Kulturno strančarenje

Znatne posledice proizlaze u prilikama nerazumevanja savremene likovne umetnosti kada političari i državni časnici nisu u stanju da razaberu šta je šta u osetljivim poslovima umetničkog ocenjivanja i vrednovanja, a veća među njima u poslednje vreme nazvana je kao “decenijska greška” (nastala kao sa najvećeg političkog nivoa naložena zamena jugoslovenskog predstavnika na poslednjem venecijanskom Bijenalu). Ova napomena dostatan je početak komentara koji treba da ukaže na koje se načine gleda na vrhunsku kulturu i umetničko stvaralaštvo iz ugla vodećih političkih stranaka u nas.

Socijalistička partija Srbije je odmah nakon formiranja 1989. godine proklamovala opšti kontinuitet u odnosu na politiku Saveza komunista Srbije čiju je ideologiju nasledila – i unekoliko prilagodila imperativima novog vremena. A to novo vreme, kada se tumači prema dominantnin ideološkim sadržajima pre svega je vreme nekog novog, neprosvećenog nacionalizma koji se može registrovati u gotovo svim našim vodećim partijama “epohe političkog pluralizma i višestranačja”. Osiguranje nacionalne srpske države stavljeno je u vremenu “događanja naroda” i antibirokratske revolucije na vodeću idejnu poziciji prema čemu se javno mnjenje masovno određivalo (famozna “Politikina” rubrika “Odjeci i reagovanja”), po čemu je meren rejting i snaga političkih stranaka, po čemu je kalibrisan opšti državni interes svih tadašnjih glavnih aktera političke scene.

No, došlo je, što se tiče politike u užem kulturološkom smislu, i do stanovite inverzije. Titova epoha je, u skladu sa njegovom evidentnom potrebom da dobije što značajniju ulogu i mesto na svetskoj političkoj pozornici, poklanjala znatnu pažnju kulturi i umetnosti. Politička greška koju je on načinio odmah nakon završetka Drugog svetskog rata kada se indentifikovao sa staljinizmom, a u umetnosti njegovi ideolozi proglasili su socijalistički realizam za jedinu estetiku koja je moguća u umetničkom stvaralaštvu, već od pedesetih godina je diskretno otklanjana iz javnosti. Proces zamene socijalističkog realizma socijalističkim estetizmom, kako je Sveta Lukić tačno imenovao novi, sada ne obavezni već poželjni umetnički pravac, tekao je polako i postupno pripremajući dolazeće generacije stvaralaca za sve veće umetničke slobode – što je bila neminovnost, a što je on bolje od svih znao otvarajući Jugoslaviju za najraznovrsnije uticaje – ali pod jednim uslovom: totalnom kontrolom režima koja je sprovođena praktično svim državni (i društvenim) mehanizmima.

U kulturi i umetnosti glavne institucionalne položaje (i druge oblike sinekura) dobili su prosvećeni stvaraoci koji takođe jasno prepoznavali znake i sadržaje novog vremena. Pa iako nije mogao niti on niti njegovi najistaknutiji politički ideolozi da bespogovorno prihvati radikalnu apstrakciju u vidu recimo enformela beogradskog kruga ili gestualno slikarstvo zagrebačkog (tada je usledio poznati njegov splitski napad na ovu umetnost 1963.), mnogi ugledni umetnici, poput Petra Lubarde ili Mila Milunovića estetički su uspešno i nesmetano formirali sliku te epohe, koja je pak podržana od novih generacija umetnika među kojima su najistaknutija mesta imali, pored ostalih, vajarke Olga Jevrić i Olga Jančić, slikari Stojan Ćelić i Miodrag B. Protić koji je ujedno imao i veoma važnu ulogu kritičara i teoretičara moderne umetnosti i osnivača i dugogodišnjeg upravnika Galerije a potom i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu – prve i dugo godina jedine institucije ove vrste u Jugoslaviji koji je u specijalno za njega izgrađenom zdanju na Ušću otvoren 1965. godine. Pa iako je bilo brojnih nesuglasica između vrhunske politike, a tu se pre svega misli na lično Titov stav, i poslenika kulture te umetnika, sukobi su bili uvek pod potpunom partijsom kontrolom koja nije dozvoljavala njihovu eskalaciju niti eroziju ideološke čvrstine koja je bila uspostavljena. Crni talas u filmu, pozorištu i likovnoj umetnosti, slučaj “Plastičnog Isusa”, “WR Misterije orgazma”, “Kad su cvetale tikve” ili “Slikarstvo prizora” ma kako da su u tom vrenenu izgledali dramatični, sa sadašnjim iskustvom i stanjem u kulturi, izgledaju tačno kao bezazleni slučajevi koji su imali stanovite posledice za autore (zatvorska kazna za Lazara Stojanovića, zabrana izložbe Miće Popovića, bunkerisanje filmova Živojina Pavlovića) ali sa kontrolisanim i ograničenim dejstvom i reperkusijama.

Danas je situacija radikalno drugačija. Ako je nekada ideološka presija bila snažna, ali je i ostavljala dovoljno kreativnog prostora za različite kulturne subverzije, sada je u uslovima opšte besparice taj prostor toliko sužen da se postavlja razložno pitanje da li će u njemu seriozno umetničko stvaralaštvo uopšte opstati pod užasnim pritiskom lošeg, novokomponovanog ukusa koji je medijski i masovno podržan, i koji zastupaju i brane neki ranije značajni umetnički kritičari i teoretičari.

Ovakvom stanju umnogome su pomogle i razne paradržavne institucije koje socijalisti potpuno kontrolišu kakvi su republička i naročito gradska Kulturno-prosvetna zajednica kao potpuno degenerisani recidivi socijalističke samouprave u čijim  se kuhinjama programiraju i sprovode kadrovska i svakojaka druga štetočinstva; tu je na primer začeta, utvrđena i odobrena krajnje destruktivna kadrovska i programska politika nekadašnjeg republičkog ministra kulture, famoznog Miodraga Đukića koji je izveo monstruozne promene čelnih ljudi u vodećim institucijama kulture poput Narodnog pozorišta i Muzeja savremene umetnosti.

Julovska kataklizma koja je teško pogodila opšti život na našim prostorima reperkusirala se posebno i u poslovima kulture. Bolesna namera da se po svaku cenu u Evropi i to baš na našem prostoru, sačuva izvorni komunizam sa svim posledicama koje takav fanatizam sa sobom donosi prouzročio je mnoge posledice. Jedna od većih je i ta da se u ovoj vrsti totalitarnih režima zakonito prenosi ukus sa vladajuće klase (kakav je bio slučaj u titovskom komunizmu, na primer socijalistički estetizam kako smo gore videli) ili vladajućeg para (kakav je danas naš slučaj) na podaništvo upravo kroz institucije kulture i masmedije kojima rukovde i koje kontrolišu članovi uže i šire familije (o čemu smo već pisali).

Personalni sastav Jula u oblasti kulture i stvaralaštva je tako porazan da je; na primer vlasnik i glavni uresnik televizije Pink – glanog današnjeg masmedijskog legla šunda, jedan je od funkcionera stranke. Tu je u istoj boji ofarbana ona narodnjačka pevačica, takođe znameniti funkcioner stranke, koja bi (u najgorim noćnim morama) mogla postati i ozbiljnim državničkim poslenikom u kulturi.

U slučaju Srpske radikalne stranke, trenutnog strateškog partnera vladajućim strankama, gotovo da je iluzorno govoriti o pogledima na kulturu. Izuzev kada se radi o krajnje nepovoljnim posledicama na ovu oblast kada se u obzir uzmu njihove pretrnje. Jedna od njih je i famozna, tzv. humana ili dogovorena razmena ljudi, državne imovine, kulturnih dobara itd. Kada se radi o razmeni umetničkih dobar koja su pod zaštitom države ta ideja zapravo nije originalna. Nju je prvi izneo Igor Zidić, direktor Moderne galerije u Zagrebu predlažući da se između država izvrši razmena onih umetničkih dela koja, po njegovom mišljenju, nikada neće izići na svetlo dana iz muzejskih depoa. Nešto slično Šešelj je već učinio rasprodajući kulturna dobra Skupštine opštine Zemun, a odatle se može nazreti i pretnja za najveće nacionalne muzejske kuće ukoliko se ova pojedinačna akcija prevede na opštedržavni posao.

SPO nema značajnih kulturnih poslenika izuzev nekoliko pesnika i aforističara. To takođe ukazuje na uglavnom beznačajan kadrovski sustav i potencijal. A belodana slika takvog stanja u ovoj stranci je i odnos beogradske vlasti (resora za kulturu) prema nasleđenim i novim obavezama prema gradskom muzeju, biblioteci, arhivu, jedinoj gradskoj galerija i galerijama koje se delimično finansiraju iz budžeta grada, prema zapuštenim legatima, zaštiti pokretnih i nepokretnih spomenika kulture, urbanizmu i umetničkom uređenju javnih prostora… Otuda nastaje i ključno pitanje: ko će (personalno) i kako (programski) rešavati složena i delikatna pitanja od zaštite pokretnih i nepokretnih spomenika kulture, muzejsko-galerijskog sistema i arhivarstva do pozorišta i kinematografije, izdavaštva i bibliotekarstva, od internacionalne promocije jugoslovenskog i srpskog stvaralaštva do njegove veb-sajt prezentacije na Internetu ako je u dosadašnjoj praksi razorni proces zapuštanja poprimio katastrofalni zamah. U to se ubrajaju brojni vandalizmi koji se u nekim slučajevima podstiču a u nekima se nesprečavaju (narušavanje Vozarevićevog mozaika u Domu omladine, nameravana izgradnja spomenika Nikole Pašića na istoimenom trgu, totalni urbanistički haos u kome nisu zaštićena ni najosetljivija urbana jezgra te rezidencijalna područija poput Dedinja koje, sukladno ukusu svojih novih stanovnika sve više liči na Kaluđericu itd).

Dakle, prvi cilj koji se ni približno ne vidi iz praktičnog delovanja stranaka na vlasti u kulturi bilo bi zaustavljanje necivilizacijskog delovanja u ovim poslovima i otklanjanje poznatih štetočina koje danas rade praktično u svim oblastima i institucijama stvaralaštva, kao i zaustavljanje opšte kretenizacije društva koje se opet ponajbolje vidi u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva. Mnogobrojna upozorenja kao i javni (umetnički) rad sa ovom temom grupa Magnet, Led-art i Škart, te pojedinih umetnika poput Raše Todosijevića, Balinta Sombatija, Zvonimira Santrača itd. koja se nažalost ne čuju i bez odjeka su kod kreatora kulturnih strategija u političkim strankama što je direktno zaprepašćujuće.

A zapravo se još uvek čeka onakav ministar srpske kulture koji će svoj rad u vladi manje podvrgavati stranačkom interesu već usloviti istinskom promenom materijalnog položaja delatnosti za koju je javno odgovoran. A to podrazumeva budžetsko ulaganje od barem jednog postotka bruto nacionalnog proizvoda za srpsku kulturu. Kada se to dogodi, moguća su optimistička očekivanja neophodnih korenitih promena u ovoj oblasti bez obzira, čak uprkos stranačkoj politici.

Jovan Despotović

Republika, br. 197, 16-30. 10. 1998.