Bolna zavera ćutanja

Jedno od najobeshrabrujućih i najužasnijih pitanja koja su postala mora praktično svih specijalizovanih domaćih profesionalnih instutucija je zašto je toliko mali odjek iz sveta kao podrška mnogobrojnih apela koje jugoslovenski muzealci i zaštitatri uporno upućuju ne bi li se spasla pokretna i nepokretna kulturna dobra od ratnog razaranja tokom protekla dva meseca.

Jer, formalno-pravno gledajući, makar oni domaći spomenici kulture koji su samim time što su evidentirani, stavljeni pod neposrednu zaštitu UNESCO-a te su postali deo ukupne svetske civilizacijske baštine koja se mora sačuvati za potomstvo. A takvih prvorazrednih verskih i umetničkih kompleksa i u sadašnjoj Jugosalviji ima podosta. Bojim se da su odgovori na ovo pitanje zaista bolni ma koliko oni bili nerazumni, za nas danas neshvatljivi i upravo frustrirajući za sve one koji deluju u ovoj oblasti jer svedoče ne samo o učinjenim profesionalnim greškama već i o nekim više puta izraženim naravima.

Dok “Srbija nije bila u ratu” lako je bilo domišljati se tokom opštejugoslovenske drame prve polovine devedesetih, odn. tadašnjeg načina “ratne muzeologije”, recimo za vreme granatiranja nekih primorskih gradova, da će se posle tog rata “sagraditi još lepši i stariji Dubrovnik”, lako i očigledeno krajnje nepromišljeno je onda bilo kada su se neki od vodećih srpski muzealaca (prema vlastitim izjavama) dali “presignuti na križ” da hrvatske umetničke predmete nisu ni dodirnulu (nisu ih zaštitili) radeći na terenu kao deo Kriznog štaba koji je formirala Vlada Srbije (mada su po svim ratnim kultunim konvencijama bili dužni da ih sve, bez obzira na etničko i nacionalno poreklo spašavaja od uništavanja) itd. Ipak najgore od svega je bilo da su domaći zaštitari kulture ostali nemi kada su rušene kulturne institucije u Sarajevu ili kada su na samom kraju tog rata oćutali miniranje islamskih verskih i umetničkih spomenika u Banja Luci itd. Uostalom čak i usred Beograda kada su nekoliko puta bačene bombe na jedinu džamiju zavodi za zaštitu kulture ni su se oglašavali.

Naravno da ovakvi primeri, među mnogobrojnima, nimalo neopravdavaju opštu zaveru ćutanja civilizovanog sveta, ali svakako da daju jedan deo objašnjenja za muk koji se nikako ne sme nigde i nikada dogoditi. A i zbog takvog odnosa nad nama se danas nadvila opasnost da su neposredno ugroženi (ili su već srušeni) manastiri Gračanica i Rakovica, crkve u Prizrenu i Đakovici, Pećka patrijaršija, muzeji u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu…, etnokompleks Sirogojno, mnogobrojna graditeljska i arhitektonska remekdela itd, itd.

No, kada sve ovo jednog dana prođe, među svim temeljnim poslovima koji predstoje u obnavljanju ove nacije, društva i države, istovremeno će se morati preispitivati i takvi njegovi delikatni i vitalni segmenti kakvi su i stanje u zaštiti spomenika kulture i muzeologiji (na primer: kako je moguće da svi nepokretni spomenici kulture nisu za ratne prilike vidno i propisno obeleženi, kako je u nekim institucijama krajnje traljavo izvršena osnovna zaštita nepokretnih i pokretnih umetničkih objekata, kako je moguće da, opet prema vlastitom svedočenju, poslenici Republičkog zavoda za zaštitu kulture sa područnim zavodima i muzejima tek preko sredstava za javno informisanje poput ostalih građana saznaju šta se događa na terenu, što je za tako razgranatu, glomaznu i skupu instituciju krajnje neobično – a u profesionalnom smislu i nedozvoljeno).

Najzad, valjda će tada doći na red i pitanje kakvih će (moralnih i stručnih) kvaliteta biti srpski (ili jugoslovenski) ministri za kulturu, ne bi li mogli svojom reputacijom da utiču na preko potrebnu aktivnost UNESCO-a u ovakvim, ali i u drugim prilikama, koju naš aktuelni charge d’ affaires u pariskoj centrali očigledno nema pošto je mirno u svom dugogodišnjem mandatu prepustila potpunoj propasti jednu od najvrednijih institucija kulture za koje je odgovarala. Da li ćemo se, tada, izboriti da srpski ministri “za” kulturu to zaista i budu umesto da kao u poslednje vreme, dobijaju prikladniji predlog – ministara “protiv” kulture.

Jovan Despotović

Danas, 25. 5. 1999.