Strategija umesto dekreta

 

  1. Moguće je na dva načina formulisati kulturnu politiku. Lakši, uobičajeni način je da se kulturna politika, poput dekreta, zada kao cilj koji u nekom periodu treba (ili mora) da bude ostvaren. Ovaj način niti je primeren demokratskim društvima, niti danas može da da pozitivne rezultate. Drugi je, a tog načina se pridržava Demokratska stranka, da se iz postojeće prakse, dakle realnih uslova u kojima se neka kultura razvija, prepoznaju mogući pravci njenog razvitka i da se sa takvim spoznajama stvore odgovarajući preduslovi. Formulacija kulturne politike, dakle, dolazi na kraju, posle razumevanja postojećeg stanja, uslova, perspektiva, kadrovskih i finansijskih potencijala, organizacionih i institucionalnih struktura koje na njen život odlučujuće utiču i demokratska stranka je sklona da u tom momentu zapravo govori u terminima formulisanja strategije kulturnog razvitka. Od januara 2001. svedici smo da su dominantne odrednice koje postepeno formiraju tu strategiju: depolitizacija kulture, decentralizacija, demetropolizacija, demokratizacija, transparentnost u odlučivanju itd. Po ovim karakteristikama meriće se stanje u kulturnom životu zemlje i ubuduće.
  2. Najpre ne znamo da li je konstatacija iz vašeg pitanja tačna. Ali, i da je tako, nasuprot vašoj tvrdnji, stoje sledeće činjenice: započeti procesi u transformisanju statusa i stanja naše kulture govore da je ona značajno podržana upravo tokom poslednje tri godine. Specifično, što se tiče izdavaštva, i pored nekih nesporazuma oko međunarodne prezentacije naše literature kojih je bilo, država je učinila i neke pozitivne korake u ovoj podršci: izuzimanje knjige od plaćanja poreza na promet, redovan otkup knjiga posle niza godina zastoja, značajan razvoj bibliotekarstva i knjižarstva koji veoma značajno utiču na stanje u izdavaštvu, pomoć u izdavanju kapitalnih dela domaće literature, formiranje fonda za prevođenje naše beletristike itd. Dakle, postoje brojni instrumenti kojima se domaće izdavaštvo podržava, a njegova prezentacija u međunarodnim okvirima tek je jedna od važnijih potreba.
  3. Za ovu poresku politiku koja će biti saglasna opštem fiskalnom konceptu koji se mukotrpno rađa, ali koja će prepoznati i pomoći drugim instrumentima njenu osetljivu egzistenciju. I to ne samo u izdavaštvu već i u drugim, posebno neprofitnim sektorima umetničkog i kulturnog stvaralaštva. Nije reč samo o oslobađanju od poreza na promet, o čemu se najčešće govori, već i povećavanju poreskih olakšica za kulturne donacije i drugu vrstu pomoći, ili ulaganja u kulturne sisteme. Očigledno je da budžetska sredstva nisu dovoljna da sse zadovolje sve potrebe te je otuda neophodno iznaći i druge, stalne finansijske izvore namenjene kulturi.
  4. Januara meseca 2001. godine procenat za kulturu iznosio je 0,3 odsto republičkog budžeta. Prema državnom proračunu u 2004. godini, da je on izglasan, kultura bi dobila više od jedan odsto što je četiri puta više. Dakle, za tri godine, država Srbija je, uz sve ekonomske i političke nedaće koje su je ophrvale, našla način da učetvorostruči sredstva namenjena kulturi. Taj trend se očekuje i ubuduće i sa posebnom pažnjom pratimo dalja zbivanja u oblastima finansiranja naše kulture.

Jovan Despotović

NIN, 12. 2. 2004. (odgovori na anketu)