Kultura – godišnji rezime

Godina na samom izmaku nesumljivo je zabeležila nastavak istih, poznatih pogubnih trendova u domaćem kulturnom životu, na žalost, izgleda bez skore mogućnosti da se oni prekinu i preusmere u pozitivnom pravcu iz mnogih razloga. Jedan od najvažnijih je da joj aktuelni režim poklanja tek onoliko pažnje koliko mu je neophodno da se, poput makar sasvim tanušnog “argumenta” na nju pozove u svojoj programskoj propagandi, formalnom, ali zasigurno ne i stvarnom, uključivanju u veliki svet koji koalicija na vlasti niti razume, niti voli, niti uopšte želi da u njemu učestvuje. Dugogodišnja samoizolacija režima, a time i društva u svim njegovim domenima, prouzrokovala je formalni prekid i kulturne komunikacije sa svetom na državnom i institucionalnom nivou (izuzimajući jedino velike i tradicionalne intrenacionalne umetničke manifestacije) što se ublažava jedino pojedinačnim aktivnostima samih umetnika koji ličnim vezama i dugogodišnjim poznanstvima sa uticajnim svetskim ustanovama i ličnostima sa međunarodne scene, još uvek uspevaju, mora se istaći sa sve većim naporom, da ostvare minimum neophodnih kontakata i uticaja koja su dovela da nekih gostovanja naših umetnika u svetu kao i – nikad manjeg broja, dolazaka svetskih stvaralaca kod nas.

Ovome ne malo doprinosi i stanovita nezainteresovanosti vodećih demokratskih opozicionih političkih stranaka koje kulturnim pitanjima i problemima posvećuju nedozvoljeno malo vremena. Ono što piše u njihovim političkim programima ili se neostvaruje (što je na primer slučaj sa vladom u Beogradu) iz uvek isticanih razloga materijalne prirode, što nije netačno, ali je bliže istini da se oni ni ne trude da pronađu alternativne ili nove izvore finansiranja kulturnog i umetničkog stvaralaštva i institucija koje prate njihov rad. Nalik velikoj vladajućoj koaliciji i opozicija u mestima u kojima ima vlast više je okrenuta svečarskim i manifestacionim aktivnostima (kakvi su glomazni i danas neukusni festivali koji su nasleđeni iz mnogo boljih vremena) koje uglavnom više “zasenjuju prostotu” nego što bitno doprinose uvećavanju kulturnog, umetničkog te estetičkog ukusa i osećanja populacije.

A na sve njih kao da se ugledaju i vodeći štampani i elektronski mediji koji su svoje kulturne rubrike sveli na minimum, na nivo šturih informacija koje jedva da stignu samo da registruju događaje, a o kritičkim komentarima i da ne govorimo. Zanimljivo je da u ovom trenutku najbolju kulturnu politiku vode, što se nekom može učiniti krajnje neumesnom konstacijom, “Treći program Radio-Beograda” i “Borba”, pre svega zbog izrazito kompetentnih ljudi koji ih uređuju, za razliku, na primer, od vodećeg nezavisnog dnevnika čija kulturna rubrika na žalost liči na “Politikin zabavnik” dočim su njegove političke stranice okrenute najaktuelnijim i najizrazitijim trendovima, ličnostima i događajima koji daju stvarnu sliku vremena. Ovo samo govori o opštoj politizaciji ukupnog društvenog života koji (možda potpuno opravdano) potpada isključivo pod uticaje polarizovanih ideologija što se i ogleda upravo u takvoj uređivačkoj politici masmedija.

Zanimljiv je primer i sa aktivnošću Saveza za promene koji bi prema osnovnoj definiciji morao da ponudi jedan kompetentan i efektan odgovor na ove negativne idejne i političke trendove. Kada su počeli protesti u njegovom (anonimnom?!) marketinško-promotivnom timu odlučeno je da nedelja bude posvećena kulturi. Ubrzo se ova inicijativa svela isključivo na srednjoškolske skečeve pod nazivom “Alan Ford na Trgu republike” a rezultat je vrlo vidljiv i merljiv – sve manji broj poklonika ovakve pseudokulturnjačke aktivnosti. Pitanje je kako je moguće da pored ogromnog broja umetnika i kulturnih stvaralaca koji su opoziciono orijentisani ovaj program SZP-a bude doveden bukvalno na nivo koji možemo gledati samo na nekim od najgorih televizija (poput Pinka i Palme) – dakako jedino uz promenu smera političkog diskursa. Dakle, uz formu koja je na veliko iznenađenje uglavnom ostala ista, tek je promenjen sadržaj poruka koje se emituju za krajnje mali broj konzumenata što je belodano na ovako osmišljenim, ispraznim i nezanimljivim programima.

U najnegativnije izraze ovogodišnjih događaja u oblasti kulture svakako da spada i sve intenzivnije proganjanje umetnika: Miroslav Nune Popović je zbog stalne pretnje sudske osude na dugodišnji zatvor zbog izmišljenog sukoba sa policijom morao da se skloni iz Beograda. Iz istog razloga – izmišljenog sukoba sa policijom, valjevski živopisac Bogoljub Arsenijević Maki već je osuđen na višegodišnju robiju, što se takođe dogodilo i albanskoj pesnikinji Fjlori Brovini. Saša Stojanović je zbog sveg “nenasilnog” otpora represiji rezima zasad ostao pošteđen, samo je pitanje kada će i na njega doći red. U istom redu danas stoje mnogi, poput Dejana Atanasijevića, Nikole Džafa, Đileta Markovića i drugih koji će se uz neminovni porast represije režima sa njom na otvorenoj sceni suočiti usled svog individualnog i umetničkog otpora te zajhtevima za promenama što je postala parola dana.

Ovom poraznom nizu možemo pridodati i sve veću devastaciju centralnih gradskih delova u mnogim mestima, propadanje umetničkih legata (pa i onih najpoznatijih zbog opšte nebrige) kao najvrednijih kulturnih tekovina srpskog naroda, uništavanje spomenika kulture i najnovijeg progona umetnika na Kosovu (ovog puta albanskih koji su najpre stradali zbog politike Beograda a sada i srpskih zbog politike koja se kreira i vodi u samoj Prištini). Već smo upozorili kako nije bilo odziva na apele oko očuvanja spomenika kulture na Kosovu u međunarodnoj zajednici (što je objašnjenje ali ne i opravdanje) zbog ćutanja koje je bilo karakteristično za srpske zaštitare dok su uništavani isto tako vredni spomenici širom nekadašnje Jugoslavije tokom proteklog rata.

Ovome je odlučan doprinos dalo i ponašanje ministara kulture, od kojih je aktuelni najdalje otišao u ignorisanju ovih problema. Njega kultura definitivno ne zanima, sem kao prolazno mesto za neki viši politički položaj na koji se fiksirao ne samo usled svoj patološke ambicioznosti već i zbog podrške koju uživa kao umišljeni štićenik vođe današnjih jugoslovenskih komunista(boljševika). (A da mu je to mesto zaista poljuljan svedoči da je samoga sebe postavio za direktora Narodnog pozorišta što je vid zauzimanja “rezervnog položaja” u slučaju smenjivanja). Njemu tako nimalo nije smetalo da tek desetak dana od obećanja datih na zvaničnom sastanku sa nekim od naših najeminentnijih umetnika i kulturnih poslenika da će menjati stanje u ovoj oblasti (koje je usledilo odmah nakon njegove inauguracije na  položaj ministra), i kao najopipljiviji izraz smera promena i svojih namera sam je naveo sigurnu zamenu direktora Muzeja savremene umetnosti, a upravo je njega odmah potom imenovao za jugoslovenskog komesara ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala (koje je uz mnoge skandale i kazne koje su plaćane posle njegovog tamošnjeg boravka dovelo čak i do toga da sada nema para da odatle vrati radove umetnika, kao što nije pola godne uspeo da nađe novca za zastakljivanje zgrade, upravo za zaštitu umetničkih dela koja se u tom Muzeju čuvaju). Ovo finansijsko “iznurivanje” Muzeja u poslednje vreme je intenzivirano što može biti simptom promene raspoloženja prema ovom po svim parametrima neuspelog eksperimenta sa jugoslovenskim i srpskim likovnim stvaralaštvom na institucionalnom nivou. Transfer novca se odnedavno usmerava prema drugim ustanovama: prema Narodnom muzeju koji je aktivniji u otkupu recentnog umetničkog stvaralaštva (što je apsurdno ako se zna da je upravo Muzej savremene umetnosti osnovan radi prikupljanja, proučavanja i izlaganja modernog, savremenog i aktelnog likovnog stvaralaštva te je zbog toga doskora imao i zakonsku tzv. “matičnost” za ovu oblast.) Zatim, međunarodnu kulturnu saradnju u ovoj umetničkoj oblasti polako ali neumitno preuzima Galerija “Progres” čiji je realni finansijski kapital garancija promenjenog puta i načina razmene sa svetom – dakako prema kriterijumima vladajuće koalicije za koje smo se u mnogim slučajevima uverili da su krajnje problematični a u estetičkom smislu neprikladni ovom vremenu i neopravdani u svakom pogledu.

Uz nastavak intenzivnog širenja šunda i minimalnog nivoa kulture u svim oblastima socijalnog života – od politike, ideologije, prava i ekonomije, dakako sve do samog umetničkog i “umetničkog” stvaralaštva, na sreću pratili smo tokom godine i priliv mlade generacije stvaralaca koja sa novom energijom sebi krči mogućnosti rada i puteve javne afirmacije. Među mnogima da spomenemo samo izložbe Lane Vasiljević, Vesne Pavlović, Bogdana Pavlovića, Katarine Bulajić, Nine Markulić, Aleksandre Kostić… Njih su uglavnom ispratile jedine dve nekomercijalne privatne galerije u Beogradu “Haos” i Zvono”. Među takvim pozitivnim aktivnostima su i delatnosti Fondacije “Madlena Janković” i Galerije “Zepter” uz već konstantno i spasonosno prisustvo Fondacije za otvoreno društvo. Ali svakako najveći i najvidljiviji napor u raznim oblastima delovanja – od pozorišta i likovne umetnosti do tribina, razgovora, gostovanja, produkcije CD-ROM-a itd, i ove godine je pokazao Centar za kulturnu dekontaminaciju (čiji je smisao i naziv, dakako u potpuno pervertiranom smisli preuzeo Jul kao vid lažnopatriotskog prevaspitavanja nerežimskih medija). Moglo bi se još nabrojati tih malobrojnih pozitivnih događaja kakvu su bili ovogodišnja likovna publicistika ili Oktobarski salon koji je dobio nepodeljeno dobre kritike itd. Tu je i pomotivna turneja “Za promene” Anema sa nekim danas vrlo popularnim grupama koje privlače pažnju velikog broja mladih, te je stoga njihova misija od naročitog značaja za naš budući politički život u koji se upravo te generacije moraju uključuti.

Za kraj, najkraće treba istaći preku potrebu za novim odnosom prema kulturi i umetničkom stvaralaštvu što se naravno ne može izolovano sprovesti bez opštih makropolitičkih promena. To treba da izvesu ličnosti koje, naravno, osim punog profesionalnog, javnog i moralnog integriteta koje nužno moraju posedovati da bi bili na najvišim mestima naše kulture i umetnosti u narednom periodu – epohi Promena, u Prelaznoj vladi, Vladi eksperata, Grupi 17 plus i dr. od kojih će biti formirana prva, posle ove tzv. Vlade nacionalnog spasa, upravo Vlade nacionalnog užasa i saramote u bojama nakazne crveno-crne koalicije. Ona će apsolutno morati da se najpre izbori ne samo za novi i drugačiji javni status kulture u ovom društvu već pre svega za njen znatno bolji materijalni položaj.

Dakle, dok ovde ne dobijemo takvog ministra za kulturu koji će u novom vladinom kabinetu izdejstvovati neophodna (a ne minimalna) sredstva za njene potrebe (i to ne tako što bi se ona namicala takođe od “sirotinjskih” – obrazovanja, zdravstva i sl., i preusmeravala nego direktno uzimala od prebogatih: Miloševićevih i ostalih pretorijanskih gardi ili mnogobrojnih paradržavnih institucija i udruženja) po ovakvom ili sličnom modelu, dotle će ona ostati tek povremeni, većinom vrlo ružni i neukusni ukras manje-više totalitarnih levo-desnih režima svodeći vlastitu funkciju jedino na njihovo golo održavanje kakav je očigledno ovde danas slučaj.

Ovo može postići samo ona ličnost koja ni u jednom elementu nije kompromitovana (a to svakako nisu šarlatanski predlozi kafanskih pevaljki, neuspelih direktora nekih vodećih kulturnih instituicija, niti šefovi kulturno-prosvetnih zajednica). A posebno ne oni sa problematičnim biografijama ili konvertiti oličeni u Miloradu Paviću ili Nedi Arnerić (kojoj nije zaboravljeno ono: “Zahvalna sam Socijalističkoj partiji Srbiji što je Beogradu podarila tako lepu galeriju” izrečeno povodom otvaranja galerije “Progres”) i ostali kojih nikako nije mali broj. Nije neprirodno da se promeni mišljenje, ali ovakvi bi najpre morali pred ljudima na mitinzima da kleknu i zamole za oproštaj zbog svega onoga što su čini tokom poslednje decenije na razne načine propagirajući Miloševićevu krvavu politiku, populističku kulturu i lažnu umetnost (jer Arnerićka, na primer i sama poseduje galeriju čiji je program oličenje kiča, upravo onakvog protiv koga se jedna opoziciona stranka, čiji je ona član Glavnog odbora?! mora boriti u ostalom kao i protiv opšteg političkog šunda vladajućeg režima). To svakako moraju biti ličnost čiji je profesionalni i moralni angažman bio bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskog tokom proteklog perioda i koji je bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovoj zemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge, a čije je javno delovanje istovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim delatnicima.

Znači da se nikako ne sme dogoditi da u najskorijem periodu toliko očekivanih promena one mimoiđu kulturu, za svako emancipovano i civilno društvo, vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast, jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži.

Jovan Despotović

Republika, br. 227, 16-31. 12. 1999.