Rađanje novog doba – Projekat definisanja nove kulturne politike

Devedestih godina, dakle, tokom ukupne destrukcije države i društva u Jugoslaviji, izvedena je i snažna devastacija kulture i njenog institucionalnog sistema u kome je najviše štete pretrpeo i njen svakako najvitalniji deo – samo umetničko stvaralaštvo. Specifično ustrojstvo totalitarnog režima tokom tog perioda na čudovišnim ideološkim relacijama između kriptokomunizma i neonacizma pokazalo je potpunu nezainteresovanost za elitno (ne u socijalnom već u estetičkom i vrednosnom smislu) stvaralaštvo koje je potpuno supstituisano jednim pseudofenomenom tačno nazvanim turbokultura. I to u svim oblastima: od televizijskog stvaralaštva, preko muzike, filma i pozorišta do likovnih i vizuelnih umetnosti itd.

Otuda je neophodno, nakon političke promene sistema, u kulturu ponovo uključiti one sadržaje kojima će ona dostići istinski relevantnu umetničku ocenu – svojstvenu nastupajućoj epohi. Ta se obnova, upravo nova strategija kulturnog razvoja u Jugoslaviji tokom ove decenije mora bazirati na navouspostavljenim, dakle, promenjenim principima. Oni podrazumevaju, u najkraćem: transparentnost i podložnost efikasnoj stručnoj kritici svih odluka koje se direktno tiču njenog razvoja u novim uslovima. Dakle, sve odluke države, u ovom slučaju Ministarstva kulture u njegova tri domena, ili instrumenata političke moći, koje se tiču kadrovske politike, raspodele budžetskih sredstava i legislative moraju biti u svakom trenutku dostupna javnoj inicijativi, oceni i kritici. Na taj način Ministarstvo kulture bilo bi određeno isključivo kao servis ili logistički centar za zadovoljavanje kulturnih potreba a ne otuđeni centar političke moći kakav je dosada u partijskoj državi bio slučaj.

Uloga i društvena pozicija seriozne i vrhunske kulture u novim demokratskim promenama mora biti višestruko zastupljena i znatno vidljivija. U tom procesu posebno je značajno znatnije pozicioniranje poznatih kulturnih poslenika, umetnika, politikologa, kulturologa… koji kao provereni i dokazani eksperti u svojim oblastima moraju postati istinski institucionalni ili vanistitucionalni korektori, kritičari i predlagači tendencija i procesa koji se budu inicirali, promovisali i vodili kao državna politika u svim oblastima.

Dakle, bitne teme koje se odnose na projekat definisanja nove kulturne politike bile bi: kadrovska politika, raspodela budžetskih sredstava i legislativa. U domenu kadrovske politike najodgovornije ličnosti moraju se ubuduće postavljati isključivo na osnovu njihovih javno iznetih programa koji bi bio podložan oceni stručne javnosti – od espertskih timova i saveta pri Ministarstvu kulture do staleških i profesionalnih udruženja, najazad i do procena stručnih tela onih institucija koji dobijaju nove rukovodioce. Takođe se i korišćenje budžetskih sredstava mora odvijati na potpuno transparentan način, pri čemu se u predstojećoj tranziciji ustanove kulture moraju prilagođavati na manje-više tržišni način rada u jednom delu svojih redovnih aktivnosti. I treće, mora se potpuno preurediti zakonska i druga normativna regulativa koja se odnosi na oblast kulturnih delatnosti da bi njena permisivnost maksimalno oslobodila kulturno i umetničkog stvaralaštvo od bilo kakvog arbitriranja ideologije ili politike, odnosno, njeni estetički fenomeni ostali prepušteni isključivo sudu stručne i kompetentne kritike.

Tu su i značajna pitanja kako medijski negovanu i državno-politički forsiranu nacionalističku ideologiju u umetnosti neraskidivo pomešanu sa šund proizvodima turbo ili pseudokulturnih fenomena preobraziti u istinsko stvaralašto koje ne može samo biti pitanje pojedinaca već prestrukturisanja celog sistema vrednosti u kojme estetička spadaju među najznačajnijim. U tom poslu nije dovoljno da se samo promeni kulturna politika dirigovana od strane vlasti (ministarstva kulture) niti otvoreniji medijski pristup serioznom stvaralaštvu već i uključivanje brojnih umetika iz najrazličitijih oblasti: književnosti, likovne i muzičke umetnosi, pozorišta  itd. koji su za sve ovo vreme ostali dosledni istinskim načelima elitnog stvaralaštva u naznačeni proces ukupnog preoblikovanja društva i države. Tu dakako značajno mesto ima i umetnička kritika koja se mora okrenuti onom stvaralaštvu koje daje bitna značenja vremena a ono danas više nije okrenuto nacionalnim mitovima i tradicionalnim klišeima već budućnosti, dakle, jezičkim i problemskim inovacijama koji će u umetnički život uneti isto tako neophodni duh obnove na osnovama multikulturalizma, denacifikacije, novog i intenzivnijeg povezivanja sa svetom i sve većeg prisustva svetske umetnosti kod nas.

U toj tranziciji nezavisne, nevladine i alternativne kulturne institucije, inicijative i pojedinci koji su u proteklom periodu izneli najviše kvalitetnih programa i produkcija, moraju dobiti svoje stabilno mesto u ukupnom sistemu, i to najmanje na taj način da država ninakakav način neometa njihov rad ukoliko nije u mogućnosti da ga, makar u prvom periodu, potpomaže. A ta eventualna pomoć  može se sastojati i u tome da one u ravnopravnom postupku svojim projektima konkurišu za budžetska, odn. državna sredstva. Na taj način bi se u kulturni sistem uvela neophodna konkurencija programa što bi svakako unelo jedan novi priliv svežih ideja i koncepcija u svim oblastima stvaralaštva.

Ova skica jednog mogućeg programa definisanja nove strategije kulturnog razvoja u osnovi ima samo jedan važan cilj: da se dosadašnja militaristička faza društvenog razvoja posle svih destrukcija tokom protekle decenije korenito perobrazi u civilni, znači građanski sistem vrednosti na izrazitim i, za duži period, stabilnim demokratskim načelima.

Jovan Despotović

Vreme, Beograd, 15. 2. 2001.