‘Dijalog’: Kultura

Nulti broj ‘Dijaloga’, časopisa koji je pokrenuo Demokratski centar, pokazao je već na samom početku da želi da siloviti uđe u prazan prostor periodičnih publikacija u kome treba temeljno problematizovati pojednine oblasti društvenog života u relacijama evropske demokratske tradicije uz istaknutu kritičnost prema aktuelnom lokalnom stanju u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva – koliko institucionalnog toliko i autorskog i individualnog. Kao probni model iz više razloga je odabrana kulture, koja s jedne strane jeste deo društvenog života (i to onaj izrazito vitalni i naglašeno prisutan, čak i masovan po bitnim obeležijima), ali je istovremeno i autentičan, autonoman i sve nezavisniji od rigidnih mehanizama društvene kontrole, uticaja i upravljanja. Sam naziv ovog časopisa identifikovao je i način utvrđivanja stanja u kome se društveni fenomeni danas nalaze, te je izrečen i sledeći stav u njegovom Uvodniku po kome je dijalog odabran kao metod ‘odbrane demokratskih vrednosti, ljudskih prava, razvijanje demokratskog političkog mišljenja i političke kulture’.

Čitajući ovaj nulti broj Dijaloga, koji uz noseću temu sadrži i tri uvodna teksta: Dragoljuba Mićunovića (koji je glavni i odgovorni urednik) ‘O dijalogu’, Bore Kuzmanovića sa temom ‘Kriza vrednosti i morala (i mogućnost moralnog preporoda)’, i Momčila Grubača ‘Ima li Jugoslavija ustav’, dok treći, posebni deo čine nekolike recenzije i prevodi, stiče se utisak jednog promišljenog, koncepcijskog zahvata u oblast posustale filozofske prakse naših savremenih mislilaca.

Prvog i drugog marta ovo godine u organizacijji Demokratskog centra u Studentskom kulturnom centru održana je rasprava sa temom ‘Kultura kao samoodbrana društva i ličnosti’ čiji su uvodni referati i izvodi iz mnogobrojnih diskusija preneti u drugom, sredinjem i vodećem bloku ovog izdanja Dijaloga. Time je obuhvaćeno ukupno pedeset učesnika od osamdesetak koliko ih je bilo prisutno, a prema svedočenju organizatora, bilo je dve stotine pozvanih kulturologa, institucionalnih i vaninstitucionalnih poslenika kulture, teoretičara, kritičara i samih stvaralaca kulturnih dobara.

Među trinaest uvodnih diskusija koje su formirale okvir teme o kojoj je bilo reči, ukazaćemo ovom prilikom samo na one koje su nam se učinile zanimljivijim i na one koje su na najdirektniji način govorile o mestu i ulozi kulture u našim aktuelnim uslovima. Uvodni tekst takođe je dao prof. Mićunović sa najopštijim naslovom ‘Kultura i društvo’, a zatim su usledila saopštenja Zagorke Golubović ‘Slabosti nasleđene političke kulture i mogućnosti preobražaja’, Sretena Vujovića ‘Gradska kultura u društvenoj krizi’, Biserke Rajčić ‘Nacionalno i internacionalno u kulturi’. A od onih saopštenja koja su se direktno i ažurno bavila kulturom i umetnošću u užem slislu, navodimo sledeće: Ivana Stefanović ‘Muzika između kiča i zloupotrebe’, Dubravka Knežević ‘Kome je još potrebno ‘narodno’ pozorište’ i Velimir Ćurgus Kazimir ‘Kultura i mediji – pregrađivanje kaveza’.

Sa najaktuelnijim podacima o neposrednim posledicama tekuće kulturne poltike istupili su Kneževićeva i Mileta Prodanović. Šteta je zaista da nije bilo više ovakvih , zaista izoštrenih i fokusiranih pogleda na akutnu politiku u kulturi u odnosu na brojna opšta akademska saopštenja koja imaju za cilj generalizaciju procesa i zaključivanja u kategorijalnim sudovima. No, ova formalna zamerka nije jedina ako se kao strateški poduhvat gleda namera Demokratskog centra, na njihove tribine i publikacije koje su časopisom ‘Dijalog’ pokrenute.

Opšte mesto današnje ‘dijaloške situacije u nas je da dijaloga zapravo i nema. Dijalog, angažovan, intelektualana, onaj koji sučeljava rrazličite pozicije od ideoloških i političkih pa sve do etičkih i estetičkih – kada su predmet rasprave umetnost i kultura, koji je u osnovi pluralistički, i čije su polazne pozicije u dihotomijama, upravo je potpuno iščezao sa naše akademske i javne scene. Njega sasvim primetno i otvoreno iznegava ponajpre vladajuća stranka, a za tim lošim primerom povele su se i druge, opozicione stranke. Zanimljivo je da do dijaloga nije uspeo da dođe čak ni Demokratski centar koji je sam odredio dostizanje uoravo ovakvog cilja. Na žalost, ovako realizovan pokušaj Demokratskog centra takođe se odigrao i završio u monolu istomišljenina, izuzimajući dve-tri zanimljivije provokacije uglavnom mlađih istoričara umettnosti koji su sa paternalisičkim tonom organizatora i prekorom zaustavljene. Brojni, manje-više otvoreni levičarski diskursi opravdano su u polje ispitivanja stavljali retrogradne, anticivilizacijske pojave u našoj kulturi i umetnosti, ali ne manje mogu razumeti istovremena nastojanja dovođenja u sumnju tradicionalne i trajne kultune vrednosti ili shvatanja klasičnog građanskog društva bez obzira što je ono uglavnom danas neartikulisano zbog mnogih razloga, iz kojih se, prema tim mišljenjima, snažno generišu sadašnji kič i šund, ili savremenije govoreći – turbo-folk kultura. U ovom slučaju došlo je do zamene teza, i što je još ubitačnije za projektovane ciljeve dijaloga: jedan monizam, kakav je macionalna homogenizacija, biva potisnut željom da ga zameni drugi monizam – revolucionarni ili evolutivni avangardizam, nekada klasni, a danas lažno urbani, umereno levi, delimično egalitarni i multietnički koncipiran. Kao vrhunski princip, na jednom mestu je apostrofiran građanski suverenitet. Ali kada se postavi pitanje kako se ta vrsta suverenosti vidi u samoj umetničkoj praksi, dolazi se do poražavajućih saznanja koje je u vizuelnim umetnostima identifikovao Mileta Prodanović.

Prodanović je vrlo otvoreno podvrgao kritici one pojave koje su se u nekadašnjim jugoslovenskim disidenstkim krugovima držale kao zabranjene zone. Na primer, on je postavio pitanje vrednosnih sudova o likovnim umetnostima ‘intelektualaca opšteg smera’  – kako se izrazio – koji su istinski uticali na formiranje dominantnog ukusa u našim elitnim društvenim krugovima. Slučaj sa Mirkom Kovačem i njegovim afinitetom prema kičerskom slikarstvu Slobodane Matić samo je najdrastičniji i izrazvao je najžučnija reagovanja među prisutnima. Nije bez reakcije ostala ni njegova teza da kada se krene od literature, poput pozorišne predstave kao što je ‘Golubnjača’, zakonito se stiže u realnost scenografije užasa Vukovara iz 1991. godine. To je povod da se fomuliše potreba temeljne dekonstrukcije našeg disidentskog mita i to u onom njegovom vitalnom i dosada nedodirljivom segmentu elitne estetike koja se prečesto sunovraćivala u kič i kulturnu izolaciju. Zašto se tako slobodno vršilo nasilje nad likovnom umetnošću tokom protekle polovine veka i to u domenu zvanične državne umetnosti i u domenu autoizolacije vodećih disidentskih krugova, a odgovor na koji Prodanović ukazuje tiče se njenog pozicioniranja u nestrategijskom položaju u velikim državnim poslovima. Umetnost je definisana, a ta definicija izgleda da i sada važi, dao dodatak, ukras, sporedna disciplina, gotovo igra što je danas naročito dovedena do krajnje apsurdne situacije da izraziti šund u likovnim umetnostima aktuelnog izraza najčešće zagovaraju upravo intelektualci opšteg smera iz nekadašnjih disidentskih krugova. Kao da smo bez pravog saznanja i veoma brzo prešli put od socijalističkog realizma preko socijalističkog estetizma do najnovijeg socijalističkog nacionalizma. A to je upravo zbog toga što su nam elitni kulturni, društveni i politički slojevi pozarno likovno neobrazovani. Značajan dokaz ovoj tvrdnji je da je daleko veća javna buka podignuta oko afere u Narodnom pozorištu 1993. godine nego oko paktično istovetne akcije vlasti i u istom trenutku u Muzeju savremene umetnosti.

Dakle, na ovoj raspravi Demokratskog centra, a kako se ona može pročitati u časopisu ‘Dijalog’ pojavila su se dobra i učena saopštenja od kojih međutim neće biti nikakve koristi. Jer, još jednom su se istomišljenici sastali i zaključili kako se o svemu slažu! Jedan od ozbiljnijih razloga zašto je ukupno kulturno stanje nacije ovakvo nalazi se u činjenici da se ugledni i ozbiljni stvaroci, teoretičari kulture, učesnici i nosioci složenog umetničkog sistema još uvek nalaze u disidentskom mentalnom i psihološkom stanju. Dakle, u pasivnoj, odbrambenoj, podređenoj poziciji koja pre svega odgovara vlastima, kakav je bio slučaj sa pređašnjim političkim poretkom, a danas sve većem broju zaista nekvalifikovanih, neobrazovanih i nemoralnih društvenih grupa i političkih stranaka. Neophodno je izaći iz ovakve umrtvljene pozicije u aktivno stanje političke opozicije, znači u vrlo intenzivan, vidljiv i delotvoran otpor koji će uvek i svuda na različite načine reagovati na konkretne antikulturne pojave, događaje, procese – i to ni sa leve ni sa desne ideološke pozicije, već sa mesta autentičnih i nezavisnih ličnosti centra na političkom sprektru. Prvi, bitan korak u ovom pravcu bio bi početak javnog i kontinuiranog lobiranja u korist stvarne kulture i seriozne umetnosti. Čudimo se da Demokratski centar propušta ovakvu priliku.

Jovan Despotović

Treći program Radio Beograda, decembar 1995.