Kulturna politika i kulturna strategija

U organizaciji Centra za savremenu umetnost 24. i 25. novembra o.g. u Sava Centru održano je savetovanje pod nazivom Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji. Ova dvodevna konferencija okupila je oko 150 učesnika – od umetnika preko kulturnih poslenika (novinara, istraživača, organizatora, marketinških i advertajzing stručnjaka) i profesora univerziteta do vlasnika, direktora, urednika i stručnjaka u državnim, nezavisnim, alternativnim i privatnim institucijama (muzejima, galerijama, pozorištima, izdavačkim i filmskim kućama, i dr.), najzad, političara (saveznih poslanika, gradonačelnika i sekretara za kulturu) što je bio zaista reprezentativan i konpetentan uzorak koji je pokrio celokupnu scenu u svim njenim segmentima. Ova napomena je neophodna da bi se ukazalo da je organizator obezbedio da rasprava na ovoj konferenciji bude maksimalno sveobuhvatna i da zađe u najsitnije pore kulturnog sistema u Srbiji.

Sledeći jednu od uvodnih ideja moderatora plenarnog zasedanja Branislave Anđelković da se učesnici ne osvrću na poznatu, i za kulturu krajnje nepovoljnu prošlost, gotovo su se svi – pogotovo 35 panelista koji su dali osnovne crte i okvire rasprava oko globalnih tema naše kulturne politike i kulturne produkcije, koncentrisali na traženje puteva, modaliteta i instrumenata (državnih, društvenih, institucionalnih i profesionalnih) za usmeravanje kulturnih tokova u pravcu koji će prevazići sadašnje stanje bremenito mnogim, tokom poslednje decenije, izuzetno nagomilanih nerešenih problema.

Organizatori su se odlučili da ovaj izrazito širok i dubok kompleks pokriju sledećim temama: Kulturna prava i kulturni razvoj, Pravni akti, Finansiranje, Strateško planiranje, Modeli uključivanja u međunarodne projekte (o čemu se raspravljalo na plenarnom panelu), a na četri radne grupe bilo je govora o: I Definisanju kulturnog prostora: Definisanje regiona, Informativni tokovi – periferija – centar, Umrežavanje, Multikulturalni prostor - moderator Branimir Stojković; II Savremenoj kulturnoj produkciji i tržištu: Kultura i komercijalizacija, Definisanje tržišta, Marketing u kulturi – moderator Borka Božović; III Kulturi, obrazovanju, istraživanju, formiranju publike: Stanje u javnom obrazovanju, Mediji i obrazovanje, Kulturne institucije i razvoj obrazovnog sektora, Definisanje ciljnih grupa – moderator Branislav Dimitrijević; IV Saradnji između različitih sektora kulturne produkcije: Zajednički interesi, Stvaranje zajedničke kulturne politike, Interdisciplinarnost, Novi mediji – moderator Dejan Sretenović.

Kako se već iz ovog pregleda vidi zapravo su identifikovani svi bitni sadržaji savremen kulture i strategija njenog razvoja do čega je i dovela rasprava više od sto učesnika ove konferencije. Opšti je zaključaj da je dijalog vođen u izuzetno tolerantnoj atmosferi (a pojedine replike prirodno su usledile zbog različitog položaji koji akteri ove razgranate scene imaju, na primer, između umetnika i kulturne “birokratije”). No, globalni interesi nisu dovedeni u pitanje i oni će biti pretočeni u deklaraciju i zaključke konferencije, kao i u formiranju jednog foruma kulture (privremeni naziv) koji će stalno pratiti stanje u kulturi i umetnosti i biti snažan korektivni i kritički mehanizam sa namerom da javno lobira za sve njene, na savetovanju, definisane potrebe.

Ilustracije radi da navedemo tek nekoliko ciljeva (preuzetih iz radnog materijala): postavljanje nove/drugačije kulturne politike i minimuma njenog nacionalnog interesa, određivanje kratkoročne i dugoročne strategije razvoja kulture i kulturne produkcije, iniciranje posebnih mera države (na unutrašnjem i internacionalnom planu) plasiranja kulturnih proizvoda i njenih stvaralaca, neophodnost pokretanja stalne javne debate o svim procesima u ovoj oblasti kao i potrebu da se na transparentan način odlučuje o vitalnim pitanjima (od postavljanja ministara do direktora kulturnih ustanova i organa upravljanja, njihovih programa i kadrova i sl.), razvoja instrumenata decentralizacije kulturne i umetničke mreže, temeljna promena normativnog i poreskog sistema koji će omogućiti maksimalno funkcionisanje sistema kulture u datim uslovima, povećanje i preraspodela budžetskih sredstava namenjenih ovim potrebama, utvrđivanje stabilnih principa razvoja kulture na koje neće uticati buduće promene političke vlasti…

Polazeći od evidetnog stanja po kome je politika načinila veliku štetu našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina (a kulminacija je dosegnuta u devedesetim), bilo je i mišljenja da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio nov i drugačiji od dosadašnjeg – dakle, evropocentričan, demokratski, pluralistički, decentralizovan itd. Kako je Demokratska opozicija Srbije, a sada aktuelna demokratska vlast, sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija – od republikanskih do rojalističkih, od nacionalnih do građanskih, od demokratskih i  socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd, treba očekivati njihovo skorašnje osamostaljivanje a tada će kultura i umetnost opet biti izloženi opasnim promenama (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturnih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja na nepromenljivim principima koji će obezbediti da se bez rizika prirodne političke promene negativno odraze na kulturne prilike. Danas se bez odlaganja mora razgovarati – i to otvoreno i transparentno, pred najširom stručnom publikom koja je direktno zainteresovana za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva, odn. o redefinisanju strategije, principa i sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti. To podrazumeva da se nesme nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti, odn. bez uticaja onih učesnika kojih se ovo direktno tiče: umetnika, kulturnih poslenika i profesionalaca, strukovnih udruženja, institucija iz ove oblasti i dr. A kada ministarstva i sekretarijati – u najboljem slučaju, postanu isključivo državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se zakulisno donose najvažnije odluke za funkcionisanje tog sistema, tada se može očekivati da vlast neće na stari način voditi novu politiku ni u ovoj oblasti. Sada je pravi trenutak, opšti je stav učesnika savetovanja, da se iz militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje srpskog društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašaja, obaveze i odgovornost svih aktera i na kulturnoj sceni.

Jovan Despotović

Republika, br. 250, 1-15. 12. 2000.