Likovna sezona ’95 – godina umerenog optimizma

Opšte obeležije protekle godine našlo se u sloganu – ‘Sa kulturom je lepše’. Ova velika akcija srpskog Ministarstva kulture zamišljena je kao jedan promenjeni vid institucionalne i državne podrške umetnicima, sa masivnom (i skupom) marketinškom i medijskom promocijom serioznog stvaralaštva, dala je različite razultate. Šira podrška je izostala očigledno zbog nedostatka ozbiljnijeg političkog konsenzusa, unutar vladajuće partije, što je znak da se na našu vrhunsku umetnost, i kulturu uopšte, i dalje gleda sa različitim dioptrijama.

Prisećam se da je neposredni uvod u pomenutu kampanju ‘godine kulture’ zapravo bila jedna manja, neuspela akcija zamišljena kao borba protiv ‘novokomponovanog haosa’, koja je uvidom identifikovala zaista krajnje poražavajuće stanje u našim ukupnim kulturnim tokovima i procesima, a pre svega u njenoj institucionalnoj, medijskoj i produkcionoj osnovi. Ratna epizoda države koja nije ni učestvovala u ratu, ali je zato imala ratnu ekonomiju, ideologiju, propagandu, dobrovoljce, paravojske i dr., kao poseban fenomen formirala je i jedan novi, masovni ukus koji je tačno nazvan turbo-folk kultura, a kako ćemo videti, zapažen je i u drugim umetničkim oblastima. Iako je primarno njeno značenje ukazivalo na novokomponovani muzički šund, prefiks turbo se našao i u nekim drugim (pseudo)umetničkim disciplinama, pa smo tako dobili i turbo-slikarstvo. Simptomatično je da je upravo u ‘godini kulture’ kulminirao turbo-kulturni mentalitet koji je suzbijan uglavnom neadekvatnim sredstvima. Izgleda da su se prve ozbiljnije korekcije dogodile u uskom vremenskom periodu na prelazu između dve godine.

Međutim, za ozbiljnu kulturu i umetnost odlučujući procesi ostali su nedirnuti. Sistem velike zaštite kulturnih dobara ostao je nepromenjen, bez koncepcije (spasava se samo ono što je neposredno ugroženo), finansiranje je i dalje očajno, tu su i neregulisana pitanja odnosa crkve i države, savremena kategorizacija i kompjuterizacija centralnih registara su još uvek daleka budućnost. Stanje u velikim institucijama ovog sistema je u svakom pogledu loše: finansijskom, kadrovskom, programskom, strategijskom itd. Nasleđeni personalni sastav i odnosi unutar stručnih timova ostali su i u mandatu novog Ministra koji istina jeste pokazao znak dobre volje da se zatečeno stanje menja, ali pravih rezultata još uvek nema. Iz više razloga. Nedostatak novca i volje da se on dodatno pribavi jeste objektivna smetnja, ali nedostatak koncepta razvoja kulture sa definisanjem neophodnih preduslova, ciljeva i strategija da bi se on ostvario, još je ozbiljniji problem. A da se nešto u samom Ministarstvu traljavo i neznalački obavlja, dokazi su mnogobrojni. Na primer, još uvek nisu poznati svi rezultati konkursa koje je Ministarstvo raspisalo za materijalnu podršku umetničkim projektima; krajnje medijski neuko i nezanimljivo je demonstrirana buduća muzejska kompjuterizacija i povezivanje u jedinstvenu informativnu mrežu, što je dokaz da ovaj posao projektuju i vode oni koji malo ili nimalo znaju o aktuelnoj kibernetičkoj kulturi; Ministarstvo sa ovakvim kadrovskim sastavom neuspeva da obezbedi veću političku, finansijsku, institucionalnu ili javnu podršku bez kojih nema promena.

Tek nekoliko istinski odličnih rezultata, poput serije koncerata u Srbiji ili velike promotivne akcije u Kanu sa filmom Emira Kusturice i Bregovićeve muzike u Atini, sasvim je malo da bi se dala bolja ocena stanja. Na suprot ovome stoji fijasko našeg učešća na venecijanskom Bijenalu koji ni izbliza nije dostigao željeni efekat iako je ta neuspela izložba bila podignuta na najviši državni interes. Jedan od razloga je što je ceo posao oko određivanja i organizovanja našeg učesnika na Bijenalu naopako urađen: prvo se sam izlagač, nepozvan, samoproglasio jugoslovenskim predstavnikom, zatim je savezna, ne republička birokratija na tajanstven način imenovala ovog samozvanca, najzad, a što u normalnim prilikama stoji na početku, određena je institucija-organizator ovog gostovanja, pa time i komesar izložbe. Zbog toga je i bilo moguće tek naknadno saznati da je zapravo iza celog ovog poduhvata stajala jedna beogradska privatna galerija koja redovno u vlastitoj programskoj aktivnosti sklizne u šund u likovnim umetnostima.

Mnogobrojni latentni negativni trendovi u kulurnim tokovima ove godine su kulminirali. Ovom prilikom navešćemo samo nekoliko primera. Istovremeno kada je odlučeno da Beograd odustane od organizovanja jedne vrlo prestižne i u umetničkom pogledu važne izložbe kakav je bio Trijenale savremene jugoslovenske likovne umetnosti, promenjen je i koncept organizovanja Oktobarskog salona. Budući da je ova najveća godišnja likovna manifestacija u nas niz godina pokazivala evidentne znake duboke krize, odlučeno je da se u njenom organizovanju unesu određene novine koje su odmah dale pozitivne rezultate. I taj uspeh je iz neobjašnjivih razloga sa najnovijom promenom Saveta Salona zaustavljen, a organizovanje je vraćeno na stari, oprobano loš način, koji je prošle godine dao dosada najgori rezultat – po broju učensnika i po samom izgledu izložbe, Salon je postao jedna mala, neubedljiva likovna smotra kakvu nismo videli u njegovoj troipo decenijskoj istoriji. Veoma veliki doprinos ovakvom retrogradnom procesu dala su i dva umetnička udruženja koja očigledno da nisu našla mesto u promenjenom ideološko i političkom ambijentu, opredeljujući se za oprobani koncept estetičkog arbitriranja u programskim koncepcijama institucija i manifestacija likovne umetnosti. Tako su zapravo ova udruženja i počela aktivnost u vreme socijalističkog realizma razorno delujući na savremenu umetnost sa pozicija državnog komunizma, što danas unosi ne malu strepnju za aktuelne kulturne i stvaralačke odnose u ovom društvu svakojakih, pa i ideoloških tranzicija.

No, sličnim, destruktivnim akcijama uzdramene su i neke centralne umetničke institucije. Očigledan primer je, u tom smislu, programska koncepcija Narodnog muzeja u Beogradu. Tokom godine, od velikih izložbi naše savremene likovne umetnosti ovaj muzej je priredio još jednu izložbu iz famoznog ciklusa Srba-slikara u dijaspori (a koji je prekinut na izričit zahtev Ministarstva kulture), zatim jedna retrospektivna izložba koja je u javnosti izazvala kontradiktorne reakcije, i jedan ciklus izložbi koji je izazvao nepodeljena pozitivna kritička mišljenja koja su potvrđena i dodelom nagrade za najznačajniji izložbeni poduhvat za 1995. godinu koji dodeljuje Udruženje istoričara umetnosti. Dakle, programska oscilacija u ovom Muzeju bila je evidentna što se naravno direktno odražavalo i na ukupnu sliku o našoj savremenoj umetnosti. Naprotiv, Muzej savremene umetnosti sve više gubi značaj u glavnom toku aktuelnog stvaralaštva, a dokaz je i to da se on nije našao, po prvi put od kada je ustanovljena, na listi od deset najzanimljivijih izložbi. U pogledu velikih izložbi, ovakvo nepovoljno stanje spasla je Galerija Srpske akademije nauka i umetnosti sa dve retrospektivne izložbe (Zore Petrović i Ljubice Cuce Sokić) koji su svakako bile događaji sezone.

A nakon godina kulturnog embarga, tokom 1995. su priređene i prve međunarodne izložbe: u Muzeju savremene umetnosti gostovala je ‘Nemačka grafika 70-tih’, u Staroj barutani na Kalemegdanu priređena je autorska izložba ‘River-art’ koja je okupila pored domaćih umetnika i desetak stvaralaca iz Evrope, Bijenale grafike postao je ove godine međunarodna manifestacija, u Narodnom muzeju su bile izložene hromoplastike italijanskog umetnika Pijemontija. Ovo su sve zapravo dobre najave intenziviranja međunarodne saradnje Jugoslavije u likovnim umetnostima.

Dakle, ukupno gledajući, glavne karakteristike likovne sezone u 1995. godini, pored niza neprijatnih i ozbiljnih ometanja, obeležile su blago razvijanje optimizma koji, ako ne dođe do sunovraćenja iz ‘godine kulture’ u ‘godinu jedne ideologije’, iz ‘novokomponovanog haosa’ u ‘kriptokomunističku estetiku’ govori o postojećim potencijalima i dakako tek prispelim stvaralačkim generacijama koje će zajedno svoje potencijale razviti do uobičajeno, vrlo visokih nivoa vrednosti i pozitivnog javnog uticaja.

Da se ne bi dogodilo da od slogana ‘Sa kulturom je lepše’ primereniji postane ‘Bez kulture je lakše’.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, 1. 3. 1996,  Dijalog, br. 1/2, 1996. s. 156-157