Na početku

Perspektive nove kulturne politike 

Opšta nezavidna situacija u svim oblastima javnog života Beograda odmah iziskuje efikasno menjanje zatečenog stanja po formiranju nove vlasti. To se ponajpre očekuje od gradskog Sekretara za kulturu Gorice Mojović (dugogodišnje direktorke Kulturnog centra) zbog toga što ona zasigurno spada u najobaveštenije ličnosti o stanju u ovdašnjoj kulturi i umetnosti, a nisu za podcenjivanje ni njeno poznavanje situacije u većini gradskih institucija, pogotovo u najvećim i najvažnijim, što podrazumeva i znatan uvid u njihove materijalne,  programske i kadrovske probleme, kao i u manifestacije kojima je osnivač i finansijer grad itd. Ovakav izbor sekretara za kulturu u Beogradu podrazumeva da će se nasleđeni problemi vrlo brzo rešavati, a da li će do toga zaista i doći, ubrzo ćemo jasno videti.

U specifičnoj oblasti kulture koja nas ovom prilikom zanima – a to je likovno stvaralaštvo, glavne probleme je moguće sistematizovati u nekoliko grupa. Svakako da je među njima prioritetno pitanje funkcionisanja makro-umetničkog sistema kroz najznačajnije ustanove – muzeje i galerije Beograda. Otuda je uvođenje uobičajenog reda od vitalnog značaja za stvaranje boljih i racionalnijih uslova za normalno odvijanje umetničkog stvaralaštva. Podrazumeva se, naravno i promena njihovih direktora – pre svega u Muzeju grada (programski potpuno zapuštenog uz neke izložbe koje se ničim ne mogu opravdati).

Najbolja iskustva svetskih centara upućuju na potrebu formiranja centralne muzejsko-galerijske uprave koja bi potpuno objedinila organizaciju ove delatnosti na gradskom područiju sa jedinstvenim upravnikom, njegovim stručnim savetom, administracijom i zajedničkim pomoćnim servisom (tehnička služba, održavanje, obezbeđenje, transport itd). S druge strane, programska aktivnost ostala bi autonomna u ovim kućama koje bi dobile umetničke direktore a zadržale postojeći stručni, dakle kustoski tim. Naravno da bi programska koordinacija među njima bila nužna i ona bi se odvijala na kolegijumu umetnički direktora ovih kuća.

Vitalni deo umetničkog sistema su i likovne manifestacije, pre svega one najuglednije među njima kakvi su Oktobarski salon i gotovo zaboravljeni Trijenale savremene jugoslovenske likovne umetnosti. One se najpre moraju racinalizovati a to znači da se svedu na neophodan broj, a potom i transformisati prema stručnim uzusima profesija koje se zovu umetnička kritika i teorija umetnosti. Do sada ispoljeni voluntarizam, neznalaštvo ili štetočinstvo koji su se baš u njuma najbolje videli u prethodnom periodu, nameću potrebu da se zatečeno stanje  izmeni u prioritetnom postupku. 

Važnom delu sistema u kome deluje likovno stvaralaštvo svakako da pripadaju i umetničke kolonije kojih u Srbiji ima preveliki broj i u odnosu na broj stvaralaca koji redovno, a prema sistemu pretplate, u njima borave a još više u odnosu na sredstva koja se za njih izdvajaju. Kada za to dođe vreme, u dogovoru sa republičkim Ministarstvom kulture, treba načiniti spisak najvažnijih kolonija – ne više od pet u celoj republici, koje će biti optimalno finansirane iz budžeta. Do tada, jedina gradska kolonija – ZILIK toliko je kompromitovana da mora biti egzemplarno ukinuta – ne samo iz problematičnih razloga (zbog uvek istog sastava učesnika), već i zbog moralnih.

Budući potpuno svesni realne finansijske situacije u kojoj se danas nalazi grad posle odlaska socijalističke uprave, ovde smo se zadržali samo na onim pitanjima koja praktično ne zahtevaju ulaganje novih materijalnih sredstva – sve su ovo isključivo organizaciona pitanja koja se mogu rešavati do onog trenutka kada se Beograd bude materijalno stabilizovao. Ali, do tada se već mora obavezno pokazati jasna volja novih vlasti da, makar u domenu preispitivanja zatečenog stanja, te neophodne revizije po mnogim pitanjima koja su se godinama nagomilavala i novog, a to znači boljeg i efikasnijeg strukturisanja institucionalnog života gradske umetnosti, zaustave destruktivne tendencije koje su temeljno ugrozile naše vrhunsko stvaralaštvo. 

Napomena Ovaj komentar je napisan istovremeno sa konstituisanjem nove gradske uprave pre tri meseca. Osnovna ideja tako brzog reagovanja bila je da ova gradska vlast nema prava na uobičajenih 100 dana poštede od kritika upravo zbog iznetih razloga. U međuvremenu su imenovani novi direktori (i upravni odbori) gradskih ustanova kulture koji, prema njihovim javnim i profesionalnim biografijama daju pravo ozbiljnim očekivanjima. U toku je revizija koncepcija velikih manifestacija i umetničkih kolonija kojima je grad osnivač i finansijer što je odmah izazvalo žustru reakciju onih čiji su interesi – pre svega finansijski, tim promenama pogođeni. Iznete primedbe sa te strane (gradski socijalisti) pokazuju zaprepašćujuće nizak nivo argumentacije i neprikrivenog zamajavanja javnosti besmislicama i lažima (što je uostalom i dosada bilo glavno sredstvo njihove politike). Dok se odatle ne budu čule zasnovane primedbe, dotle će ovakva reakcija bivših vlasti biti samo zaludna žal za prohujalim vremenom, za definitivno izgubljenim (a nikada opravdanim) privilegijama do kojih su činovnici starog režima jedino i držali.

Jovan Despotović

Vreme, 31. 5. 1997.