Preostaje rasprodaja

U kulturi je proteklih godina neposrednog predratnog, ratnog i poratnog perioda stvoren jedan potpuno nepodnošljivi jaz između onoga što je svakom normalnom stvaralaštvu neophodno i onoga što se danas vidi kao njegov stvarni ambijent u kome nastoji da s krajnjim naporom preživi. Znatnim delom sami kulturni poslenici zaslužni su za ovakvo neslavno stanje, ali najvećim delom u taj položaj su dovedeni ili istinskom nebrigom i države i društva, ili totalnim odsustvom interesovanja za te vanredno vitalne interese u područijima nacionalnog života.

Oni koje sećanje bolje služi prisetiće se da je jugoslovenska kultura prošla kroz mnoga iskušenja od vremena uspostavljanja komunističke vlasti. Najpre je veliki doprinos dat imitiranju socijalističkog realizma nalik velikom sovjetskom bratu, doduše kratkotrajan jer je ubrzo izbio politički sukob sa dotadašnjim neprikosnovenim vođom naprednog čovečanstva – Staljinom, koji je zadirao u direktne interese Titove opake liderske ambicije. Iza toga nastao je period totalne birokratizacije i centralizacije društva pod najdirektnijim uticajem komunističke partije, a čak ni Đilasova ideološka pobuna sa najvišeg mesta nije mogla da otkloni takvu političku rigidnost.

Sa postupnim osamostavljivanjem republičkih komunističkih partija (u postrankovićevskom periodu) nastalo je izdvajanje i drugih oblasti društvenog života – ponajviše i najvidljivije – umetnosti i kulture. Kardeljeva ideja samoupravljanja samo je finalna epizoda takvog procesa koji je do kraja olabavio međurepubličke veze. A tada već potpuno separatna i unutrašnja politika Srbije u drugoj polovini osamdesetih godina inicirala je snažni talas najpre nacionalističke a potom i otvorene šovinističke euforije. Posledice te krize i danas preživljavamo u drugačijim uslovima a brojni stvaraoci i kulturni poslenici pokušavaju u gotovo svim prilikama da racionalizuju, objasne i utiču na promenu tog krajnje razornog toka dominantne nacionalne misli.

Potpuno isti put prešle su i specijalizovane umetničke institucije (poput velikih pozorišta i muzeja) koje se na različiti način bave umetničkim stvaralaštvom. Ono što je zadesilo Narodno pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Muzej savremene umetnosti itd. tokom poslednjih pet-šest godina, sudeći prema rezultatima njihovog rada i stanjima u tim nekada izuzetno uglednim kućama, ravno je opštoj katastrofi koja je pogodina celokupno društvo. Pomenute su ustanove u kojima su promenjeni direktori, ali i bez toga, a primeri se nalaze u gotovo svim vodećim kućama kulture poput Narodnog muzeja, Muzeja primenjenih umetnosti, Muzeja grada itd, opšte destruktivne programske politike načinile su pozamašnu štetu vitalnim interesima serioznog stvaralaštva.

Istovremeno sa sramotnim izložbama koje je organizovao Muzej savremene umetnosti kakve su na primer bile ona posvećena Tesli, zatim Balkanski istočnici ili Polit-art, Narodni muzej je načinio ciklus srpskih umetnika u dijaspori koji je jedino pokazao najniži estetički nivo naše umetnosti i to baš u najvažnijoj muzejskoj kući koju srpski narod ima. Muzej primenjenih umetnosti priredio je pravu ratnohušačku izložbu o genocidu  (i da ne bi bilo nesporazuma, naravno da je potrebno praviti i takve izložbe, ali one nikako ne smeju biti nakaradne: da bi imale smisla kada su već dokumentarne, one moraju svedočiti o stvarnom stanju na ratnom područiju, na sličan način kao je urađeno, na primer, u filmu “Lepa sela lepo gore”). Da stvar bude još gora, ova izložba – upravo antipropaganda srpskih intersa, potrošila je pravo bogatstvo tobože šireći po svetu istinu o Srbima, završila se pravim fijaskom. Slično se dogodilo i sa jugoslovenskim predstavnikom na poslednjem venecijanskom Bijenalu koji ničim nije izazvao interesovanje, pa čak ni u finansijskom smilsu što se primarno očekivalo (prema svedočenju samog Šobajića). Ovakvih primera ima za još nekoliko osvrta.

Sem programske, i uža muzeološka praksa vodećih umetničkih institucija prošla je kroz izuzetno velika iskušenja. Prisetimo se samo “ratne muzeologije” kada su neki istaknuti muzealci davali novo obeležije svojoj profesiji shvatanjem kako “hrvatsko đubre ne treba spašavati” iz područija pod srpskom upravom – što je čak iniciralo tužbu hrvatske strane te hitnu inspekciju izaslanika Evropskog saveta. Bilo bi zanimljivo da javnost sazna šta su razvikani srpski aktivisti uradili na popisu naših kulturnih dobara koja su ostala izvan granica sadašnje Jugoslavije, (misli se na posao koji su Hrvati odavno učinili i sada čekaju zgodnu prilku da aktiviraju svoja potraživanja). U tom smislu nešto je nagovestio Igor Zidić, direktor Moderne galerije u Zagrebu, jedan od čelnika HDZ-a i pomoćnik ministra kulture RH koji je nedavno pokrenuo pitanje razmene pokretnih kulturnih dobar između muzeja u ex-jugoslovenskim republikama. Ne treba sumnjati da će ovaj stručnjak, ali i politički vrhovnik te visoki državni dužnosnik, iznaći načina da ovo pitanje stavi na dnevni red budućih bilateralnih potraživanja između Hrvatske i Jugoslavije.

I da završimo sa jednom sve prisutnijom dilemom u ozbiljnoj kulturnoj javnosti. Naime, sve češće se pominje da će direktora Muzeja savremene umetnosti, inače osvedočenog neznalice u muzeološkim delatnostima, uskoro zameniti jedan nekada značajni kritičar a danas samo trgovac najordinarnijim slikarskim šundom. Sva je prilika da ćemo, ako se to dogodi, pored brojnih prodajnih galerija dobiti i prvi prodajni muzej – što bi zaista bio naš originalni doprinos svetskoj zaštiti kulturnih dobara. Po ovoj logici, sasvim je prirodno da ono što u protekle četiri godine nije uništeno u narednom periodu bude rasprodato – na jedan ili drugi način.

Jovan Despotović

Vreme, 15. 3. 1997.