Nova politika – stari način

Politika je toliko štete načinila našoj kulturi tokom poslednjih pedeset godina, a kulminacija se odigrala u devedesetim, da je danas vrlo rizično zalagati se za koncept kulturne politike makar on bio i nov i drugačiji od dosadašnjeg – dakle, evropocentričan, demokratski, pluralistički, decentralizovan itd. Ukoliko se ipak krene u tom pravcu: definisanju nove kulturne politke, postoji ozbiljna opasnost da kultura kat-tad, a možda već i u samom začetku, ostane pod okriljem politike, a to podrazumeva da od nje i njenih potreba direktno zavisi. Kako je politika u svakom savremenom društvu promenljiva, zašta se zasad deklarativno zalaže i demokratska vlast u Srbiji, lako se dolazi do zaključka da bi takva učestala promena i nadalje nanosila štetu kulturnom i umetničkom stvaralaštvu, sistemu u kome se ona nalazi, naravno i samim akterima na toj sceni koji su profesionalno, ali i egzistencijalno od nje zavisni.

Otvoreno govoreći, kako je Demokratska opozicija Srbije, a danas aktuelna demokratska vlast (zasad nužno) sačinjena od stranaka najrazličitijih političkih orijentacija – od republikanskih do rojalističkih, od nacionalnih do građanskih, od socijaldemokratskih do demohrišćanskih itd, u bliskoj budućnosti kada se u nas stabilizuju političke prilike, treba očekivati njihovo osamostaljivanje. Na nekima od sledećih izbora, koji će svakako biti održani po istinski primerenim demokratskim standardima, videće se pravo političko raspoloženje stanovnika Srbije. Tada će neke stranke (ili manje grupacije) iz sadašnje demokratske formacije dobiti mandat da realizuju svoj politički program. Na nekim drugim izborima, sasvim je izvesno, dolaziće do promena. A tada će kultura i umetnost opet biti u problemima (podrazumeva se da su programska načela različitih stranaka i u domenu kulturih pitanja takođe različita) ukoliko se već sada ne uspostavi stabilna strategija njihovog razvoja bez opasnosti da se političke promene odraze i na kulturne prilike.

Nažalost, već su registrovani i prvi negativni potezi nove vlasti (naravno da se ovom prilikom bavimo samo pitanjima iz najužeg kulturnog domena). Kao da se nastavlja stara praksa, za koju smo mislili da će biti napuštena, u jednoj od njenih najosetljivijih oblasti – kadrovskoj politici. (Primetno je da je baš ovde s razlogom upotrebljena sintagma za koju smo ranije istakli da je neprimerena kulturi.) Jer, nije ni moguće ni normalno da se i nadalje ministri, sekretari ili poverenici za kulturu postavnjaju zakulisno, izvan pogleda i uticaja, pre svega stručne kulturne i umetničke javnosti. Zaista bi bilo zanimljivo čuti obrazloženje onih koji su tako odlučili u nekakvim tajnovitim, neformalnim telima, birokratskim ili familijarnim krugovima, o kadrovskim rešenjima najodgovornijih činovnika u republici, gradu i opštinama. Koje su to bile, na primer, preporuke u njihovom radu da se upravo te ličnosti postave na gotovo sva mesta na kojima će se donositi programske i kadrovske odluke sa najdirektnijim posledicama za kulturni i umetnički institucionalni sistem? (Dakle, nimalo za našu temu nije zanimljivo kako se oni zovu, već šta su do sada uradili, i još više – šta nameravaju da urade! A sem da je “stanje u kulturnim ustanovama dobro te da nema potreba za kadrovskim promenama” kako je od prilike glasila zaprepašćujuća izjava jednog od njih neposredno po imenovanju, i to u trenutku kada se nalazimo pred ozbiljnom pobunom zaposlenih i najvećem broju kulturnih i umetničkih ustanova, do sada javnost nije obaveštena o njihovim planovima.)

Ciljamo na sledeće: kako smo uvereni da se danas bez odlaganja mora razgovarati – i to otvoreno i transparentno, pred najširom porotom svih koji su direktno zainteresovani za sva pitanja o daljem kulturnom razvoju ovog društva, odn. o redefinisanju strategije, principa, sistemskih (pravnih i ekonomskih) instrumena za modelovanje ove oblasti, a prvi koraci su već učinjeni, recimo sa projektom G 17 + “Implementacija novih modela gradskih kulturnih politika”, sa dokumentom “Program za Beograd” Demokratske stranke, sa najavom savetovanja “Kulturna politika i kulturna produkcija u Srbiji” u organizaciji Centra za savremenu umetnost i uz sve brojnije novinske napise sa ovim temama, nemoguće je nastaviti sa starom praksom neodgovornog odnosa prema javnosti i bez onih učesnika kojih se ovo direktno tiče. Mislimo bez odgovornosti i posledica za loše rezulate rada!

Kada ministarstva i sekretarijati postanu isključivo  državni instrumenti za servisiranje kulturnih i umetničkih potreba društva a ne mesta na kojima se donose vitalne odluke za funkcionisanje tog sistema, tek tada se može očekivati da se neće na stari način voditi nova politika vlasti.

Sada je upravo trenutak da se iz dosadašnje militarističke pređe u civilnu fazu izgradnje društva koja zahteva sasvim drugačija pravila ponašanja, obaveze i odgovornost. A to se može dogoditi samo sa onima koji nisu inficirani starim idejama bez obzira u kojim se strankama nalazili, tj. kakve su im dosadašnje zasluge.

Jovan Despotović

Politika, Beograd, 13. 11. 2000.