U prošlom veku

Tačka je posle decenijske agonije najzad stavljena i crta je definitvno podvučena – ona najpre postavljena 24. septembra 2000. a zatim i potvrđena 5. oktobra. Potpuna, dvotrećinska premoć postignuta 23. decembra Demokratskoj opoziciji Srbije (što je sada neadekvatan naziv, jer joj pre priliči Demokratska vlast u Srbiji, ali i u Jugoslaviji) u republičkom parlamentu ništa više ne stoji na putu da ovu državu uvede među uređene, civilizovane zajednice sa izraženim civilnim karakteristikama i konceptom razvoja. Ništa sem njih samih – novih aktera na političkoj sceni – njihovog znanja, sposobnosti, volje…

Jedna od glavnih poluga za očekivane promene, pored primarnog uređenja ekonomskih odnosa i pravnih normativa na novim osnovama, svakako da je i potpuna izmena odnosa prema oblasti kulture i umetičkog stvaralaštva koje su tokom protekle poslednje decenije XX veka sistematski uništavani, katkada potpuno beslovesno i nehotice, ali često i na programskim osnovama tada vladajuće patriotske koalicije u najrazličitijim kombinacijama stranaka koje su je činile, njihovih dobrano pogrešnih politika, ideologija, razumevanja svetskih procesa, mesta zemlje u potpuno izmenjenim međunarodnim odnosima posle 1989. godine (rušenja Berlinskog zida)…

Mnogo mesta bi zauzelo samo taksativno nabrajanje uništenih kulturnih institucija, njihovih katastrofalnih programskih sadržaja od najznačajnijih do lokalnih, teških kadrovskih promašaja izvedenih isključivo zbog političkih potreba oligarha i njegovog najneposrednijeg okruženja računajući i najužu familiju (koje su ne samo na medijima već i u realnom životu gotovo isključivo bile podvođene pod najniži stupanj estetičke ali i etičke ravni), zatiranje serioznog stvaralaštva koje je bilo saterano isključivo u alternativne i nezavisne institucije i medije koje su otuda bivale proganjane policijskim i sudskim torturama, drakonskim finasijskim i drugim kaznama, svim mogućim represijama, progonima, suđenjima pa i hapšenjima kritički orijentisanih intelektualaca i umetnika i mnogo čega drugog što je jugoslovensku kulturu snašlo tokom devedesetih godina.

Uveden je bio zapravo isključivo princip dodvoravanja ukusu vladalačkog para koji je redovno pokazivao najgore osobine (što se najbolje moglo videti na televizijama poput Košave ili diskoteke Madona koje su oni vodili, ali i TV BK, Pinka, Palme i dr. koji su im iz najprizemnijih razloga besramno podilazile) ceo politički i državni aparat (kroz ministarstva a zatim sve do najudaljenijih ustanova) bio je postavljen u funkciju zadovoljavanja isključivo njihovih apetita i svetonazora – od finansijskih do kulturnih i umetničkih. Takoje je i među tzv. kulturnim radnicima uveden sindrom konobara i sobarica, koji u suštini znači jedino striktno praćenje i zadovoljavanje zahteva bivšeg diktatorskog para. No, o tim fenomenima mnogo puta je pisano i na stranicima ovog časopisa pa je otuda nepotrebno ponavljati ih – dovoljno je prelistati samo godišnjake “Republike”, naročito nekoliko poslednjih.

I tome je verovatno došao kraj. Jer, promena političke vlasti mora da znači i promenu odnosa prema kulturi. U najširem sadržaju tog pojma, to podrazumeva opštu promenu političke kulture, kulture svakodnevnog življenja, ponašanja i ophođenja, kulture javne komunikacije, obrazovnu kulturu, ekonomsku i zakonodavnu kulturu sve do kulture u užem smislu poput definisanja novog mesta institucija koje se servisiraju iz ministarstva i sekretarijata do ustanova i manifestacija koje se finansiraju iz budžetskih sredstava, napokon, sve do uslova u kojima deluju i opstaju sami umetnički akteri.

Nažalost, već su zabeleženi i neki izrazito loši potezi nove vlasti. Na primer, u Novom Sadu je deveden u pitanje dalji rad i opstanak galerije “Zlatno oko”, čak i Muzeja savremene likovne umetnosti koji su proteklom periodu, naročito pomenuta galerija, odigrale značajnu ulogu u promovisanju i podržavanju nove umetnosti. Nasuprot ovakvim primerima u Vršcu je novi gradonačelnih nekadašnji urednik časopisa “Košava”, jednog od najboljih u svojoj vrsti koji su, doduše neredovno, izlazili tokom devedesetih. A taj magazin je uz galeriju “Konkordija” činio ono što se zvalo vršačkom kulturnom inicijativom koja se kao paradigma navodila i za neke druge događaje u ovoj oblasti. Dakle, treba očekivati da se u novonastalim uslovima u Vršcu značajno pojača opšta kulturna politika. Slično je i sa Pančevom gde je gradonačelnica istoričarka umetnosti koja će zasigurno nači načina da ojača tamošnje kulturne institucije, pre svega Kulturni centar kao stožernu ustanovu za novo stvaralaštvo i manifestacije koje on organizuje.

Beograd je takođe dobio značajnu priliku da reformiše postojeće institucije kulture i manifestacije uvodeći nekoliko važni načela: racionalizaciju (koja podrazumeva povezivanje prema matičnosti u delovanju), transparentnu kadrovsku politiku koja znači uvođenje principa javnih konkursa za direktore kulturnih ustanova, i, uz ostalo, ali i pre svega, značajno poboljšavanje materijalnog položaja kulture za koje se član Izvršnog odbora gradske vlade zadužen za kulturu i sekretar za kulturu moraju bez odlaganja založiti zašta će sigurno dobiti svu potrebnu pomoć snažnog kreativnog, radnog i institucionalnog potencijala koji u ovoj oblasti postoje.

Zbog toga je početak ovog osvrta možda delovao kao da je iz prošlog veka. A on je ustvari tek polazna naznaka koja ukazuje na razloge, potrebe i ciljeve temeljnog preuređenja ovdašnjeg kulturnog stanja i totalnog rekonstruisanja ukupnog kulturnog sistema već na samom početku stoleća koje je pred nama.

Zbog toga izgleda da je 5. oktobra 2000. godine svemu – pa i ovome došao kraj!

Da li?

Jovan Despotović

Republika, br. 252-253, 1-31. 1. 2001.