Pogled u 2000.

Kakva će za kulturu i umetničko stvaralaštvo biti 2000. godina, poslednja u ovom veku i milenijimu (mada ona spisateljica dnevničkih pabiraka i ruski akademik uporno govori kako njome započinje Treći milenijum, a njeni politički poltroni to elementarne neznanje nedostojno jednog profesora univerziteta makar to bio i beogradski, poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smišljena zadaća zapravo temeljno “zaglupljivanje” sopstvenog naroda) gledajući osnove trendove koje smo u prethodnom broju registrovali kao krajnje retrogradne i opasne za duhovno zdravlje nacije zaključujući nažalost kako ništa dobro nije na vidiku. Sem nezaustavljivog priliva mladih umetnika koji prirodno traže (i nalaze) prostor za svoj rad i afirmaciju, sve ostalo: zvanični institucionalni sistem koji treba da ih prati i podrži, otkupi, tržište umetninama, medijska propaganda i kritika, i dr. sve to stoji zakočeno čekajući neka bolja vremena koja definitivno sama od sebe neće niti mogu doći. Makar i sumarni (a svakako sumorni) pogled u 2000. godinu to sasvim jasno nagoveštava.

Na vidiku je unapređivanje kulturnog štetičinstva nekim novim vidovima i dalje nezaustavljivo i nekažnjeno uništavavanje institucija od nacionalnog značaja. To se ogleda u sve češćem kulturnom “posrtanju” čak i onih (političkih stranaka) koji privlače najveći broj eminentnih i nespornih stvaralaca u svim umetničkim oblastiam. Gotovo da se danas, ocenjujući stvarni kvalitet, ne razlikuju izložbe koje se prave, na primer u Skupštini grada od onih iz Galerije “Progres” čiju smo namenu već objasnili i koja isključivo ide za lokalnim i interacionalnim interesima vladajuće koalicije čiji su kriterijumi za identifikovanje aktuelnog stvaralaštva po svim osobinama krajnje problematični sa stručnog stanovišta. Tome ponajpre doprinosi stvarna, zaprepašćujuća nezainteresovanost najodgovornijih (ministara i sekretara za kulturu) koji očigledno nisu u stanju da deluju nezavisno od političke volje nadređenih u njihovim vladama i političkim oligarhijama koje se bezpogovorno slušaju uprkos očiglednoj naopakosti. Krunski dokazi za zagarantovano i definitivno propadanje ovih oblasti su i netom izglasani republički i savezni budžeti koji su isključivo namenjeni jačanju represije režima (Miloševićevih pretorikanskih gardi na koje će u poslednjoj fazi svoje lične vlasti jedino moći da se osloni) a nikako duhovnoj obnovi koja se sve ređe i sve sramežnije pominje čak i u programskim dokumentima i predizbornim govorima svih partija – od vladajuće koalicije do raštrkane – “u više kolona”, opozicije. Jedina novost koja je unela stanovitu živost a može biti realizovana i kao novi konceptualni pristup, između ostalog, i u kulturi nagovestila je promotivna aktivnost G17 plus . Odlučno, u ovakvim prilikama, je nametanje ukusa domaćeg snažno ukorenjenog sloja “novih bogataša”; epoha “nuvoriša” – tajkluna (a to nije osobina samo tranzicijske Jugoslavije) najdublje je postavljena u domaćoj likovnoj i popularnoj pseudomuzuci (čije je oličenje i glavni promotor, sinonim opštekulturne unazađenosti koja obeležava tekući “duh epohe” TV Pink). No, ni režimska televizija, sledeći svoj političko-informativni program nije odolela izovima lošeg ukusa, uostalom u okviru te kuće nalazi se i muzička produkcija čiji najveći deo forsira komercijalu i neumetničku muziku što nikada ranije nije bio slučaj.

Sasvim izvestan je i nastavak političkih i sudskih progona umetnika: ovom režimu svakako nije dovoljno što, od umetnika, u njegovim zatvorima čame pesnikinja Fljora Brovina i živopisac Bogoljub Arsenijević Maki, a osude očekuju performer Miroslav Nune Popović i aforističar Boban Miletić Baksi o mnogi drugi koji su otvoreno svojim delom progovorili o vremenu i uslovima u kojima žive i rade, i nažalost, čekaju prvu priliku da napuste ovakvu zemlju. Glavni politički zadatak i uslov svih uslova za preusmeravanje ovakvih trendova koji će nas zasigurno dovesti do samog civilizacijskog dna kada ćemo definitivno postati “kloakom Evrope”, jesu opšti (trostepeni) izbori čiji bi rezultati morali dovesti do otvaranja drugačijih, novih tokova te definisanja istinskih ciljeva kulturnog i umetničkog preobražaja. Za ispunjavanje tog jednog, odlučnog uzora, moraju se ovde organizovati i nakupiti tolike snage, “kritična masa” koje mogu da pokrenu vladajući režim, tj. nakaznu koaliciju koja ga oličava na ustupke koje će ih odvesti u istoriju kao i sve druge komunističke i nacionalisitičke režime – po mogućstvu mirnim, “institucionalnim” sredstvima (kakvi su izbori). Alternativa je jedini rat koji se ovde tokom protekle decenije nije vodio – onaj među građanima sa različitim političkim uverenjima.

Nagoveštaji Šešeljeve “retorzije” koja se izvorno odnosi na “dobrovoljnu” zamenu stanovništva, a koju je dočim u domenu umetnosti još 1995. godine izneo predstojnik Moderne galerije u Zagrebu i istaknuti čimbenik HDZ-ovske kulturne politike Igor Zidić inicirajuću međudržavnu i međuinstitucionalu razmenu kulturnih dobara. Tada je on u jednom intervjuu istakao kako oni srpski stvaraoci čija se dela nalaze u depoima njegovog muzeja nikada neće biti javno izložena, a da je spravom siguran da će kolekcije jugoslovenskih muzeja sa njima biti značajno obogaćene, te da stoga očekuje uzvratnu reakiju: da se iz domaćih muzeja, a pre svega iz Muzeja savremene umetnosti u Zagreb upute radovi koji pripadaju hrvatskom nacionalnom korpusu. Jer šta će uopšte, kako je tada rekao, nakon jugoslovenskog (srpsko-hrvatskog) rata u tom muzeju stalna postavka koja se naziva Jugoslovenska umetnost XX veka? Ova ideja je u nekim ovdašnjim političkim krugovima naišla na plodno tle: pomislilo se u jednom trenutku kako bi ta vrsta razmene bila potpuno opravdana i čak mogla biti delom deobnog bilansa koji će se kadtad načiniti među exjugoslovenskim republikama. No, uslovi za to, makar ovde, nisu još sazreli. Jer, odgovarajući na pitanje o eventualnoj takvoj retorziji u zagrebačkom “Globusu” od 26. studenoga, Radislav Trkulja, direktor Muzeja savremen umetnosti izričito je napomenuo: “U povodu priča o diobi, od toga nema ništa, jer zna se, kao što mi nismo ništa kupovali za zagrebačke muzeje, tako ni oni nisu sudjelovali u kupovini djela ovoga muzeja. To znači da ono što muzej ima – sve, baš sve, je naše… Mi smatramo da Muzej treba biti svejodok vremena. Dakle, on ne treba samo moderne trendove nego mora zadržati i radove iz biviše Jugoslavije, onakve kakva je bila.” Koliki obrat za one koji bolje poznaju prilike! Vidna je totalna promena njegovog “diskursa” u odnosu na 1993. godinu (nastale pod uticajem zvanične politike, pre svega Jula, precizno govoreći Tatjane Lenard bivše Trkulje zadužene u toj stranci za međunarodne odnose) kada je iznebuha pao u Muzej sa pričama kako će od njega napraviti pravi srpski muzej (jer Jugoslavija više nepostoji, niti je prirodno da muzej koji se isključivo finansira “srpskim” parama i nadalje ostane jugoslovenski po izložbama, kolekcijama i postavkama). Problem je što ovde još uvek ne postoji postojana politika u bilo kojem artikulisanom obliku, pa ni ovaj, u osnovi poželjan stav direktora jednog muzeja vrlo brzo može ponovo biti promenjen (“revidiran”) i usklađen sa zvaničnom politikom kao da se u među vremenu ništa nije dogodilo, kao da stručna javnost nema jasan stav, niti je išta izrečeno oko ovog nadasve ozbiljnog pitanja za očuvanje postojećeg sadržaja nacionalnog “umetničkog trezora”.

Kojim se sredstvima može uticati na promenu zvanične politike i u odnosu na način i sadržaj posedovanja i predstvaljanja našeg kulturnog i umetničkog stvaralaštva u svetu, a ako to nije moguće (a iskustvo zasad govori da zaista nije) pronaći i podržati alternativne kanale kulturnog delovanja i međunarodne saradnje (poput Fonda za otvoreno društvo, Centra za savremenu umetnost, Centra za kulturnu dekontaminaciju i druge nevladine i nedržavne organizacije kojih bi u bliskoj budućnosti moralo biti znatno više sa potpunom autonomijom – programskom i finansijskom, delovanja). Potreba za njima neće prestati ni po promeni fundamenata režima koji će i kada ovde bude postao demokratski i zaista parlamentarni sistem, trebati da ima sve korektive za slučaj ponavljanja “sindroma” vlasti koja vazda teži, makar u ovim krajevima kako nas je povest poučila, autarhiji i samodržštvu u svakom obliku vlasti – od monarhije do komunizma.

Otuda proizlazi i urgentna potreba da se formira što veći broj specijalizovanih nezavisnih organizacija koje će profesionalno, pravno, egzistencijalno, materijalno i na svaki drugi način pomagati radikalne i kritički orijentisne umetnike, dakle one koji dopadnu državnog progona, a naročito njihove porodice koje moraju osetiti solidarnost protivnika ovog režima koliko god da je on rigidan, opasan i da je programiran da opstane na duge staze. Osim te očekivane solidarnosti potrebno je učiniti i niz radnji koje će dati konkretne rezultate i proizvesti vrlo opipljiv utisak na javnost – a pogotovo na režim koji je uzrok takvoj aktivnosti.

Jedan do najbitnijih pravaca je znatno pojačavanje uticaja na postojeće (pa i osnovati nove) samostalne sindikate umetnika koji će strukovno štiti članstvo. To znači da je potrebno umnogotručiti delovanje kroz ta strukovna udruženja, ojačati ih kadrovski i materijalno i pomoći im u njihovom radu na taj način da budu osposobljena da pružaju svaku neophodnu pomoć ugroženim članovima i njihovim porodicama. Zatim, u te najneophodnije aktivnosti spada i ojačavanje profesionalih sredstva korekcije kakva su kritika, javna reč, delovanje kroz medije i dr. Uticaj na javnost i njena mobilizacija u civilnim društvima spadaju u najuticajnija sredstva otpora negativnim tendencijama, trendovima ili događajima bilo u delimičnom ili opštem u socijalnom okruženju. To pojačavanje kritičkog delovanja kroz elektronske i štampane masmedije podrazumeva i uticaj na uređivačku politiku rubruka koje se bave kulturom i stvaralaštvom a koje su u danas u takvom stanju da gotovo na unisoni način i kao po dogovoru izbegavaju ove “škakljive” teme delom svakako zbog postojećeg Zakona o informisanju a delom i zbog evidentne nezainteresovanosti za ove “sporedne i periferne” teme u odnosu na glavne političke događaje – što je dakako pogrešan zaključak i sam po sebi je gotovo dovoljan dokaz u kakvom je stanju ovdašnja kultura, kako se na nju gleda i kako u suštini predstoji vrlo težak posao obnove ovog društva u svim njegovim aspektima.

Ova aktivnost kroz medije ima za zadatak da u svakoj prilici ili što češće podrži seriozno stvaralaštvo i jasno ga odeli od lažnog i komercijalnog koje u mnogim sredinama dominira. Takođe je neophodno uvesti i osnovni red u institucionalni sistem koji podržava kulturu, odpočeti sa svakom mogućom štednjom u njoj (različitim racionalizacijama, centralizacijama opštih poslova uz dakako potpunu autonomiju u programskom delu koji mora ostati nezavistan i za njega moraju odgovarati same instituciji).

Zatim se moraju potražiti alternativni izvori finsiranja i materijalne (sponzorske) pomoći ozbiljnim umetnicima i nekopromitovanim institucijama. Ovde jednu od glavnih uloga moraju imati ekspertski timovi u novoformiranoj mreži G17 plus koja se rasprostire kroz celu Srbiju. Danas je već gotovo 2000 ljudi najrazličitijih struka pokazalo interes da radi u ovoj organizaciji pa je jasno da je uspostavljena “stručna baza” koja bi na kvalitetan način morala da kanališe procese u svim oblastima društvenog, a jednog dana svakako i državnog života.

Dakako već i danas postoje mnogi načini kulturne antirežimske akcije poput koncepta Anemove promotivne turneje “Nije ljudski ćutati” koja dobrano uzbuđuje vlast u unutrašnjosti koja se najrazličitijim sredstvima odupire njihovim porukama i delovanju. Tu je i aktivnost Otpora koji se nažalost raslojio na nekoliko paralelnih frakcija, ali ukupno gledajući sve one teže istom cilju i neminovno je da do njega i stignu – samostalno ili uz pomoć opšteg opozicionog fronta koji se polako ali sigurno formira.

Iako je u načelu postalo sasvim očigledno da “umetnost ne može da promeni svet”, pogotovo danas kada je definitivno uspostavljen Novi svetski poredak, pre svega ekonomski, a umetnost je oduvek, kako nas uči istorija, slepo išla za političkom moći i kapitalom i svoje najveće talente stvaljala u njegovu funkciju, potrebno je pronaći nove, ili drugačije puteve delovanja ovih oblasti u današnjim, krajnje zaoštrenim uslovima. Ukratko: iz individualne borbe pojedinih autora neophodno je preći u kvalitetniju fazu organizovanog, masovnog delovanja protiv antiumetničkih pojava u institucijama i među samim stvaraocima.

 Ako se uporede tekući fine de siecle sa prethodnim uočavaju se razlike i sličnosti među njima: optimizam sa početka 20. veka utemeljen u industrijsku i ekonomsku ekspanziju, naučna i umetnička dostignuća koja su najavljivala stoleće fantastičnih promena, a u našem slučaju i potrebu za stvaranjem nove države (na teritoriji dva carstva) zamenjen je njegovim ovakvim krajem sa dramatičnim karakteristikama (sa političkim napetostima monopolarnog sveta i poretka koji odatle proističu, problemima ekologije, ekonomske i informatičke globalizacije, populacionog buma…) koje mogu dovesti do same granice njegovog opstanka. Današnja civilizacija iako bremenita opštim problemima svakako da traži i nalazi načina da se oni prevaziđu, a u tom procesu svoje mesto mora naći i današnja Jugoslavija poštujući demokratska načela i tekovine civilizovanog sveta. A to podrazumeva da promene koje se na univerzalnoj razini budu učinile, u najskorijoj budućnosti biće posledično unenete u sve domene socijalnog života praktično na svakoj tačci ove planete pa i na ovim prostorima. Mesto koje Jugoslavija (ili Srbija) budu našle u tom sistemu civilnih i kulturnih vrednosti biće odlučujuće za njen bukvalni opstanak u tom svetu jasnih interesa i potreba koje nastaju iz novih odnosa, preuređenja svetske zajednice i procesa koji dominiraju na univerzalnom planu (od politike i ekonomije do globalnog “sela” Internet-civilizacije, kulture i umetnosti čije se reperne ili paradigmatične vrednosti formiraju u najvećim i najznačajnijim centrima Zapadne Evrope i Severne Amerike). Pogled u 2000. više nego jasno nagoveštava takav odnos – odgovoran odnos pre svega  prema generacijama kojima svakako da je najmanje svejedno kakav im se politički i kulturni poredak predaje u nasleđe.

Jovan Despotović

Republika, br. 228-229, 1-31. 1. 2000.