Umetnost Promena

Neukusni ukras totalitarizma

Naravno, osim punog profesionalnog, javnog i moralnog integriteta koje će nužno posedovati ličnost na najvišem mestu naše kulture i umetnosti u narednom periodu – epohi Promena, u Prelaznoj vladi ili Vladi eksperata što će biti prva formirana posle ove tzv. Vlade nacionalnog spasa, upravo Vlade nacionalnog užasa i saramote u  bojama nakazne crveno-crne koalicije, ona će apsolutno morati da se najpre izbori ne samo za novi i drugačiji status kulture u ovom društvu već pre svega za njen znatno bolji materijalni položaj.

Jedan primer, malena, “konjušarska” Slovenija kojoj su naši “politički mudraci” proricali sigurnu i brzu propast u slučaju osamostaljivanja, danas izdvaja oko 100 miliona DM za finansiranje kulture. Pa tako, Moderna galerija u Ljubljani (koja je pandan našem Muzeju savremene umetnosti, stim da je po veličini, broju zaposlenih, obimu kolekcijama i dr. tek jedna njegova trećina) samo za programsku aktivnost od Republike Slovenije (kao nacionalna institucija) dobija ceo milion maraka, a ostali troškovi (plate zaposlenih, računi za telefon, struju, vodu, osiguranja i sva ostala fiksna mesečna materijalna izdvajanja) padaju na grad Ljubljanu. I da odmah bude jasno, Slovenci nisu izmislili ovakav način dvostrukog državnog finansiranja institucija kulture – oni su samo kao pametni i racionalni ljudi primenili model koji u zemljama sa istinskim kulturnim potrebama funkcioniše na najbolji način te daje najbolje rezultate.

Dakle, dok ovde ne dobijemo takvog ministra za kultutru koji će u novom vladinom kabinetu izdejstvovati neophodna (a ne minimalna) sredstva za njene potrebe (i to ne tako što bi se ona takođe od “sirotinjskih” – obrazovanja ili zdravstva, preusmeravala nego direktno uzimala od prebogatih: pretorijanskih gardi ili mnogobrojnih paradržavnih institucija i udruženja) po ovakvom ili sličnom modelu, dotle će ona ostati tek povremeni, većinom vrlo ružni i neukusni ukras manje-više totalitarnih režima svodeći vlastitu funkciju jedino na njihovo golo održavanje kakav je očigledno ovde danas slučaj.

Ovo može postići samo ona ličnost koja ni u jednom elementu nije kompromitovana (a to svakako nisu šarlatanski predlozi kafanskih pevaljki, neuspelih direktora nekih vodećih kulturnih instituicija, niti šefovi kulturno-prosvetnih zajednica). A posebno ne oni sa problematičnim biografijama ili konvertiti oličeni u Miloradu Paviću, Nedi Arnerić (kojoj nije zaboravljeno ono: “Zahvalna sam Socijalističkoj partiji Srbiji što je Beogradu podarila tako lepu galeriju” izrečeno povodom otvaranja galerije “Progres” koja je podignuta na mestu nekada prestižne jugoslovenske galerije “Sebastijan” sada u lažnoj ulozi institucije za međunarodnu kulturnu razmenu dakako prema interesima JUL-a i SPS-a) i dr. Nije neprirodno da ljudi promene mišljenje, ali ovakvi, uz Isakovića, Đuretića i sl., morali bi najpre pred ljudima na mitinzima da kleknu i zamole za oproštaj zbog svega onoga što su čini tokom poslednje decenije propagirajući Miloševićevu krvavu politiku, populističku kulturu i lažnu umetnost (jer Arnerićka, na primer i sama poseduje galeriju čiji je program oličenje kiča, upravo onakvog protiv koga se Demokratska stranka, čiji je ona član Glavnog odbora?! mora boriti u ostalom kao i protiv opšteg političkog šunda vladajućeg režima). I sasvim otvoreno da kažemo da bi to svakako morala biti ličnost poput Vide Ognjenović, Borke Pavičević ili Mirjane Miočinović (da ilustracije radi spomenemo tek ova imena) čiji je profesionalni i moralni angažman bez ikakvog ideoloških predznaka osim demokratskog tokom proteklog perioda bio izuzetno inspirativan za sve one koji ozbiljno misle da se u ovoj zemlji sve mora korenito promeniti i postaviti na noge, a čije je javno angažovanje istovremeno bilo uzorno mnogim ovdašnjim umetnicima i kulturnim poslenicima.

U opštem destruktivnom pohodu na svaku civilizacijsku tekovinu koju je zatekao režim Slobodana Miloševića (peko svojih kulturnih rabotnika, umetnika i drugih radnika koji deluju u ovoj oblasti) tokom polednjih deset godina  nije poštedeo, a i zašto bi, kulturu i umetničko stvaralaštvo niti se taj vandalski udar zaustavio pred vratima ne samo najvažnijih i najvećih srpskih kulturnih institucija, već praktično prema svemu onom što je on (s pravom) smatrao da mu neposredno ugrožava vlast. A sloboda stvaralaštva i kulturnog delovanja spadaju u onu vrstu opasnosti koju svi diktatorski režimi istinski doživljavaju kao najopasnije oponentne i žarišta intelektualnog otpora te građanske neposlušnosti. Otuda nimalo nije slučajno katastrofalno stanje u kome se nalaze ozbiljno umetničko stvaralaštvo i institucije koje ga prate.

U periodu nakon 1950. godine, a posle dogmatske estetike socijalističkog realizma, jugoslovensko savremeno likovno stvaralaštvo postepeno se emancipovalo bivajući sa različitom srećom podržavana od društva – upravo od Titovog revolucionarnog režima. U zavisnoti od intenziteta njegove lične promocije, tj, potreba njegove politike na međunarodnoj sceni, on je manje ili više omogućavao (uz uobičajene zabrane, cenzuru i opresiju) donekle nesmetan razvoj umetnosti koje je u pojedinim periodima uspevalo da održi korak sa svetskim tokovima. Ali samo pod jednim uslovom: da nikako ne zalazi u oblast ideološkog arbitriranja dnevnopolitičkih ili strateškopolitičkih odluka koje je on neprikosnoveno donosio i kontrolisao.

Tokom poslednjih deset godina situacija se dramatično promenila. Jer, novouspostavljeni režim treće Jugoslavije neprestano luta između komunizma i nacionalizma tako da se i samo stvaralaštvo često puta našlo u poziciji da se opredeljuje ili za stari diskurs ideološkog (levog) totalitarizma, ili da potpuno sklizne u novokomponovani šund sa (desnim) nacionalističkim, i čak fašističkim idejnim predznakom.

Nije neobični ni to da se oko ovih problema u današnjoj uzavreloj situaciji pritisaka za promenama neoglašavaju ni umetnička udruženja niti vodeće institucije kulture (muzeji, pozorišta, zavodi za zaštitu kulturne baštine, umetničke škole i dr.) kao da je sve u najboljem redu. A pošto očigledno danas ovde ništa nije u redu, to samo znači da su na njihovom čelu redovno ljudi lojalni toliko da su čak spremni i u Hag da pođu za svojim vođom ako je potrebno. Ta samoizabrana suicidalnost pokazatelj je moralnog brloga u kome su se isključivo sopstvenom zaslugom našle gotovo sve ličnosti trenutno na čelnim kulturnim pozicijama.

Nikako se nesme dogoditi da toliko očekivane promene mimoiđu kulturu, za svako emancipovano društvo, vrlo vitalnu i vrlo značajnu oblast, jer će ona odmah najuverljivije i najvidljivije dati toliko potrebni signal o namerama i istinski dokaz o početnom procesu izmene opšteg stanja nacije kome se zdušno i zasad deklarativno teži.

Jovan Despotović

Danas, 4. 11. 1999, Delo, Ljubljana, 1. 12. 1999. (Proti državi kiča)