Bez ikakvog naslova

Uprkos svemu, čak i meteorološkim uslovima, prvi prolećni mesec u Beogradu uvek označi veliki početak nove likovne sezone. Ovoga puta, april je nadmašio samog sebe – samo u jednoj nedelji otvorene su izuzetne izložbe Radomira i Vesne Knežević, Branka Pavića, Jasmine Kalić, Branke Kuzmanović, Voje Stanića, pregled Od aprila do aprila, zajednička izložba Gordane Jocić, Mojovića, Cvetkovića, Damnjanovskog, Aleksandra Đurića, u okviru promocije knjige kritika Dragoslava Đorđevića Slikarstvo poetske figuracije, itd. A događaj nad događajima koji je prevazišao sezonski karakter i koji je sa primetnim interesovanjem javnosti bio očekivan, svakako je Nova stalna postavka Jugoslovenske umetnosti XX veka u Muzeju savremene umetnosti. Ovakav izrazito pozitivan utisak, nisu mogli da mi pokvare ni neke od hroničnih tendencija koje od umetničkog i kulturnog života u Beogradu prave karikaturu.

U jednom nedavnom intervjuu Braco Dimitrijević je rekao” “Luvr je moj atelje, ulica je moj muzej”, i podsetio nas na sudbinu naših najznačajnijih umetnika na koju je ova kolumna već nekoliko puta ukazivala. Svi oni, upravo isključivo vlastitim sredstvima i angažovanjem, svedoče o stvarnom visokom mestu naše umetnosti u međunarodnim tokovima. Državna, institucionalna, profesionalna briga za sudbinu njihovog rada ovde je potpuno nestala. A za obrat u sadašnjim uslovima gotovo da nema nade. Jer, kada niko iz establišmenta (državnog, političkog, javnog) ne pokaže interes, na primer za novu postavku u MSU, čak ni resorno ministarstvo, čak ni stratezi toliko razvikanog kulturnog i svakog drugog oporavka ovog zapuštenog društva, tada je sasvim izvestan štetočinski nastavak aktuelnih procesa a ne priželjkivana promena. U vladalačkim slojevima ovog društva, kako je već nekoliko puta primećeno, utihnuo je interes za seriozne umetničke događaje. Naravno da se u njih ne računaju bagataške zabave zatvorenog tipa, makar se one priređivale u centralnim institucijama kulture. Iz takvog mentaliteta i shvatanja vrhunske umetnosti upravo i nastaju pokušaji uzurpacije programske aktivnosti, na primer velikih muzeja, od umetnika pod znacima navoda. A zanimljivo je da se do sada niko nije setio, ili osmelio da, recimo, u beogradsku operu, dovede nekog “izvođača narodnjačkih umetničkih radova”, istog kreativnog nivoa. Muzej su u ovoj podeli, očigledno na mnogo nižim strateškim nivoima, te je otuda njihova uzurpacija mogućnija.

Dobra uvertira u likovnu sezonu nije pokvarena ni činjenicom da pored glavnih medija koji su tek kroz stisnute zube prozborili o promenama u MSU, oni nezavisni, opozicioni, nevladini nisu objavili ni slova – makar kao puku informaciju. Moralni sustav i tzv. jednih i tzv. drugih je izvesno od istog, dosad nepoznatog materijala – opšte ignoracije i kretenizacije vlastitog društva sa zluradim namerama. Raspoloženje mi nije pokvario ni onaj onaj univerzitetski profesor sklon uličarskim dosetkama, nekada sa grupom Mediala, danas sa grupom mediokriteta, koji se našao pogođen zbog primećivanja da je u nedostojnom društvu onih “kojima možda i nije mesto na izložbi” kako je sam napisao. A činjenica da svakako nije pod pritiskom izlagao sa takvima – to ga ne vređa.

Poslednjih nekoliko meseci Sedište Moći, političke i svake druge, otarasilo se balasta nacionalističih savetnika i mutivoda sada je neophodno ratosiljanje  isto toliko štetočinskih boljševičkih suflera. Ukoliko se ne želi da nebeska Srbija postane kineska Srbija ili da se spusti pod zemlju.

Toj nameri su skloni i oni iz nekog predstavništva u Brankovoj ulici na čijoj reklami još uvek stoji da im je sedište u Berlinu, DDR! Ovi mora da čitaju samo one novine koje još nisu objavile da je srušen Berlinski zid. Berlinski zid u boljševičkim mozgovima nikada neće ni biti srušen.

Jovan Despotović

Beorama, br. 54, 5. 1996.

(Napomena: posle ovog napisao urednik Beorame obavestio je autora da njegove priloge više neće objavljivati. Nekome je očigledno dozlogrdilo da ih čita.)