Pokret otpora

Beograd je sigurno veliki doprinos dao savremenom urbanizmu i to u onom njegovom slavnom poglavlju koje će biti nazvano – vandalizam. Jedna od naših značajnih nacionalnih specijalnosti koja sve više dolazi do izražaja je i naročita sposobnost da uobičajene i opšte prihvaćene standarde, u svim oblastima javnog života bez izuzetka, izvrnemo ruglu i od njih načinimo neumesne karikature. Ovo pravilo danas važi za svaku vrstu ophođenja u društvu: od visoke politike (što se vidi u načinu ponašanja vodećih stranaka, u načinu njihovog delovanja u parlamentima, u prezentaciji političkih ideja na medijima itd.), pa sve do specifičnog područja ovakog organizovanog, civilizovanog društva kakvo je urbanizam.

Ono što se danas u poslovima grada čini ravno je kataklizmi. Ako se prisetimo šta je pre samo nekoliko godina pisano i govoreno o načinu gradnje i izgledu Kaluđerice (što je tada okarakterisano kao ruglo, civilizacijski sunovrat, arhitektonska i svaka druga sramota), a danas se polako ta vrsta predurbanog menatliteta seli u elitna beogradska naselja kakvo je na primer Dedinje koje sigurno poprima izgled Kaluđerice. Ovaj vandalski napad registrovan je i u samom gradskom jezgru – napotezu Kalemegdan-Slavija; duž “grede” podignuto je u poslednje vreme toliko mnogostruko problematičnih, neprirodno velikih arhitektonskih zdanja da je izgled glavne trgovačke ulice znatno narušen. Dorćol je takođe velikim delom unakažen, dorćolska padina preživljava teške udarce, na Slaviji već duže vreme zjape 3-4 kratera kao da je sada 45. a ne 95. godina. Na red je došla i Terazijska padina, dakle mesto koje do sada nije usudio da napadne do ovih vandala – parku koji je omogućavao direktnu vizuru prema zapadnom delu grada, podižu se zgrade monstrumi koje izgleda niko nije odobrio, ali je zato sigurno neko uzeo novac. (Kada je šezdesetih godina na početku Užičke ulice podignuta nova Kardeljeva vila, takođe u samom Topčiderskom parku, tadašnja kulturna javnost Beograda više se uzrujala nego zbog ovih najnovij primera).

Serija izložbi Srba-patriota koja se već nekoliko godina priređuje u Narodnom muzeju u Beogradu, upravo u toku izložba Miće Trnavca, biće prekinuta na osnovu tačke procene, koja je doduše važila i na njenom početku, da toj vrsti umetnika, uz sva uvažavanja, nije mesto u našoj glavnoj muzejskoj instituciji. Već se pribojavamo da se slično, neadekvatno mesto uskoro pronaći jer neverujemo da su se oni koji su smislili taj koncept u međuvremenu predomislili. Slutimo da će izbor pasti na Muzej savremene umetnosti.

Udruženja likovnih umetnika (ULUS, ULUPUDS) započeli su a bogme i priveli kraju, poslove oko preuzimanja Oktobarskog salona. Pored niza jesenjih, prolećnih, majskih i drugih udruženjskih izložbi, koje više nikog živog nezanimaju, ostalo je da se promeni koncepcija još samo Oktobarskog salona koji upravo u ovih nekoliko poslednjih godina pokazuje svoje najbolje osobine i optimalne mogućnosti u domenu velikih revijalnih izložbi. I mesto da se bave sve ugroženijim profesionalnim i egzistencijalnim statusom svojih članova (koji je ozbiljno narušen po svim pitanjima – od radnog prostora i ateljea, do socijalnog osiguranja, radnog staža, poreza i vrednovanja), ova udruženja se bave onim što im svakako nije posao – izlagačkom politikom glavnih umetničkih manifestacija i vodećih umetničkih institucija. Zanimljivo je i to da su najagilniji zagovornici ovakvih shvatanja upravo oni umetnici koji se i ne bave umetnošću, poznati i večiti rukovodioci, kulturtregeri koji vlastiti nedostatak kreativne volje kompemzuju izraženom voljom vladanja u oblastima za koje niti su kvalifikovani niti ovlašćeni. Ovakav slučaj društvenog aktivizma imali smo samo jednom, neposredno posle Drugog svetskog rata kada su ovima slični stvaraoci sa pištoljima dolazili na izložbe pred otvaranje i tada, na licu mesta obavljali cenzuru  šta se sme izlagati, a šta ne. Još sasvim malo treba d se ovakva situacija ponovi – ukoliko se ne uspostavi jedan otvoren pokret otpora ovakvom krajnje zabrinjavajućem trendu u vrhunskoj kulturi.

Jovan Despotović

Beorama, br. 3, juni, 1995