Anticivilizacijski trend

Najveći deo istorije umetnosti (sve do novog doba) koja je oduvek bila predmetom akademskog interesovanja zapravo je povest vladalačkih, dinastičkih, crkvenih i plemićkih narudžbina najraznovrsnijih umetničkih predmeta, slikarija, kipova, arhitektonskih zdanja i dr. koji su kao najvredniji deo civlizacijske baštine kroz vekove ostali sačuvani do danas. Uvek su vrhunska umetnička ostvarenja nastajala kao direktne porudžbine najmoćnijih sa vrha političke piramide ‑ onih koji su raspolagali neograničenim finansijskim sredstvima i istovremeno spremnih da deo tog bogatstva ulože u stvaralaštvo čime nisu samo dokazivali vladalačku moć već i prefinjenost sopstvenog estetičkog ukusa koji je trebao, i bivao predmetnom divljenja koliko vlastitih podanika toliko i zavidnih konkurenata ili suseda.

U tom procesu bilo je perioda kada se o umetničim dostignučima veoma mnogo vodilo računa, primerice: V vek klasične Grčke u čijim su slobodnim gradovina građeni najveći hramovi starog sveta, renesansa Paleologa kojoj je zaštitnik i ktitor bila ta carska vizantijska dinastija (u čijem su obodu nastali i neki najvredniji spomenici srednjovekovne srpske umetnosti), potom Renesansa italijanskih gradova čiji je vrh obeležila, postajući paradigmom mecenaštva, moćna firentinska familija Mediči koja je sem svetovnih vladalaca davala i verske poglavare ‑ rimske Pape. Može se reći kako je upravo povest umetnosti bila izrazom estetičkih shvatanja velikih porodica koje su u svom okrilju imale mesta i za najznačajnije umetnike svojih epoha a koji su ih za uzvrat u svojim delima na najreprezentativniji i najvredniji način učinili besmrtnima.

Ovaj vid dvorske umetnosti zamenjen je drugačijom sa pojavom i jačanjem građanske klase a manir samopotvrđivanja i ovekovećenja nastavljen je sa novim poletom. Budući da je znatno omasovljen sloj ekstremno bogatih ‑ industrijalaca, trgovaca, raznih monopolista itd, razumljivo je da su u umetnost ulagana sve veća sredstva, pa je time i za likovno stvaralaštvo otvaran dotad nepoznat, veliki prostor koji je i omogućio da se u periodu Modernizma tokom celokupnog XX veka enormno uveća broj umetnika, da se stilske epohe znatno brže i ćešće smenjuju, da se kroz medije masovne komunikacije umnogostruče njeni ljubitelji i konzumenti, da se poput i drugih tržišta formira i berza (aukcije) umetninama. Svi ovi razlozi uticali su da se ekonomski ojačaju uslovi za seriozno umetničko stvaralaštvo što je kako vidimo, na primer u najvećim muzejima, iskorišćeno na najbolji način jer je savremena epoha svakako najzanimljivija po svim parametrima u poređenju sa tradicionalnim.

Postoji, međutim i paralelan tok koji nastaje sa ne tako retkim nametanjem ukusa naručioca koji se bezuslovno reperkusuje na umetničku vrednost umetničkih dela. Ovo je zapravo slučaj sa onom vrstom “zatvorenih” društava, upravo apsolutizama kada se estetička shvatanja vladaoca raznim načinima nameću kao opšta, čak obavezujuća norma. Njoj se dakako moraju pokoravati i umetnici koji su prinuđeni da odustanu od profesionalnih standarda i da se maksimalno prilagode zahtevima naručilaca. To grubo mešanje u estetička pitanja redovno je dovodilo do neuspeha, te su umetnička dela nastala u takvim uslovima sa nestankom naručilaca redovno završavala u zaboravu.

Primera ima na pretek. Da se samo zadržima na nekima iz ovog veka: umetnici koji su opservirali “ukus” Hitlera i Staljina danas su anonimni, takođe, ko se seća umetnika i njihovih postignuća sa poslednje seanse kolektivnog portretisanja Maršala Tita u Bugojnu 1979. godine. Analogno tome, već sada su anonimni, bez ikakve nade da odatle izađu umetnici koji izrađuju “zvanične” portrete predsednika Miloševića koje gledamo na tekućim mitinzima odanosti. A kako je ovde već uspostavljen model obaveznog reprodukovanja ukusa vladaoca najpre u njegovom privatnom i službenom krugu pa potom na niže slojeve u tom ličnom poretku, pri čemu i faktor oponašanja uvek igra značajnu socijalnu i psihološku ulogu, treba očekivati da se uskoro iste umetničke vrednosti prenesu na sve državne i privatne dinastije koju su trenutno u formiranju.

Iskustvo nas je naučilo da je visina položaja ličnosti koje se pojavljuju kao mecene u autokratskim društvima, “sponzori” kako se danas uobičajeno kaže, redovno u obrnutoj srazmeri sa mestom u umetničkom sistemu autora kojima se oni obraćaju ‑ uglavnom za portretisanje istaknutijih članova familije ili izradu pejsaža sa njihovom nepokretnom imovinom. I po tome se može uvideti kako je ovde nedvosmisleno u toku negativna istorija, dakle, ukupni anticivilizacijski trend definitivno u pogrešnom pravcu.

Jovan Despotović

Vreme, 13. 3. 1999.