Kulturna kretenizacija

Među zanimljivije zaključke koje mogu izvoditi analitičari zainteresovani za zbivanja u aktuelnim (pseudo)kulturnim tokovima, a čija je osnovna karakteristika vidna kontradiktornost prema ovom vremenu (priželjkivane moralne i svake druge obnove, računajući i kulturnu) i još više projektovane budućnosti (naspram pretpostavki političkih programa stranaka koje se naročito ističu u zaglušujućoj predizbornoj propagandi) sve je više onih koji otkrivaju kolektivno mentalno nazadovanje. Pet primera nastalih u poslednjih nekoliko dana kao izrazito ubedljive pojave nametnuli su se za ovu temu.

Prvi primer. Ima još onih koji se sećaju da je, kada je pre nekoliko godina bila srušena zgrada u Knez Mihailovoj ulici u čijem se prizemlju nalazila Galerija ‘Sebastijan’, a usled izuzetnog odijuma javnosti prema ovom vandalskom činu (rušenje istorijskih zdanja nije dozvoljena prema svim internacionalnim standardima i civilizacijskim kodeksima zaštite urbanih jezgra metropola), dato obećanje da će na istom mestu biti i nova umetnička galerija. Investitor nove poslovne palate čiji je direktor i istaknuti političar jedne progresističke stranke i na najvišem mestu u državnoj nomenklaturi, zbilja je obezbedio prostor za jednu galeriju. Ali, kako je Galerija ‘Sebastijan’ bila jugoslovenski orijentisana po svom izlagačkom programu, ona je predstavljala i najznačajnije umetnike koji su imali vrlo istaknuto mesto u našoj savremenoj umetnosti, razočarenje novom izložbenom postavkom tim je veće: uz tek ponekog eminentnog stvaraoca, ova galerija je napunjena potpuno beznačajnim ali zato izrazito komercijalnim umetnicima za čije je radove jedino važna tržišna vrednost – ali i politička probitačnost. Baš koliko i priređivačima ovakve postavke, jer se, da je drugačije, ne bi dogodilo da slike budu neosvetljene ili da direktno na skulture budu nalepljene legende. Sprega visoke politike sa niskom umetnočću ovde je toliko očigledna da priziva pomisao na jedan raniji slučaj. Nekadašnja propala banka koja je ojadila stotine hiljada svojih štediša u vreme najvećeg ‘uspeha’ hvalila se, dokazujući i na taj način veličinu poslovne politike, kolekcijom umetničkih dela plaćenom više miliona DM. Bilo bi sada zamimljivo utvrditi vrednost iste zbirke, pogotovo zbog namirivanja potraživanja nekadašnjih klijenata. Kako su ‘stručni’ savetnici i u jednom i u drugom slučaju (kupci i prodavci) praktično iz istog socijalnog i profesionalnog miljea, treba očekivati da će se istim učinkom trgovati i u najnovijoj beogradskoj galeriji. A pranje novca kroz trgovinu umetninama najslađi je posao onih koji su do (tuđeg) novca došli na lak način.

Drugi primer. U poplavi umetničkih kolonija u našem likovnom sistemu, što je u osnovi vrlo pozitivno jer u ovom zaista teškom vremenu – za ovu vrstu umetnosti pogotovo, veoma je važno makar i povremeno osigurati umetnicima elementarne uslove za stvaralaštvo, svoje mesto je našla i najnovija koju je pokrenula vodeća državna televizija. Ugovor o njenom osnivanju potpisali su, kako je ista TV izvestila, njen glavni urednik svih kulturnih programa, istaknuti funkcioner i aktuelni poslanički kandidat najprogresivnije stranke, uz to poznati estradni istoričar umetnosti čije se višegodišnje štetočinstvo osetilo u mnogim oblastima: od zaštite kulturnih dobara, preko nedozvoljenog srozavanja vrednosti umetničkih programa naših vodećih muzejskih institucija i najvažnijih likovnih manifestacija, sve do intenzivnog učestvovanja u mešetarenju na ionako posunovraćenom tržištu umetničkih dela što je uzrokovalo njeno totalno povlaćenje u doboku ilegalu – daleko od očiju javnosti, poreznika, lovaca na falsifikatore i ostale prevarante. Ovom nekada spretnom ocenjivaču savremenog stvaralaštva, a danas ekstremnom tradicionalisti, ne predstavlja nikakav moralni problem da istovremeno bude voditelj aukcija i u organizaciji SPS-a i SPO-a, i članom i progresivnih i reakcionarnih društava i udruženja, sve su to samo dobre prilike za propagiranje najordinarnijeg likovnog šunda koji se u tim prilikama nudi kao istinska umetnost novoj klasi političara i biznismena – ako oni uopšte mogu tako da se zovu.

Treći primer. Znate li ko je sve politički kadar u onoj najprogresivnijoj stranci koju vodi nekada najomiljeniji i najavagardniji reditelj na jugoslovenskim prostorima – na primer i ona u pink ofarbana estradna zvezda (pevaljka) koja je opasan pad tiraža svojih ploča pokušala da zaustavi novim poslovnim aranžmanom – učlanjenjem u stranku koja se, tako bar piše u njenom političkom programu, bori i protiv svakovrsnog šunda?! Biće zanimljivo videti kakav će kulturno-politički zadatak u budućoj raspodeli položaja ona dobiti: možda neku funkciju u Ministartsvu kulture ili direktorsko mesto u beogradskoj Operi, možda solistički koncert sa filharmonijom. Ako ovo izgleda nemoguće, moramo se podsetiti na neprijatnu činjenicu da su se i veći apurdi ovde već dogodili, pa i oni najnezamisliviji i najgori da posle decenija bratstva i jedinstva krvi bude do kolena upravo među tom braćom u jedinstvu.

Četvrti primer. Istu boju kao u prethodnom primeru vidimo i na jednoj televiziji koja se proslavila isključivo po beskrupuloznom širenju najnižeg etičkog i estetičkog nivoa. To naravno i nije razlog za zabrinutost, jer vlasnik ove komercijalne stanice za sopstveni novac ima pravo ovaj narod da zabavlja kako mu je volja, a isti narod, opet, ima prava i da ne gleda njegovu televiziju. Problem je nešto drugo: kako je moguće da se za jasne odredbe političkog programa neke stranke bore upravo oni njeni istaknuti članovi i funkcioneri koji evidentno u svom radu zastupaju krajnje suprotne principe. Nelogično, ne, mnogo gore: ovo govori da neke stranke, koje su već danas sigurne u vlastitu izbornu pobedu, zapravo opasno boluju od hronične kadrovske insuficijencije. U suprotnom, ne bi se moglo dogoditi da se naročito njihovi kadrovi, kako smo videli u dva poslednja primera, nađu na udaru vlastitih političkih programa.

Peti primer. Na ovogodišnjem sajmu knjiga jedna potpuno nepoznata izdavačka kuća pompezno je objavila 10-tomno delo autora za koga javnost jedva da je čula kao literatu; on je, pak, mnogo poznatiji kao novinar, urednik i direktnor dnevnog lista, a u kratkom vremenu prešao je put od boljševičkog, preko nacionalističkog do mirotvoračkog naganjača. Ovaj novinar-književnik, koji istovremeno pripada dvema najprogresističkijim strankama, dosetio se da od brojnih likovnih i primenjenih umetnika za ilustrovanu opremu svojih sabranih dela odabere jednog našeg poznatog ‘slikara’. Stvar je u ovom slučaju još neverovatnija: ovakvo direktno povezivanje prononsiranog ‘slikara’ sa literaturom očigledno istih vrednosti, stavljeno je u funkciju predizborne kampanje, pošto je i u ovom primeru autor kandidat na predstojećim izborima, a jedna specifična vrsta problematične produkcije instrumentalizovana je od strane politike na izuzetno primitivan i poguban način.

 A izbori su svojevrsni testovi inteligencije svake nacije koja se na taj način povremeno proverava. Otuda počinju i da se pomaljaju jasni razlozi ovom nimalo slučajnom nizu događaja koji direktno vode u opštu kulturnu kretenizaciju. Idemo dalje…

Jovan Despotović

Vreme, 31. 10. 1996.