Jedna ratna beleška o kulturi

Imitacija kulture 

Tek otvorena izložba “Slomljenih figura koje će povratiti formu” koju je u Galeriji “Progres” (kako je posebno naglašeno: na inicijativu Hadži Dragana Antića) otvorio Željko Simić, republički ministar kulture nužno je pokrenula nekoliko otužnih pitanja koja iziskuju taman toliko i otužne odgovore.

Naravno da je svako uništavanje, a posebno umetničkih predmeta koji su deo legata jednih generacija budućim za najoštriju osudu kao i za hitnu intervenciju službi kojima je njihova stručna zaštita profesionalna dužnost. To se dakako odnosi i na oštećenja nastala raketiranjem Zvezdare 31. maja kada su devastirani atelje i dela koja se u njima nalaze vajara Momčila Krkovića, njegove pokojne supruge takođe vajara Mire Jurišić i njihovog sina slikara Ilije Krkovića. Ova izložbena prezentacija o tome na ubedljiv način svedoči.

Ali ovi umetnici se nažalost nisu, što je bilo krajnje zaprepašćujuće, oglasili kada su u MSU početkom 1997. godine nestručno vršeni građevinski radovi na depoima kada je umalo moglo doći do ozbiljnog oštećanja radova njihovih kolega vajara; Krković se nije oglasio što direktor istog muzeja već tri godine nedozvoljava nužnu adaptaciju jednog postamenta na kome upravo njegov rad stoji izložen u stalnoj postavci; ni on ni njegov sin nisu se oglasili povodom toga što već gotovo dva meseca stoje razbijena stakla usled raketiranja bivšeg CK-aja na prvom i drugom nivou Muzeja (u delu stalne postavke najvrednijih slikarskih i skulptorskih dela jugoslovenske umetnosti prve polovine XX veka uporedo sa neprimereno luksuznom i besnom prezentacijom jugoslovenskih učesnika na ovogodišnjem Venecijanskom bijenalu), neoglašavaju se takođe što se skulpture u parku Muzeja više ne mogu videti od trave koja mesecima nije košena… Da li bi se sve ovo moglo ubrojati u “kolateralno” štetočinstvo kao nastavak godinama činjenih propusta prema ovoj velikoj umetničkoj instituciji od koje je je država (ministartsvo kulture) odavno diglo ruke, ili je to prosto izraz onog poimanja morala koji brine isključivo o sopstvenim interesima – a što zapravo osobeno za ukupno stanje u kranje obolelom srpskom društvu?

Veliki Muzeji poput Narodnog, Savremene umetnosti i dr. samoinicijativno i bez obaveštavanja javnosti bili su zatvoreni za publiku. Istovremeno su neke institucije poput CZKD-a ili Galerije Haos koji nisu imali potrebe da na sebe stavljaju one banalne “mete” (jer ih nose od osnivanja) nisu ni prekidali aktivnost. Naprotiv! Iz mnogih raloga i sa izuzetnim naporom one su upravo za vreme napada NATO-a bili intenzivirani na seriozan, odnosno primeren način za tako tragični trenutak naše istorije.

Svakao je za pohvalu navedeni primer angažovanja srpskog ministra za kulturu, ali je najmanje takav tretman trebao imati i prema, recimo, izložbi Vide Jocić (koja ga je uz uobičajene pozive da poseti njen “Apel za mir” i sama nekoliko puta direktno telefonom molila da je poseti za vreme trajanja). Bestidno su se oglušili svi oficijelni kulturni poslenici u Beogradu (pre svih ona glumica u pogrešnoj ulozi sekretara za kulturu; jedini koji je u jednim trenutku pokazao minimum pristojnosti bio je Milenko Kašanin direktor Direkcije za kulturnu saradnju MIP-a, ali upravo sem toga iznuđenog gesta zapravo ni on ništa konkretno nije učinio). A Vida Jocić je, da se na kraju ipak istakne, između ostalog, i dobitnica Sedmojulske nagrade, međutim nikada nije dobila zasluženu (nacionalnu ili posebnu kako se već naziva) penziju koja joj makar i zbog same nagrade po zakonu pripada; ni Republika ni grad ni opština Zvezdara nikada nisu pokazali interes da toj krajnje usamljenoj ženi o kojoj brine tek nekoliko prijateljica takođe umetnica (koja je rođena 1921, prvoborac, nosiocu Spomenice ’41, pripadnici Valjevskog partizanskog odreda, beogradskoj ilegalki koja je prošla kroz logore smrti na Banjici, u Aušvicu i Ravenzbriku, umetnici koja je svojevremeno diljem Evrope na najbolji način propagirala jugoslovensko likovno stvaralaštvo…) makar pokaže ljudskog interesa da joj pomogne oko održavanja kuće i ateljea koji namerava da zavešta umetnicima koji nemaju uslova za rad, itd. Očigledno da sekretarijati i ministarstva, odn. njihovi čelnici najozbiljnije misle da ovaj problem iz domena vrhunske srpske kulture i umetnosti sa njima nema nikakve veze!

Uostalom, novoimenovani ministar je sam posle sastanka sa brojnim poslenicima kulture i njenim uglednicima obećao da će delima pokazati novi (drugačiji) odnos prema vrhunskim umetničkim institucijama, a u koje, prema sopstvenim rečima, spada i brza promena višestruko dokazano neuspešnog direktora MSU. Međutim, prvo što je uradio bilo je upravo apsurdno imenovanje upravo te štetočine za komesara ovogodišnjeg Venecijanskog bijenala (što je on sa istim skandaloznim učinkom pokazao i pre četiri godine pa se ovogodišnja repriza pokazala sasvim izlišnom). Ove godine se dogodilo čak i to da se komesar dobrano posvađa sa svojim izabranicima iz najrazličitijih razloga (od toga koji će radovi biti izloženi do kvaliteta ilustrativnog materijala u pratećim publikacijama). Paviljon je ponovo potpuno prazan što se moglo i očekovati, a na otvaranju nije bio niti jedan novinar, računajući i naše, a da ne pominjemo da on zvanično nije ni otvoren jer je onome (ministru za kulturu!) kome bi trebala da pripadne ta čast zabranjen boravak u Evropskoj zajednici. Šta se iz takvog odnosa pouzdano može zaključiti: kao uvek do sada tokom poslednjih deset godina, dok su trajali neprekidni avionapadi, partijsko i masmedijsko izazivanje prisilnog patriotizam (ranije na ratobornim a sada na obnoviteljskim parolama) dakako i nadalje je vrlo povezano isključivo sa kolektivnim suicidalnim, mortalnim izlivima odanosti režimu i vođi koje vode jedinom cilju – održanju postojećeg političkog stanja totalne civililacijske izlolacije i po mogućnosti permanentnog rata sa celim svetom što nam i jedno i drugo, kako vidimo, vrlo uspeva.

U taj deo kolektivnog mentaliteta spada nažalost i “Ratni ULUS-ov atelje” čija se izložba upravo održava u “Cvijeti Zuzorić”. I tu se zaista svašta, što direktno svedeoči o naši mentalitetima (pa i umetničkim), može videti: od ozbiljnih primera antiratog delovanja (poput Društva Fenix, Slobodana Roksandića, Dobrice Kamparelića i još nekolicine autora) do brojnog šarlatanskog poigravanja (Čekovića, Čalije, Vukića…) ili radova bez ikakve veze sa “zadatom temom” sem isključivo samoreklamerstva u ovom krajnje neprimerenom trenutku (poput nastupa Šobajića ili Trkulje). Ovakva tobože “slobodna (a zapravo besmislena) koncepcija” prouzrokovala je da se naši najznačajniji autori svih generacija niukakvom svojstvu ovde ne pojave što je prava šteta jer je ovo zaista bila izuzetna prilika da se sa dobro osmišljenom akcijom ona izvede na ozbiljan, efektan i umetnički opravdan način.

Potom, tu spada i mešetarenje nekih političara (naravno, isključivo onih sa levice i njenih nakaznih bastarda koji kao da na to imaju monopol) na skupovima kulturnih radnika i umetnika kao da upravo baš oni nisu najodgovorniji za sadašnju sveopštu katastrofu u državi i društvu. A danas je preko potrebna patriotska mobilizacija koja isključivo podrazumeva demokratske reforme političkog sistema i uključivanje Srbije u svet,  odn. nikako ne sme da rezultira poznatom (i priželjkivanom) ideološkom, pogotovo ne kolektivnom političkom homogenizacijom. Upravo suprotno! Danas je preko potrebno čuti što više različitih glasova. Neophodno je videti što više novih ljudi.

Kada sam se krajem prošle godine zapitao da li se lična (politička) ambicija novopostavljenog ministra za kulturu u Vladi Srbije možda nalazi ispred njegove (kulturne) savesti koju svakako podrazumeva položaj koji trenutno zauzima, zaista nisam očekivao da će krajnje porazan odgovor tako brzo uslediti: njegovo razumevanje kulturne politike u jednoj civilizovanoj zemlji nalazi se upravo na razini nezamenljivih koalicionih političkih partnera vladajuće stranke – radikala, koji još uvek ni do “k” od kulture nisu stigli. (Pri tome oni se oko toga zapravo niti ne uzbuđuju niti im je to u njihovoj politici potrebno.) Ovakav ministar “sa dijagnozom neodgovornosti i beskrupuloznosti” usmerene prema krajnjoj ambicioznosti jednom već dovedenom u rizičan politički položaj 1993. u vreme smenjivanja sa mesta “specijalnog savetnika” tadašnjeg Predsednika Srbije, na najboljem je putu baš iz tog razloga da postane najgori predstojnik kulture od kada srpska država institucionalno brine o njoj! No, čak će se i od takvog primera uskoro imati koristi. Samo je pitanje kolika će biti cena i tog u nizu eksperimenta nažalost sa potpuno predvidljivim ishodom? 

Jovan Despotović

Republika, br. 224-225, 1-30. 11. 1999.