Trijumf ostatka civilnog društva – Represija i izazovi

Šarenilo političkog marketinga u protekloj predizbornoj kampanji u Jugoslaviji moglo se pratiti i kroz parole, slogane, manjeviše uspele dosetke bilo da su one izražen verbalno bilo da su njima grafički dopunjavani bilbordi sa fotografijama lidera i predsedničkih kandidata. Ako začas ostavimo po strani da je ta vrsta intervencija na plakatima i panoima zapravo evidentni izraz duboke nekulture u koje se masovno zaglibilo ovdašnje društvo (a koje je kulminiralo tokom protekle decenije – naročito na samom njenom kraju koji koincidira sa definitvnim odlaskom nakazne crno-crvene koalicije sa političke scene), u nekim primerima možemo zapaziti i određene klasno-socijalne te individualno-psihološke konstante koje daju dovoljno plastičan opis današnjeg srpskog kolektivnog duhovnog ustrojstva.

Najmanje inventivnosti pokazan je na plakatu predsedničkog kandidata levice Slobodana Miloševića gde je njegov nadimak iskorićen kao slogan nastao od dve reči: Slobo – da sa sugestivnim zaokruženjem rečice da. (Da se začas prisetimo da je njihov marketinški tim ranije načinio i nedopustivu grešku kada je preuzeo – plagirao, fotografiju izgradnje jednog mosta u Americi kao propagandnu sliku obnove Jugoslavije nakon bombardovanja NATO pakta.) To odsustvo ideja poklopilo se i sa isto tako šturim odgovorom političkih oponenata: preko rečice da najčešće je samo lepljena rečica ne čime se smisao izvorne parole preobraćao u svoju suprotnost sa isto toliko sugestivnim učinkom.

Znatno veću inspiraciju imali su njihovi politički protivnici koji su na vrlo različite načine reagovali na poruke opozicionih političara. Od toga da je za neke značajna karakteritika bila opadanje kose odborničkog kandidata, novog gradonačelnika Beograda Milana St. Protića, preko izdvojenih očiju dr. Vojislava Koštunice koje su zapravo bile tumačene kao pogled Al Kaponea (ili u blažoj verziji Al Paćina koji u jednoj filmskoj trilogiji igra ulogu mafijaškog bosa), do docrtavanja đavoljih rogova Vojislava Mihailovića, bivšeg lordmera takođe predsedničkog kandidata, kao ukazivanja da je politički učinak te ličnosti u vođenju glavnog grada upravo takav – demonski, itd. Ovog puta izostavićemo prostačke izraze i psovke kojih je bilo mnogo i koje su više izraz nemoći (ili svesti kakvo je istinsko političko mišljenje većine – što su konačno rezultati izbora i pokazali) nego duhovitosti ili potrebe za vređanjem ličnosti političkih protivnika.

Bilo je dakako i ozbiljnih promašaja plasiranja političke poruke. Izdvojićemo jedan primer koji se pokazao pogrešnim. Parola Naš čovek (Vojislav Mihailović) zapravo je ispala totalno kontraproduktivna jer ona pre asocirala na čoveka koji je pod dominacijom, znači totalnom zavisnošću od neke ličnosti (lidera, familije) ili stranke (što je u ovom slučaju bilo i potpuno tačno) nego na čoveka iz naroda, domaćina ili komšju što je trebala da bude izvorna poruka. Ona bi se tako mogla tumačiti da je umesto nje biračima bila lansirana poruka Vaš čovek – u tom slučaju ne bi dolazilo do zbunjivanja i glasači bi se lakše snalazili, a to je takođe pokazala i izborna volja naroda koja je toj stranci i njenom predsedničkom kandidatu dala dosad najmanji broj glasova.

CESID je načinio nekoliko različitih bilborada koji su delovali najozbiljnije i najprofesionalnije urađeni te stoga nije ni čudo da je ova nevladina i volonterska organizacija namenjena kontroli izbora, iako sama na njima nije aktivno učestvovala, privukla veliki broj aktivista koji su odigrali značajnu ulogu u proteklim izborima. Jasnost parole koja se svodila samo na jednu činjenicu da su 1+1=2 bila je dovoljna da se ogroman broj birača zaista pripremi da brani svoj glas – što se pokazalo 5. oktobra na najmasovnijim demostracijama koje su tokom protekle decenije priređene u Beogradu kada su punu deceniju akumulirano nezadovoljstvo i bes prerasli u žestoki otpor pokušajima prekrajanja izbornih rezultata. Epilog sa napadom na Saveznu skupštinu i državnu televiziju bio je dovoljan da se ova srpska pobuna nazove bager revolucijom (zbog poznatog bagera kojim su demonstranti srušilu ulaz u televiziju i tako je osvojili).

            No, jedan sektor ovog političkog marketinga ostao je vitalan i dao je najzanimljivije rezultate. Mnogobrojne majce sa najrazličitijim parolama apsolutno su dominirale u ovoj predizbornoj kampanji. Otpor je i ovog puta prednjačio: najpre sa sloganom Gotov je! u kombinaciji sa stisnutom pesnicom ili likom prethodnog predsednika koji se pojavio i pre rezultata izbora, potom i pobedničkim poklikom Puk’o je! koja je vrlo brzo stari rekvizit sa protesta 96/97. godine – pištaljku, zamenio novim – zvečkom po onoj staroj uzrečici koja glasi Puk’o je ko zvečka!. Korišćeni su i računarski simboli te oni masovne komunikacije: smeško koji je u jednom trenutku kada je ponovo zapretila izborna krađa postao mrgud sa parolom Baš sam ljut. A takođe su upotrebljavani i poznati refreni popularnih pesma kao što je ona Đorđa Balaševića Gedo gluperdo… (sa nastavkom svu si zemlju proćerdo).

Neki umetnici su lansirali vlastite slogane kao dela vizuelne umetnosti. Tako je Dejan Atanacković načinio plakat na kome je preko fotografije lica sa zašivenim očima i ustima krupnim slovima ispisan tekst Uterivanje pravde u kosti a sa manjim nabrojao je uvredljiv politički rečnik koji se mogao čuti na državnim medijima: terorista, izdajnik, plaćenik, fašista, špijun, mondijalista, kriminalac… koja ne samo optički već i semantički deluje zastrašujuće. A Led-art je uradio čitav asortiman proizvoda sa osnovnom temom Mrdni dupetom (Pokreni se i učini nešto za sebe!) sa najrazlitijim grafičkim i oblikovnim formama od majica, malepnica, flajera, upitnika sve do toaletnog papira. Majca za njihovim crtežima izazvala je nesumljivo najveće interesovanje i potržanju među ljubiteljima ove vrste javnog obraćanja i izražavanja stavova, kao i među kolekcionarima.

Moglo bi se navesti još niz primera najrazličitijih dosetki ove vrste ali i pomenute su dovoljne da bi se ukratko sumirao smisao ovog fenomena. Već je, čini nam se brzopleto, zaključeno da ovoliki broj glasova koji je dobilo DOS (Demokratska opozicija Srbije koja bi trebala da promeni maziv u DVS Demokratska vlast Srbije) nisu bili glasovi ZA nego očajnički glasovi PROTIV režima koji je deset godina vodio Jugoslaviju iz rata u rat, a njegove narode iz egzodusa u egzodus, iz katastrofe u katastrofu, iz drame u dramu – sve do samog dna civilizacije. No, sami nismo spremni za takvo tumačenje: šarenilo poruka i izazovi nastali iz njih bilo da su se pokazali pojedinačno negativnim bilo da su masovno prihvaćeni ipak su nesumljivo dokazi glasanja ZA promene, za onaj program koji je civilnim rečnikom i ikonografijom ukazivao na budućnost, na otvaranje novih perspektiva, na ponovno uključivanje Jugoslavije u svetsku zajednicu. Ta pobeda je superiorno postignuta što je dokaz da mentalno zdravlje nacije (za koje se u jednom trenutku smatralo da je ozbiljno ugroženo i nepovratno izgubljeno) ipak zadržalo makar minimum većinske prisebnosti i mogućnost razlikovanja dobrog od lošeg. U tom najznačajnijem znaku treba tražiti glavne osobine klasno-socijalne i individualno-psihološke konstante u kojim granicama se danas nalazi jugoslovensko društvo, kao i to kojim će se putem ono ubuduće kretati.

Jovan Despotović

Republika, br. 246,1-15. 10. 2000