Masovna terapeutska razbibriga

Od prvog dana inrtervencije NATO-a na Jugoslaviju beogradske kulturne institucije su se hrabro i opravdano opredelile da, poput londonskih pozorišta koja su nastavila da igraju tokom II sv. rata,  budu otvorena dok traje agresija, da bioskopi rade, da se održavaju izložbe i koncerti itd. Jedino je u ovom trenutku iskrsla delikatna dilema: da li su u ekstremnim uslovima kultura i umetnost zabava i neophodna, masovna terapeutska razbibriga ili upravo suprotno tome – specifično promišljanje i tumačenje stvarnosti, te procesa koji su je tekvom prouzročili?

Međutim, evidentna je bila i činjenica da kultura (mislimo zapravo na kulturne rubrike u elektroinskim i štampanim medijima) prve nestanu ustupajući mesta ionako skučenom prostoru potpuno posvećenom političkim, ideološkim i egzistencijalnim prvenstvima. Ali je, uz druge krajnosti koje su zatekle kulturne institucije i njihove programe nažalost izvedeno anticivilizacijsko i nesrećno lupanje izloga baš na kulturnim centrima zapnoevropskih zemalja u samom centru Beogradu koje stvara jednu potpuno kontradiktornu sliku sa onom koja se uz krajnje napore stvara u svaničnoj unutrašnjoj i spoljnoj politici države.

No i neke domaće vodeće institucije kulture doživele se sličnu sudbinu. U Beogradu je fizički ponajviše postradao Muzej savremene umetnosti (za koji se istine radi mora reći da svojevrsrnu unutrašnju “agresiju” trpi već više od šest godina) pa mu razbijanje stakala na fasadi tokom raketiranja Poslovnog centra Ušće gotovo dođe kao bukvalna slika stanja koja u njemu vlada od 1993. godine. Kada se ovaj rat završi naravno da će na red doći i ozbiljna rasprava o tome zašto je ovaj muzej ostao do poslednjeg trenutka nezaštićen, odnosno zašto čak i danas nisu u njemu učinjena neka od obaveznih mera zaštite umetničkih dela od najvećeg nacionalnog značaja – ona koja su druge ustanove poput Narodnog muzeja pravovremeno i adekvatno preduzele.

Slična nesnalažanje mogla su da se zapaze u i delu beogradskog galerijskog sistema koji se takođe dvostruko programski odredio prema aktuelnoj situaciji. Neke galerije su nastavile sa uobičajenom aktivnošću kao da je sve u najboljem redu, dok su druge ili aktuelizovale vlastitu programsku aktivnost saglasno dnevnim događajima (a naravno da uvek postoje izrazito senzibilizirani umetnici koji promptno reaguju na ovakva zbivanja) ili su pak (poput nažalost neotvorene izložbe Miloša Bajića u Narodnom muzeju ili prikazane izložbe Vide Jocić pod nazivom “Apel za mir” u Centru za kulturnu dekontaminaciju) iz opusa doajena srpske umetnosti izdvojili one njihove estetičke i etičke poruke koje upravo ovakvo vreme potrvđuje, dakle koje imaju vanvremenski karakter.

Ipak od svih galerija i umetničkih institucija koje se bave likovnim stvaralaštvim najnespretnije je, mada sa izrazito pozitivnom namerom i idejom, reagovao ULUS svojim Otvorenim ratnim ateljeem u Knez Mihailovoj ulici u kome su se na nesreću okupili ili samo osrednji i beznačajni umetnici ili oni koji čak i ovako tragičan trenutak srpske istorije koriste isključivi za vlastitu opromociju kako je to na samom početku neukusno učinio slikar Radislav Trkulja – ‘generalni direkor’ Muzeja savremene umetnosti. No, ovakva vremena zapravo najdirektnije otkrivaju bez ikakvih političkih ili pseudoideoloških maski pravo stanje među domaćim stvraocima i kuluturnim poslenicima.

A o tome se zasigurno i bez izuzetka mora povesti računa posle ratova kako nas je istorija sasvim sigurno podučila.

 Jovan Despotović

Danas, 15-16. 5. 1999.