Kulturna politika Srbije: Nacionalni izvještaj

Očuvanje kulturne baštine 

Tokom poslednje decenije prošlog veka, dakle, u periodu ukupne destrukcije države i društva u tadašnjoj Jugoslaviji, izvršena je i potpuna devastacija kulture u svakom pogledu, pa i kao institucionalni sistem u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji deo – samo umetničko stvaralašto. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog perioda ratova, etničkih čišćenja, masovnih egzodusa, međunarodne izopštenosti, na čudovišnoj ideološkoj osnovi između kriptokomunizma i neonacizma, pokazala je potpunu i ukupnu nezainteresovanost društva za elitno stvaralaštvo (ne u javnom, već u vrednosnom smislu) koje je potpuno supstituisano pseudofenomenom tačno nazvanim tabloidna ili turbokultura. I to u svim oblastima: od knjiženosti, muzike, filmskog i pozorišta stvaralaštva do likovnih umetnosti i kulturne baštine.

Otuda je bilo neophodno, posle 5. oktobra 2000. nakon političke promene, u kulturu ponovo uključiti one sadržaje kojima će ona povratiti istinsku umetničku ocenu, svojstvenu nastupajućoj epohi – novog veka i tranzicionih reformi. Ta se obnova, upravo nova strategija kulturnog razvoja u Srbiji tokom tekuće decenije morala bazirati na novouspostavljenim, bitno promenjenim principima. Oni podrazumevaju: stvaranje kulturne politike primerene potrebama društva u velikom zaostatku za svetom, transparentnost u odlučivanju i efikasnoj stručnoj kritici onih odluka koje se direktno tiču njenog daljeg razvoja. Dakle, sve namere države (posebno Ministarstva kulture) u njena četiri domena, ili instrumenata političke moći i vladanja, koje se odnose na kadrovsku obnovu, racionalizaciju mreže institucija, raspodelu budžetskih sredstava i odgovarajuću legislativu, moraju postati dostupni javnoj inicijativi, uvidu i oceni. Na taj način državne institucije bile bi isključivo servisi, ili logistička podrška, za zadovoljavanje kulturnih potreba, a ne otuđeni centri političke moći kakav je u (jedno)partijskoj državi slučaj.

Kada su 2000., a potom i 2003. godine održane dve Nacionalne debate o kulturnoj politici (prvu je upriličila jedna nevladina organizacija – Centar za savremenu umetnost, a drugu resorni vladin sektor – Ministarstvo kulture uz učešće i evaluaciju eksperata Saveta Evrope), upravo su bili registrovani isti krugovi problema i praktično su u oba slučaja bila predložena ista rešenja za prevazilaženje zatečenog stanja – kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Tada su utvrđeni opšti principi i u oblasti očuvanja kulturne baštine. U najkraćem, poput opštih teza, istakli bismo sledeće naglaske koji su u tim prilikama izneti:

  • neophodnost da se na nov način definiše pojam i smisao kulturne baštine
  • neophodnost da se redefiniše pojam i sadržaj državnih (nacionalnih) institucija u oblasti zaštite kulturnog nasleđa
  • potreba da se osmisli nova filozofija u oblasti zaštite kulturne baštine i odmah, pri prvoj izmeni zakona, ona potpuno prilagodi svetskim standardima
  • apostrofirano je da kulturna baština u multietničkim zajednicama mora postati sredstvo sporazumevanja i uvažavanja različitosti na civilizovan način, što je od najveće potrebe za njeno očuvanje, posebno u našim uslovima produženih međuetničkih konflikata
  • kulturna baština na efikasniji način treba da bude dostupna i razumljiva novim generacijama, jer time ona izvršava svoju osnovnu funkciju: prenošenje istorijskog iskustva iz jedne epohe u drugu, sa generacije na generaciju, dakle, u suštini, ona je okrenuta budućnosti a ne prošlosti što je za većinu tradicionalista bio izrazito paradoksalan fenomen.

Jedna posebna oblast – kulturna baština, svuda je u svetu ugrožena Ona nestaje na razne načine, i to ne od sada, ne samo ovih godina, nego intenzivno tokom poslednjih dva veka, posebno za vreme velikih svetskih ratova. Stoga ona ima i posebno mesto u definisanju kulturne politike u svakom društvu – naročito onom koje je u fazi korenitih tranzicionih promena. Ranije se ovo nije ni isticalo kao opšte-kulturološki problem jer nisu postojale organizovane službe zaštite spomeničke baštine. U naše specifičnosti spadaju i dramatični događaji tokom poslednjih petnaest godina, ali i neki raniji, doduše pojedinačni primeri. Pretpostavlja se, pre svega, da je uspostavljen dovoljan konsenzus svih centara političke moći da se formira jedna nova strategija očuvanja kulturne baštine u Republici Srbiji. Tek nakon donošenja tog dokumenta, moguće je detaljnije, po oblastima, urediti ovu delatnost od najvećeg nacionalnog, političkog i državnog interesa.

A tu spadaju, najpre, normativna oblast. Zakon o kulturnim dobrima koji je u upotrebi još od 1994. godine odavno je prevaziđen pa se mora uskladiti sa savremenom legislativom – propisima, preporukama i standardima zasnovanim na iskustvima zaštite spomenika kulture u evropskim državama. Prethodna administacija nastojala je 2001. godine upravo to da uradi, ali je ostalo nedovršeno. Doduše, kao ‘radni materijal’ postoji Predlog tog Zakona, i kada bude trebalo, on će biti prezentiran javnosti. I drugi naši zakoni su potpuno neprimenljivi u aktuelnoj političkoj situraciji, a dobra ilustracija o tome su dva primera. Jedan je nemogućnost da pomoću naših propisa štitimo kulturna dobra na Kosovu i Metohiji jer se tamo već primenjuju ažurirani standardi u ovoj oblasti, i, posebno na teritorijama drugih i novouspostavljenih država. I da istaknemo još i problem sa obnovom manastira Hilandara gde grčka služba zaštite primenjujući najstrožije evropske norme onemogućavajući time naše stručnjake da se tamo efikasnije angažuju.

Drugi nivo, ili instrument vođenja državne politike u ovoj oblasti je stabilno finansiranje zaštite kulturne baštine. To se odnosi na i opšti tretman kulture u ovom društvu, a ne samo na zaštitu spomeničke ostavštine. Kao vrlo značajan segmet u oblasti kulture, zaštita baštine, zahvata značajan deo javnih finansija. Poreski obveznici, oni koji pune budžet svojim sredstvima odakle se dalje finansira (i) zaštita kulturne baštine, nisu dovoljno svesni tog značaja, a zaštitari nisu uradili dovoljno, uz pomoć medija i na druge načine, na  ubeđivanju onih koji treba da kroz umanjenje poreza ili putem donacija, te na druge načine, da pomognu kontinuiranu zaštitu postojeće i obnovu ugrožene kulturne baštine.

Treći nivo je sistemski ili organizacioni. Mi imamo veliku mrežu institucija koje se bave zaštitom kulturne baštine. O nepokretnim kulturnim dobrima (arheološki lokaliteti, arhitektura) brinu se zavodi za zaštitu spomenika kulture; republički je odgovoran za tzv. prvu kategoriju, za najznačajnije objekte. Postoje i drugi veliki sistemi – muzejski, arhivski i bibliotečki koji čuvaju i štite pokretna i nematerijalna kulturna dobra. Takođe postoje, gradske, opštinske, međopštinske, regionalne, pokrajinske ustanove zaštite koje se, u užem teritorijalnom smislu, bave objektima i predmetima druge i treće kategorije po značaju koji se nalaze na njihovim teritorijama ili se čuvaju u njihovim istitucijama. Mreža je velika, ima preko 1000 ustanova, ali ona nije racionalno niti efikasno organizovana. Prethodna administracija je pokušala da tu uvede red što je naišlo na ogroman otpor pre svega stručne javnosti, konzervatora, muzealaca, arhitekata… a i samih ustanova za zaštitu usled nerazumevanja namera državne uprave u ovoj oblasti i ciljeve opšte tranzicione politike koja je bila primenjivana i na oblast kulture. I dan-danas se čuje prigovor da je ondašnja administracija ‘uništila’ tu mrežu što je, u promenjenim uslovima od 2004. godine, dovelo do  nesagledivih posledica. A namera je bila jednostavna: da se na novi način, efikasniji i moderniji ustanove zaštite organizuju i da počnu da rade bolje, a to znači planski i ekonomičnije, da dobiju druge izvore finansiranja a ne samo da budu na jednim jaslama – budžetu Republike Srbije.

Četvrti nivo je kadrovski. Poslednjih petnaest godina  stručnjaci u ovoj oblasti retko su mogli da idu u inostranstvo i da svoja znanja upotpunjavaju modernim, savremenijim načinima zaštite, od novih načina prezentacije do digitalizacije dokumentacije i registara. Država je pokušala, pri resornom Ministarstvu, da finansira ovaj program, ali nije uspela jer je od tolikog obiman da se moraju uključiti i druga ministartsva – poput obrazovanja i nauke.

Razlozi za dopune (i povlačenje iz procedure izglasavanja) Zakona o kulturnim dobrima bili su neophodnost izrade jednog opšteg Zakon o kulturnoj baštini, kao i pisanje posebnih zakona o delatnosti zavoda, muzeja, arhiva i biblioteka što podrazumeva svođenje Zakona samo na opšte norme zaštite nepokretnih, pokretnih i nematerijalnih kulturnih dobara, kao i arhivske i filmske građe te stare i retke knjige. Zavodi za zaštitu spomenika kulture nadležni su za očuvanje nepokretnih spomenika kulture (arheološka nalazišta, arhitektonsko i industrijsko nasleđe), a muzeji, arhivi i biblioteke za pokretna i nematerijalna kulturna dobra (umetnički i istorijski predmeti, arhivski i filmski fondovi, stara i retka knjiga, dokumentacija i druge muzealije i arhivalije).

Postoje i dodatni razlozi za dopune i izmene Zakona:

  • usaglašavanje sa međunarodnim propisima i normama, kao i potpuno usklađivanje sa internacionalnom terminologijom (npr. nova kategorizacija kulturnih dobara)
  • usaglašavanje sa Rezolucijom 1244 SB UN koja se odnosi na poseban status Kosova i Metohije (određivanje zakonskih nadležnosti ustanova zaštite na Kosovu i Metohiji, ali i onih koje su privremeno dislocirane iz te pokrajine), kao i dodatno i detaljnije usaglašavanje sa Omnibusom koji se odnosi na Autonomnu pokrajinu Vojvodinu
  • usaglašavanje sa novoizglasanim zakonima Republike Srbije a ulaze u problematiku zaštite kulturne baštine (kao i najavljenog novog republičkog Ustava)
  • usaglašavanje sa potrebama crkava i verskih zajednica, u saradnji sa Ministarstvom vera, posebno zbog izglasavanja novog Zakona o crkvama i verskim zajednicama.

Tom, novom predlogu Zakona treba dodati i:

  • drugačiji način izbora direktora ustanova zaštite (isključivo javnim konkursom)
  • periodično licenciranje rada svih zaposlenih u stručnim službama zaštite (arheologa, konzervatora, restauratora, arhitekata, muzealaca, kustosa, arhivista, bibliotekara…)
  • pooštravanje obaveze vlasnika ili korisnika objekata koji su pod zaštitom države
  • obeležavanje svakog kategorisanog kulturnog dobra, a svako kategorisano kulturno dobro kome preti neposredna (ratna) opasnost od uništenja mora biti obeleženo i međunarodnom oznakom ’Plavi štit’
  • efikasniji inspekcijski postupak državnih i specijalizovanih organa ne samo u upravnom već i u stručnom nadzoru
  • proširivanje i pooštravanje krivični i prekršajnih odredbi i po vrsti dela i po visini kazni

 Od vremena donošenja ‘Venecijanske povelje o arhitektonskoj baštini’ 1964. godine, do usvajanja ‘Konvencije o arhitektonskoj baštini’ u Grenadi od strane evropskih država 1985. godine, prošlo je dosta vremena. Ovim dokumentima razdoblje zaštite spomenika kulture u kome su zaštićavana ‘remek-dela’ nacionalne i svetske kulturne baštine, od prilike do prilike, preraslo je u celovit integrativni pristup očuvanja nepokretne, pokretne i nematerijalne baštine, a od vremena konferencije u Grenadi prevaziđen je i pristup baštini koji je do tada bio redukovan na ‘zaštitu’ u korist njene ‘revitalizavije’. I taj korpus legislative, pored drugih, postao je obavezno štivo svim državama koje su pretendovale da uđu u Evropsku uniju. Jasno je da su sazrele okolnosti da se zakonodavstvo u oblasti spomenika kulture i u Srbiji uskladi ne samo sa ‘Konvencijom o arhitektonskoj baštini’ iz Grenade, nego i sa ‘Smernicama očuvanja baštine’ koje je, u sprovođenju Konvencije, postavio Savet Evrope 2000. godine. One su opšte prihvaćene u evropskim državama i sve zemlje u tranziciji koje su pristupale Savetu Evrope donele su nove zakone koji regulišu ovu oblast na isti način.

Osnovna načela u izradi teksta ovog Zakona bila bi sledeća:

I        Duh i slovo Konvencije iz Grenade i Smenice Saveta Evrope iz 2000. godine.

II      Prihvatanje Smernica Saveta Evrope da se u nazivu Zakona ne stavlja naglasak na ‘zaštitu’ i da je korisno da se taj Zakon naziva ‘Zakonom o baštini’, jer je takav i karakter njegove sadržine. 

III      Tekst mora da tretira sve vrste spomenika kulture (nepokretne, pokretne, nematerijalne) usklađene s razvojem sredine, kao činiocem koji njen razvoj čini održivim. Na primer, arhitektonska baština, nastala kao integralni deo izgradnje naselja i uređenja prostora u prošlosti, zaštićuje se, čuva i obnavlja kao integrativni deo savremene izgradnje naselja i urbanističkog uređenja prostora u sadašnjosti, da bi se unapređena mogla predati generacijama koje dolaze.

IV     Tekst mora razrađivati celovit sistem u kome su međuzavisno integrisani: zaštita dobara, njihova valorizacija (iz koje sledi kategorizacija i utvrđivanje režima zaštite), očuvanje baštine s orijentacijom na njenu revitalizaciju u savremenim uslovima uz puno usklađivanje s planovima i aktima kojima se oni regulišu.

V      Obezbeđivanje uravnoteženog odnosa između mera restrikcije (odobrenja, nadzora, obaveza, prinudnih mera, kaznenih odredbi i sl.) i mera stimulacije (istraživanje, programiranje, radovi na očuvanju, obnovi, aktivnom korišćenju, održavanju, obezbeđenju finansijskih sredstava i sl.).

VI     Obezbeđivanje raison d’etre svog postojanja – trajno očuvanje kulturne baštine integrisane u savremeni razvoj. Stavljanjem pod zaštitu nekog objekta ili predmeta, država preuzima odgovornost da obezbedi njihovo trajno očuvanje. Zakon je akt društvene volje i jamči spremnosti društva i države da se trajno očuva ukupna kulturna baština, ali i da ne sme biti sveden na pravnu zaštitu. 

VII    Obezbeđivanje trajnog očuvanja podrazumeva i konstantno izdvojena finansijska sredstva. Država i lokalne zajednice moraju da ih redovno obezbede u svojim budžetima, koliko je to moguće u srazmeri s preuzetim obavezama, odnosno usvojenim programima.    

VIII   Obzirom da država ne može preuzeti jednaku odgovornost za ogroman broj dobara baštine, zakonodavac treba da prihvati, iz međunarodne prakse, iskustvo o dobrima kojima poklanja veću brigu, ali registruje i ona dobra od lokalnog značaja, koja se evidentiraju u jedinstveni registar. 

IX     Izbegavanje prakse ad hoc zaštite spomenika kulture, već uspostavljanje celovitog očuvanja svih grupa i svih vrsta kulturne baštine. U tom cilju, u zakonu se naglašavaju istraživanje, programiranje i integracija u planiranju i izgradnji naselja i prostornih planova (kada je u pitanju arheološka ili arhitektonska baština).

X      Obezbeđivanje da svaki spomenik kulture dobije odgovornog vlasnika koji ima prava, ali i obaveze njegovog očuvanja. 

XI     Uvođenje načela zaštite dobara ex lege, što će reći da je ono zaštićeno i kada nije prošlo postupak prethodne zaštite, odnosno, evidentiranja. 

XII   Dobra kulturne baštine nisu, tokom istorije, nastala u jednoj, ili postojećoj zajednici. Ona su istorijska baština zemlje, odnosno naroda. Stoga zemlja, odnosno narod, preuzimaju odgovornost za njihovo čuvanje, koje mora biti ostvareno prema jedinstvenim standardima. Iskustvo evropskih država pokazuje da je način da se to ostvari uvođenje jedinstvene državne službe. Ta služba, da bi bila što bliža spomenicima, ali i stanovništvu i vlastima na terenu, organizuje se, u načelu, regionalno, ili lokalno na celini državne teritorije.   

XIII   Ustanovljavanje reprezentativnog Visokog saveta za arhitektonsku baštinu, koji treba da osigura potpunu odgovornost i kontinuitet u rešavanju stručnih zadataka i pitanja prioriteta u ovoj izuzetno velikoj i osetljivoj oblasti.

XIV   Postizanje čvrste strukture zakonodavne materije, koja može lako podneti buduću evoluciju zakona u ovoj i sličnim oblastima, odnosno sve pretstojeće izmene. Tekst, u osnovi ima šest poglavlja: 1. predmet zaštite i očuvanje, 2. postupci pravne zaštite, 3. trajno očuvanje spomenika kulture i istraživanje, 4. prava i obaveze vlasnika i korisnika, 5. organizacija delatnosti, i, 6. kaznene i završne odredbe. 

Nematerijalno nasleđe danas se samo indirektno spominje iako je UNESCO oktobra 2003. doneo ‘Deklaraciju o zaštiti nematerijalnog nasleđa’. Naš Zakon ga nepravilno definiše kao duhovno nasleđe i ne donosi nikakva određenja njegovog sadržaja, delovanja i metodologije zaštite. Ne pružaju se nikakvi elementi zakonskog regulisanja nematerijalnog nasleđa: identifikacija i predlozi za označavanje nematerijalnog kulturnog dobra, utvrđivanje procedure obeležavanja i proglašenja nematerijalnog kulturnog dobra, određivanje procesa zaštite i načina finansiranja. Jezik i stručna terminologija koja se koristi u sadašnjem Zakonu je tradicionalna, preuzeta iz starog zakonodavstva i ne odražava novu teoriju baštine i njene zaštite. Predlog Zakona ne dotiče ni važnu ulogu javnosti u očuvanju kulturne baštine i stimulativnih mera koje tu javnost ohrabruju da u nju ulažu i da se brinu o njenoj zaštiti.

Sada je stanje takvo da bi se mogao izvesti opšti zaključak da je naše kulturno nasleđe još uvek nepotpuno inventarisano i nedovoljno istraženo, a mreža institucija koje se njime bave iako prevelika – nepotpuna, nedovoljno modernizovana, neracionalna, slabo opremljena, u oskudici svake vrste i u neadekvatnim radnim uslovima, sa kadrovima koji se više bave administracijom nego strukom, odnosno, praktičnim, terenskim i istraživačkim radom. Nedostaju konzervatorske radionice, raste broj neinventarisanog i neobrađenog materijala i zbirki, nedovoljna je zaštita arheoloških, spomeničkih, arhivskih, filmskih i muzejskih fondova nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara, čak i onih upisanih u Listu svetske kulturne baštine. Opštinske i lokalne samouprave nepripremljene su i, uglavnom, nezainteresovane za primenu zakonskih obaveza u ovom domenu. Tome doprinosi i zbunjujuća tipologija ovih ustanova (opštinske, međuopštinske, regionalne, pokrajinske, nacionalne, zavičajne, kompleksne, istorijske, opšteg tipa i sl.) koja prouzrokuje brojne sporove oko upravne nadležnosti nad njima koji su kulninirali onog trenutka kada su, prema novom budžetskom Zakonu iz 2002. godine, njihovi osnivači postali dužni da im obezbede neophodna sredstva i uslove za rad. A zaštita kulturne baštine mora biti planska, sistematska i prioritetna u našoj kulturnoj politici, posebno u tranzicionim uslovima koji su sada na delu, zato što je to fundamentalna delatnost u oblasti kulture o čemu lokalne samouprave ne mogu da odlučuju, već da se efikasno dogovaraju oko načina ostvarivanja tih zadataka.

Sada se ne definišu jasno institucije zaštite kao edukativni centri koji bitno utiču na podizanje svesti o značaju i važnosti očuvanja kulturne baštine, koji kreiraju kulturnu politiku i identitet našeg naroda. U skladu sa ovim, nigde se ne pominje ni interdisciplinarno povezivanje institucija zaštite sa univerzitetom, u skladu sa ‘Bolonjskom konvencijom’, i u skladu sa brojnim konvencijama UNESKO-a i Saveta Evrope o edukativnoj funkciji institucija kulturne baštine. Ne postoji izražena svest o postojanju brojnih konvencija, deklaracija i povelja Saveta Evrope o zaštiti baštine u različitim vidovima, niti o preporukama UNESCO-a, ICOMOS-a, ICOM-a, koje je naša država dužna da ratifikuje, a neke od užestručnih bar da poštuje.

Danas nema definicije decentralizacije i potrebe umrežavanja institucuja zaštite, niti se pominje postojanje i delovanje nacionalnog centra ili instituta zaštite pokretnih i nematerijalnih kulturnih dobara koji bi nosio edukativne, teorijske, praktične i istraživačke elemente zaštite baštine. Kada je reč o muzejima, nepostoje definicije muzeja u skladu sa poslednjim ICOM-vim odrebama muzeja (Generalna skupština ICOM-a, Barcelona 2001.) po kojima je muzej neprofitna, stalna ustanova u službi društva i njegovog razvoja, otvorena za javnost, koja pribavlja, štiti i konzervira, istražuje i objavljuje materijalne i nematerijalne dokaze o ljudima i njihovoj sredini u svrhu izučavanja, obrazovanja i uživanja. Nedovoljno se pažnje posvećuje ustanovama koje se takođe označavaju kao ‘muzeji’; naprimer: ustanove koje čuvaju i izlažu žive primerke biljaka i životinja kao što su botaničke našte, zoološki vrtovi, akvarijumi i vivarijumi ili naučni centri i planetarijumi, prirodni rezervati, zatim neprofitne izložbene galerije, izložbene galerije u sastavu biblioteka, arhiva, botaničkih bašti, planetarijuma i sl. kao ni međunarodnim, nacionalnim, regionalnim ili lokalnim strukovnim organizacijama ili specijalizovanim odeljenjima i agencijama ministarstava ili drugim javnim agencijama odgovornim za zaštitu; potom, neprofitnim ustanovama ili nevladinim organizacijama koje se bave zaštitom i konzervacijom, istraživanjima, obrazovanjem, obukom, dokumentacijom i drugim aktivnostima vezanim za zaštitu i institucije zaštite; kulturnim centrima i drugim ustanovama koje olakšavaju čuvanje, kontinuitet i upravljanje nepokretnim, pokretnim i nematerijalnim nasleđem, najzad, ni ostalim institucijama koje imaju, manje ili više, sve karakteristike institucija zaštite, posebno muzeja, a koje deluju kao podrška postojećim muzejima i profesionalnom osoblju kroz muzeološka istraživanja, obrazovanje i obuku.

U ovim procesima lokalna samouprava sa novom svešću o njenom značaju mora da preuzme brigu o stanju kulturne baštine u vlastitom regionu, što je bio osnovni cilj promena koje su nastale tokom 2001-2003. godine kada je tadašnja administracija započela sa uvođenjem reda među brojnim institucijama kulture koje brinu za očuvanje kulturnog nasleđa. A državna strategija u zaštiti spomenika kulture mora se definisati kao kulturna politika, a institucionalno se sprovodi kroz sisteme u oblastima za koje su nadležne mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture, muzeji, arhivi i biblioteke.

Jovan Despotović

Saopštenje na simpozijumu Ministarstva kulture, Sava centar, Beograd, 2002.