Pobrkani pojmovi

Kakvo je stanje simptom po kome nagradu koja nosi ime značajnog srpskog socijaliste dobije publicista – značajni srpski fašista? Manje je nerazumljivo što je, uprkos totalnoj političkoj različitosti, laureat izgleda spreman da u odnosu na vlastite stavove primi ovu za njega “kompromitujuću” nagradu; paradoksalno je da je žiri (neobjavljenog sastava) uspeo da baš ovakvu odluku iznađe. Zbilja, ko su ti “neobavešteni” ocenjivači, društveni i politički radnici koji očigledno ni malo ne brine činjenica da javno čine neopisane gluposti.

No, ako ne znamo cenjena imena ovih štetočina, neka druga znamo. Postoji u Beogradu  već duže vreme, upravo od pojave konceptualne umetnosti sedamdesetih, jedna grupa uticajnih, veoma poznatih kritičara koja još nije savladala ni osnovne pojmove iz savremene umetnosti. Tako se jedan penzionisani umetnički kritičar u svom nedavno objavljenom tekstu rve sa pojmom “nova figuracija” uguravajući u njega autora koji se silno trudi da pobegne upravo iz takve stilske odrednice, ili poznati estradni istoričar umetnosti nikako da se izbori sa terminom “bad painting” čineći lošu uslugu slikaru – čistom predstavniku ekspresionističkog shvatanja, ili jedan kritičar-plaćenik koji u odrednicu “nova predmetnost” gura poznatog beogradskog lažnog slikara. Dalje, glavna srpska smotra likovne umtnosti dobila je Upravni odbor u kome nema nijednog kritičara savremene umetnosti što je naravno neophodni uslov da bi se i ova izložba svela na meru ispodprosečnosti – što bi i mogao biti cilj nekih uticajnih umetnika – društvenih aktivista (koji su dabome svesni vrednosti vlastitih dela), ali oni koji tu jedvaprosečnu izložbu treba da plate (recimo sumom od 400.000 dinara) ne mogu imati mirnu savest zbog neopravdanog trošenja tolikog novca.

Postavlja se i pitanje šta je Margit Savović radila u Veneciji? Prema izveštajima naše štampe ona je otvorila izložbu (ostalo je nejasno da li samo naš paviljon ili Bijenale), susrela se sa više od 2000 važnih ličnosti iz sveta umetnosti, odnekud je saznala da se Jugoslovenski paviljon našao medju četiri najznačajnija. Ovakav učinak bi bio opravdan da je tačan: niti je ona otvorila našu izložbu (koja je protekla bez informacija za novinare, bez fotografija, bez pozivnica, bez koktela), niti se ona zna sa ijednim od važnih ljudi današnjeg umetničkog sistema, niti je Jugoslovenski paviljon među četiri najzapaženija. Za trošak njenog nepotrebnog boravka u Veneciji (i njene pratnje) mogao se napaviti makar minikoktel, mogla se uraditi makar skromna propaganda na licu mesta, mogla se uraditi specijalna pozivnica makar za mali broj ljudi, moglo se dosta toga uraditi. Ali, kako smo kao nacija dozlaboga raspušteni i neodgovorni – drugo se sem naopakog arčenja ionako nedovoljnih sredstava izgleda ne može ni očekivati.

Parola “mir bez aletnative” polako poprima gotovo preteće oblike. Taman onakve da je čak i mladim srpskim socijalistima sa podozrenjem ocenjen zahtev za prijem u socijalističku omladinsku internacionalu (poput njihovih starijih kolega iz iste stranke). Zato, pak, na unutrašnjem planu julska akcija koja je u toku sa velikim uspehom mobiliše mlade i pametne – poznato je da je to prava investicija u budućnost ove zemlje – ma kako da se ona tada bude zvala. I sve bi možda to i bilo uredu kada bi se otarasili svoga ideološkog nasleđa koje dobrano kompromituje sam pokret. Bez obzira, njihova tiha revolucija teče i dugoročno gledajući, uspostavlja čvrste korene.

Jedno od opterećenja prošlih vremena je često prevelika sličnost levičarskih i desničarskih pogleda oko nekih važnih ideja savremenog sveta. Na primer, identičan je odnos komunista i fašista prema evropskom liberalzmu i demokratskim tradicijama, prema zapadnoevropskoj civilizaciji, prema modernoj umetnosti. Kada se danas čitaju predratne kritike jugoslovenske umetnosti XX veka, gotovo da ne možete da razlučite ko ih piše – oni sa komunističkim idejama ili oni sa fašističkim. Identična se situacija i danas stvara – čak je moguće ovaj proces pratiti, što je zaista novost i veliko iznenađenje, u jednom istom časopisu – u “Dugi” koja je dopola komunistička a odpola fašistička.

Neće biti da se baš toliko mogu pobrkati pojmovi. Pre je u pitanju svesno unošenje konfuzije koja na duži rok treba da otvori prostor za nesmetano delovanje idejnih, odnosno, političkih profitera.

Jovan Despotović

Beorama, br. 4-5, juli-avgust, 1995