Teheran u Beogradu

Na šta me je podsetio poslednji miting ispred američke ambasade u Beogradu? Na slične proteste koji su se sličnim povodima, ali sa istovetnom ikonografijom, parolama, izgledom i ponašanjem prisutnih održavali širom tzv. trećeg sveta, a svakako na najimpresivniji način u Teheranu u godinama nakon Pahlavijinog svrgavanja. Razlika je eventualno u tome što tamo nisu govorili književnici već revolucionari, islamski fanatici. A to da neko ovde želi da liči na teheranske bule i muftije, nimalo mi ne smeta. Zgražavam se jedino nad činjenivom da suđenje liberalnom, evropskom Beogradu zakazuju upravo oni koje je isti taj Beograd “kruhom i ruhom” pomagao dok su robijali, prizivijaju se neki sudski procesi, valjda javni po ugledu na preke narodne sudove, koje malomalo pa negde vidimo, onima koji su ozbiljno rizikovali policijska šikaniranja, najmanje, u poslenjem periodu Titove vladavine. Tu su nedostajali samo još onaj političar, takođe član književničkog udruženja, takođe raniji rabijaš, takođe u to vreme pod velikom zaštitom liberalnog i evropskog Beograda, koji je pre godinu-dve pokazivao pištolj svojim nekadašnjim zaštitnicima, i onaj slikar i publicista, svojevremeno poklonik islamskog fundamentalizma u religiji, filozofiji i umetnosti, a danas isto tako fundamentalista, doduše pravoslavni i dežurni branilac vaskolikog srpstva. Valjda i Srba. Pitam se, recimo, koliko su ova trojica-četvorica primili na stan i hranu onih unesrećenika iz kilometarskih izbegličkih kolona, budući da su ih zdušno podsticali na “pravednu borbu” protiv celog sveta.

Obeležavanje 90-godišnjice Društva srpskih umetnika “Lada”, sasvim u skladu sa ovolikom dugovećnošću, protiče u dvema izložbenim postavkama: u Narodnom muzeju sa podnaslovom “Pogled u prošlost”, postavljeni su radovi njenih članova “koji su postali njena prošlost”, i u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, sa analognim naslovom “Pogled u aktuelnost”, koja teško da će izdržati zahteve svog vremena, a još manje kompeticiju sa pretečama. No, za potvrdu ili osporavanje ovakvog iskaza moraće se pričekati. Ono što je već sada jasno je da se, iz nerazumljivih raloga “Lada” gura u nacionalističke vode, i tradicionalističke koncepcije u umetnosti. Tekst u katalogu ove izložbe vrvi od mnogih “iskrenih i nepokolebljvih vera u svoj narod”, “borbe za istinu i pravdu”, “veličanje slavne prošlosti”, “dokazivanje identite srpskog naroda”, “povezivanje antičke i nacionalne lepote sa savremenim izrazom” itd, čime se želi dokazati neka njena navodna, mnogo izražena nacionalna budnost – za dom spremnost!, kako bi rekla naša slavenska braća Hrvati. Samo je još jednom u dugoj istoriji “Lade” pisano na isti način: da je za umetnost neophodno “stupanje u korak sa razvojem narodnog duha”, ili kako je “svuda duh nacije bio prisutan, moćan i jak” i to u predgovoru kataloga “Ladine” izložbe iz 1940. godine Vinka Vitezice, našeg najboljeg primera krajnje desničarske umetničke kritike sa nacionalisitičkih i fašističkih pozicija. Nakon 55 godina, opet se javlja isti fenomen iskrivljavanja smisla ovog društva koje je u članu II svog Pravilnika iz 1909. godine zapisalo da je “Cilj društva: negovanje umetnost”. Ništa više. Današnjim dopidivačima, počasnim članovima “Lade”, ovo očigledno nije dovoljno. Drugo, neobjašnjivo je i iskrivljavanje “Ladinih” umetničkih stavova, odnosno njeno guranje u isključivo tradicionalističke estetičke oblasti. Pa se na istom mestu kaže da članovi “Lade” nisu pripadali avangardnim pokretima, nego su bili pristalice negovanja tradicionalnog stvaralačkog postupka i izraza”. Ovakva konstatacija se odnosi, recimo i na Nadeždu Petrović, idejnog tvorca ovog Društva, koja je s jedne strane zagovarala i žestoko se tukla za principe integralnog jugoslovenstva na prostoru od Ljubljane, preko Zagreba i Beograda do Sofije, a takođe učestvovala u žučnoj raspravi o modernoj umetnosti, naravno braneći je od konzervativne kritike, koja je, gotovo ceo vek kasnije, opet imala potrebu da se razračunava sa novim pokretima u umetnosti. Uzgred, članovi “Lade” bili su još i Dušan Jovanović Đukin, najavangardniji srpski vajar u međuratnom razdoblju, ili pak Petar Lubarda, pionir apstraktnog slikarstva u posleratnoj Jugoslaviji – odlični primeri za tradicionalistička usmerenja u “Ladi”! Ovo je zapravo poziv da pogledate ove dve izložbe, uprkos pomenutim tekstualnim ometanjima.

Za kraj još jedan navod iz ovog kataloga: “Pominje se da u svetu nema ni jednog umetničkog udruženja koje toliko dugo traje kao Lada. Ali, i da ovo nije tačan podatak, uspeh je i devedesetogodišnje opstojavanje u srcu Srbije, u njenoj prestonici, znači u uslovima koji nikada nisu bili pogodni za bilo šta što ima odrednicu srpsko”. Baš tako: Beograd uz sav svoj kosmopolitizam, pokazivao je naročiti “animozitet” prema svemu srpskom. Teheranski pogled iz Beograda je izgleda mnogo dublji, kada se čak i u ovako naivnim povodima može primetiti.

Jovan Despotović

Beorama, br. 47, oktobar, 1995