Srpski kopernikanski obrat

Prema najavama, izgleda da smo negde oko sredine akcije TV Nebojša Glišić (Drugi program RTS, poslednjeg ponedeljka u mesecu) pod nazivom koji je u svakoj epizodi pomalo menjan, a u najnovijoj verziji glasi “Izbor naj (?) spskog slikara s kraja XX veka”, pa je ta vremenska odrednica pomerana ka sredini stoleća, da bi u poslednjoj varijanti, zahvaljujući zadnjem gostu – kritičaru, bila proširena na ceo ovaj vek. I zašto, pitam se, uopšte ograničavati; verujem da će stručnjaci za XVIII i XIX vek već istaći adekvatne kandidate za ovo takmičenje, i tako sve do Mihaila Astrape (kraj XIII i početak XIV veka, čija su glavna dela freske u Gračanici, Studenici, Starom Nagoričanu itd.). Neoprezni Glišić je imao povesnu šansu da bira srpskog slikara milenijuma, a ne za tričavih dvadeset, pedeset, sto godina.

Zanimljivost ove akcije višestruko je povećana i time što su se na nekim listama kritičara pojavili i autori koji ni u najslobodnijim popisima ne bi ušli među 15.000 umetnika, a ne 15 ili 16 kako je propozicijama vrlo precizno predviđeno. Zabava se povećava i time da je odjednom nastala gužva na vrhu (Mića Popović, Cuca Sokić, Zoran Pavlović), sa pretnjom da se poveća bar do cifre između 70 i 120 najboljih srpskih slikara koji će ravnopravno stajati na samom vrhu. A o komercijalnim efektima i da ne govorimo koji će pogoditi spozore i organizatore ovog takmičenja. Oni valjda najbolje reprezentuju naše novokomponovane mecene umetnosti, doduše nepoznate u ozbiljnom umetničkom svetu, a sa izrazitim sklonostima prema štetočinstvu i prevrtljivostima svake vrste.

I to nije sve. Posebno je korisno što se organizator dosetio da preko “Večernjih novosti”, sa glasovima čitalaca i gledalaca načini i drugu rang listu, valjda najkomercijalnijih ili populistički najprisutnijih slikara. A ako se uzme da primerak ovih novina košta 30 para, znači da se tričavih trista dinara može pribaviti 1000 glasova i tako prosto, za male pare, uspeti se na sam tron vaskolikog srpskog slikarstva.

A šta tek reći o mogućoj kladionici za najbolja srpska grla slikarstva – određene, realne prognoze kod brokera već su ustanovljena. Ili, zašto na primer, slikari ne bi birali najboljeg kritičara što bi bio izričit doprinos srpske pameti svetskoj ostavštini za budućnost.

Kada smo već ovde, nekako nam se čini da se kao nacija nalazimo na kopernikanskoj prekretnici: najzad će se i Srbima desiti da u miru dobiju ono što su izgubili u ratu. A to bi upravo bio epohalni obrat pri kraju ovog našeg krvavog veka i još krvavijeg milenijuma, a koja će sudbina, nadamo se, zaobići Glišićevo TV takmičenje.

Jovan Despotović

Beorama, br. 46, septembar, 1995