnu umetnost, stoji da se ono dodeljuje mlađim ili najmlađim stvaraocima koji su izlagali u Beogradu, a da pri tome nisu nosioci drugih velikih nagrada, poput Oktobarske, Sedmojulske, Vukove, odnosno, da je njen smisao u podršci talentovanim umetnicima, na početku njihove karijere. I da se odmah razumemo, ni slučajno nije sporna umetnička vrednost ovogodišnjeg laureata – akademika Ljubice Cuce Sokić, s tim da je dodeljivanje Politike nagrade ovoj velikoj slikarki zakasnilo barem četrdesetak godina, a u svakom slučaju, morala je prethoditi njenim drugim nagradama: Oktobarskog salona (1960), Sedmojulskoj (1972), Oktobarskoj (1978) i Vukovoj (1993). Ovakav ishod rada žirija, može značiti samo dve stvari: prva, da su se podelili oko mogućih dobitnika te da je iznađeno solomonsko rešenje, ono koje sve zadovoljava, ili pak da žiri nije pratio likovne izložbe u 1995. pa nije ni mogao imati uvida u moguće dobitnike, te se opredeljavao isključivo na osnovu predočenih kataloga selektivno prikupljenih.

Još jedna nagrada izaziva najpre kuloarske kritike, a koje će verovatno postati ozbiljnije sa poznatim štetočinskim učinkom, koji se poput očiglednog fenomena uvrežio u našoj likovnoj umetnosti. Radi se o nagradi Lazar Trifunović za najbolju likovnu kritiku u 1995. koju je dobila Lidija Merenik. Osnovni prigovor gađa u tezu da dosadašnji dobitnici (Mileta Prodanović, 1994, Ljiljana Ćinkul, 1995) nisu “najbolji” kritičari. Oko ovakvog vrednovanja moguće je polemisati, nemoguće je međutim predvideti da, sa obzirom koje ime ova nagrada nosi, laureati moraju u svom kritičarskom delovanju pokazati, pored neophodnih stručnih, i sasvim nedvosmisleno moralne osobine kod procenjivanja i tumačenja stvaralaštva. A zbog ovog, etičkog zahteva, mnogi aspiranti unapred su se diskvalifikovali. Ne očekuju valjda da promoteri i propagandisti likovnog šunda, kritičari – plaćenici mogu dobiti ovo priznanje. Uostalom, negde u svojoj profesionalnoj savesti, budući da se nisu usudili da na vlastite liste “najboljih naših slikara s kraja XX veka” stave neke od svojih miljenika na kojima su se u brojnim slučajevima tako nadahnuto vežbali u svom kulturnom štetočinstvu.

Kada smo već ovde, završeno je TV takmičenje prema konceptu Nebojše Glišića. I dobili smo dva pobednika – stručne kritike (žiri sa devet članova) koji je ocenu “najbolji slikar” dodelio Mići Popoviću, i čitalaca Večernjih novosti (žiri od 8.632 učesnika – glasača) koji je za “najboljeg  slikara” proglasio Olju Ivanjicki. A na toj listi, od 15 umetnika sa rang-liste stručne kritike, tek su se dva umetnka našla: M. Popović na 3. mestu i Cuca Sokić na 6. Šta nam ovakav ishod govori: najpre ono što smo napomenuli u prethodnom pasusu, a zatim i na poguban uticaj po ukusu nacije, koji se formira delovanjem pre svega televizije, a potom i visokotiražne štampe. No, izgleda da je ovome došao kraj, ukoliko se po našem dobrom običaju jedna štetočinska tendencija ne izvrgne u svog pandana sa isto tako raznorodnim učinkom.

I tek što je započelo veoma zakasnelo podizanje spomenika Nikoli Pašiću, jedna čudna namera Odbora, određenog za ovaj posao, iskrsla je sa neobičnim ciljem. Za neke naše aktuelne monumentaliste, oni koji misle da ovaj spomenik treba da bude ogromnih dimenzija, možda bi vredelo obaveštenje da je jedan drugi grad u Srbiji nedavno otkrio spomenik istom političaru od 3 metara, plus postament. Moglo bi se čak i uštedeti na ovom poslu ako se odlije još jedan primerak iste skulpture, i postavi na dovoljno visoko postolje – i eto njima željenog velikog Lenjina, u liku Nikole Pašića na trgu Marksa i Engelsa (sada Nikole Pašića, u šta oni još uvek ili na duži rok još uvek nisu uvereni – izgleda s pravom!). Sva je prilika da tinja potajna želja da se već jednom završi davno, pre pedeset godina započeti posao konačnog obeležavanja ovog trga, sa danas, misle oni, privrenim imenom i likom.

Uostalom, čuje se graja: “1995 – godina kulture je, hvala Bogu, prošla”, 1996 – godina jedne ideologije tek je počela.

Jovan Despotović

Beorama, br. 51, 2. 1996.