Otklanjanje propusta

Veliko očekivano čišćenje je počelo. Ratni lobi zamenjen je mirotvornim, a ovaj je u javni i politički život uneo drugačija pravila ponašanja, običaje i ideološki jezik. Veliki intenzitet zaglušne retorike zamenjen je niskim frekvencijama pacifizma i pomirljivim tonovima. A da bi se novi koncept sproveo, pre svega je neophodno otklanjanje propusta (uporediti radio i TV 2, te dnevne novine 3. marta o.g.). Prvo kadrovskih.

Nespretno je ispalo da je programska i izlagačka aktivnost novizabranog rukovodstva ULUS-a započela sa onom izložbom koja je u štampi preimenovana u Slikarstvo prihoda. Zaista, da li će ovakva vrsta izložbi zapravo označiti i dugoročnu programsku orijentaciju srpskog udruženja likovnjaka. Sudeći prema njenim kadrovskim rešenjima, upravo, reklo bi se – familijarnim odnosima večitog gen.sek-a ovog Udruženja sa nekim sumnjivim tipovima neodređenih profesija, ali svakako ne iz umetničkih krugova (vidi Beoramu br. 52, str. 54), upravo će se to dogoditi. Ako se moglo što-šta zameriti prethodnoj upravi ULUS-a u odnosu na njihovu nepotrebnu aktivnost prema izlagačkim politikama galerija, muzeja, umetničkih manifestacija, sadašnjoj će pre svega sami stvaraoci morati da upute pitanja o razlozima njenog postojanja i ciljevima strukovne delatnosti.

Srećom, ukradeni Renoar iz Narodnog muzeja je brzo pronađen, doduše sa ozbiljnim oštećenjima koja će ga trajno obeležiti. I ovaj slučaj je samo potvrdio već svima poznato: slabo ili nikakvo tehničko i ljudsko obezbeđenje naših muzeja, hronično neosiguravanje zbirki i izloženih dela u stalnim postavkama itd. Ali tome se još pridodaje da je, recimo, upravo ovaj Renoarov rad kupljen za Muzej kneza Pavla, dakle onaj prvi naš muzej moderne umetnosti za koga su neki sadašnji stručnjaci Narodnog muzeja utvrdili kako je to bio period “najtragičnijih dana naše najstarije muzejske kuće” (videti Zbornik Narodnog muzeja, XV-2, 1994, str. 233-234). Stvarno, onaj koji je po svetu kupovao Renoare i druge majstore uvio je u crno ovaj muzej za razliku od ovih koji ga danas čuvaju na ovaj način.

Ovaj trenutak sveopšteg haosa i beznađa možda je zapravo ponajbolje vreme da se državni finansijeri visoke i seriozne umetnosti upozore na neophodnost trajnog, promišljenog i doslednog ulaganja – poput svojevrsnih investicija – u naše najbolje stvaraoce, i to ne samo u lokalnim okvirima već i u oblasti njihove promocije na međunarodnoj sceni. Za jednu ozbiljnu državnu kulturnu politiku nemoguće je, recimo, da Mrđan Bajić ne dobije veliku državnu (finansijsku) potporu za svoje projekte u evropskim galerijama. Nemoguće je da, na primer, Mirjana Đorđević i Ivan Ilić od Ministarstva kulture ne budu finansirani za školovanje u klasama Rinkea i Kunelisa u Diseldorfu. Smešno je da ovu državu ne interesuje izuzetno važna aktivnost Marine Abramović na svetskoj umetničkoj sceni i da takvu delatnost ne intenzivira svojim javnim stavom i svakovrsnom pomoći itd.

Izložba slovenačkog umetnika Andreja Ajdiča u Beogradu ostala je poput propuštene prilike za domaće razvikane jugonostalgičare i (re)kreatore jedinstvenog kulturnog prostora u granicama nekadašnje države. I šta je to što je u ovom slučaju sporno? Svakako ne to da je Ajdič posle dužeg vremena prvi autor koji u ovdašnjim oficijelnim prostorima izlaže uspostavljajući na taj način jednu od mnogih prekinutih veza. Pre će biti da je i ta velika priča o novom kulturnom ambijentu i raznovrsnim nostalgijama kod onih od čije se propagande ne može išta drugo čuti, samo još jedna od magli koje se razvejavaju. U stvari, bliža nam je i značajnija Kina. I za razliku od Los Anđelesa, kome u svakom trenutku preti sasvim realna mogućnost opšte prirodne kataklizme, nama isto tako neprekidno preti kataklizma prouzrokovana ljudskom glupošću, neznanjem, šarlatanstvom. Zaista, otklanjanje propusta je neophodno. Smesta.

Jovan Despotović

Beorama, br. 53, 4. 1996.