Značajna ostvarenja

Od brojnih kulturnih manifestacija, kojima je grad Beograd osnivač, dakle finansijer, poput BITEF-a, BEMUS-a, FEST-a, na primer, izgleda da samo one koje se odnose na likovne umetnosti, bivaju polako prepuštene propasti te postaju svojevrsna gradska pastorčad. Samo što se se saznalo da grad više ne želi da priređuje Trijenale likovnih umetnosti, koji je istovremeno osnovao kada i Oktobarski salon, i koji je takođe prerastao u ozbiljnu i uglednu manifestaciju (do sada je u periodu 1961-1988. održano ukupno šest Trijenala), otvoren je 36. Oktobarski  salon, koji se odjednom pokazao kao jedna mala, delimično dobra izložba, a ne velika, najvažnija za srpsku likovnu umetnost. Ovakva ocena proizašla je iz poređenja sa normom koja je postavljena u famoznoj, bezbroj puta pomenutoj odredbi Pravilnika ove izložbe, koja kaže kako je “Oktobarski salon manifestacija značajnih ostvarenja u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti Srbije u protekle dve godine”. Pitanje za sve koji učestvuju u koncipiranju i realizaciji Oktobarskog salona je kako doći do tih “značajnih ostvarenja”?

Kada je pre četiri-pet godina primećeno da Oktobarski salon zapada u još jednu od svojih povremenih kriza (sećamo se takođe i jedne ranije vapijuće izjave Venije Vučinić Turinski kako na “Oktobarskom salon više niko ozbiljan ne izlaže”), koje su  najžešće bile prouzrokovane različitim razlozima uzdržavanja umetnika od učestvovanja na ovoj izložbi, razmišljalo se u stručnim krugovima i kod organizatora o načinu uklanjanja razloga te apstinencije, odnosno prevazilaženja njegove krize.

Tada se smatralo da masovno i anonimno pozivanje umetnika preko javno objavljenog konkursa nije dobro, jer umetnici u većini gube motivaciju da izlažu na tako koncipiranim i organizovanim velikim izložbama -manifestacijama. Za sam izgled Oktobarskog salona manje je važno što se sve ređe pojavljuju najveća imena naše likovne umetnosti iz najstarijih generacija. Od životnog interes za Salon je obezbeđivanje učešća srednjih i mladih generacija koje su nosioci novih i preovlađujućih estetičkih i stilskih linija likovnog razvoja, dakle onih umetnika koji su autori upravo “značajnih ostvarenja” u tom trenutku, i čija dela nadalje čine i stvarnu sliku zbivanja u srpskoj likovnoj umetnosti, zbog čega se uostalom i priređuje Oktobarski salon. I tada je odlučeno od strane Saveta Oktobarskog salon se koncept organizovanja Oktobarskog salona promeni na taj način da se likovnim kritičarima (dakle namerno je upotrebljen ovaj termin, ne na primer – istoričari umetnosti), poveri da sastave liste učesnika Salona koje će zatim Savet direktno i pojedinačno pozvati. I još, da ti selektori obrazlože razloge takvog izbora koji će biti objavljen u katalogu. 34. i 35. Oktobarski salon bili su organizovani po ovom principu i ova izložba je postepeno ublažavala primećene nedostatke i postajala je “manifestacija značajnih ostvarenja u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti”. Ovakav model priređivanja velikih izložbi-manifestacija sličan je uostalom kod svih izložbi ovog tipa, pa i najvećih kao što su Bijenala u Veneciji, Sao Paolu itd.

Ali zbog totalno pogrešne predstave o svom mestu i ulozi u današnjim društvenim, pa i političkim uslovima, umetnička udruženja snažno su reagovala protiv ove autorske konceocije isposlujući čudnu promenu, zapravo vraćanje na dokazano loš koncept, koji je novi Savet sproveo. A to da u tom Savetu nema nijednog kritičara, već ih predstavljaju estradni istoričari umetnosti, koji obezbeđuju “stručno” opravdanje interesima umetničkih udruženja i za koga se ne može reći da iz neznanja čine evidentnu štetu već iz nekih drugih, možda komercijalnih razloga, ne bi zavređivalo pažnju ovog osvrta da nije jedne druge stvari. Pored mnogih udruženskih izložbi: prolećnih, majskih, jesenjskih itd. koje se organizuju uglavnom na isti način i potpuno zadovoljavaju interese ovih umetničkih struka, tendencija ka destrukciji Oktobarskog salona, odnosno njegovo svođenje na meru takvog ukusa i interesa, mora zanimati osnivača ove manifestacije. Zanimljivo je da grad Beograd vrlo vodi računa kako će izgledati manifestacije pomenute na početku, i koje ne poverava umetničkim udruženjima u tim oblastima već stručnim, profesionalnim ličnostima koje imaju tačan uvid u zbivanja i koji dakako javno stoje iza svojih selektorskih načela. Otkuda to da se osnivač na ovaj način odriče svojih najreprezentativnijih manifestacija u jednoj umetničkoj oblasti? Stručna javnost će naravno postaviti ova i slična pitanja, od odgovora na njih, koje će grad dati, zavisi će dalja sudbina Oktobarskog salona: ili reprezentativna manifestacija s jedne strane, ili mala i neadekvatna izložba, odnosno masovna parada bez koncepcije kojoj se tako očigledno teži.

Jovan Despotović

Beorama , br. 48, novembar, 1995