Ugao gledanja

“Promenite ugao gledanja” jedan je slogana započete kampanje Ministarstva kulture Srbije pod nazivom “1995. godina kulture”. Sa očiglednim neuspehom završila se prošlogodišnja akcija istog Ministarstva protiv “novokomponovanog haosa”, jer upravo isti kulturnjački stratezi nikako da shvate neophodnost promene nekih od osnovnih uzroka koji su doveli do duboke institucionalne krize kulture i stvaralaštva u nivou državne brige i podrške.

Karakteristično je da su već u prvoj nedelji pokrenute kampanje usledili neki evidentno negativni događaji: donet je novi propis o deviznom poslovanju u zemlji, koji je smesta zaustavio ionako minimalni uvoz stranih časopisa i knjiga čime smo sebe gurnuli u još veću izolaciju, sami primenjujući rigoroznije sankcije od onih koje su nam Ujedninjene nacije propisale; zatim, štrajk Baleta Narodnog pozorišta zbog stanja u ovoj kući za koji je Ministarstvo iz samo njemu znanih razloga nezainteresovano; najzad, krajnje primitivno samoproglašavanje jugoslovenskog predstavnika za venecijanski Bijenale, koji je aminovano sa vrha vlasti, te naknadno određivanje institucije koja će realizovati ovaj posao i komesara izložbe, što je upravo obrnut redosled poteza, prvi put od kada se iz Beograda šalju učesnici na ovu najvažniju likovnu smotru u svetu. Na šta ovi primeri ukazuju?

Najpre, da je stanje u vrhunskim nacionalnim institucijama kulture, onima za koje neposredno odgovara Ministarstvo kulture, upravo zapušteno do nedozvoljenog stepena: i to u svim segmentima – programskom, kadrovskom, finasijskom. U nekim slučajevima, čelnici tih institucija su laici, koji jedva da razumeju šta je osnovna delatnost kuća u koje su dovedeni (primera radi, Muzej savremene umetnosti je u novom Zakonu o kulturi izgubio dosadašnju matičnost za likovnu umetnost XX veka, i ovaj propust će savremeno stvaralaštvo za duži period umnogome unazaditi). Direktori ovih kuća su već i do sada pokazivali krajnje nipodaštavanje čak izvršnih odluka sudova (što istovremeno pokazuje i o kakvom je obliku pravne države ovde reč).

Zaista je vreme da prestanemo da se zavaravamo: stvarna promena stanja u našoj kulturi i ozbiljnom stvaralaštvu moguća je tek kada ministar kulture odredi svoj položaj i ostanak na tom mestu sa materijalnim poboljšanjem stanja u kulturi, a to znači sa povećanjem svog budžeta. Dakle, kada budemo čuli da je ministar kulture zatražio ozbiljno povećavanje izdvajanja za kulturu u okviru državnog budžeta, odnosno pozicioniranje na znatno bolje mesto od sadašnjeg, prilika je da se može računati na stvarno potiskivanje kiča, neukusa i šunda iz oblasti kulture. To je upravo i osnovno strategijsko pitanje: da li država Srbija računa na usluge kulture i vrhunskog stvaralaštva u predstojećem mukotrpnom povratku na svetsku (umetničku) scenu. Ukoliko je odgovor “da” – molim lepo: to izvesno košta i to se neizbežno mora platiti. U svakom drugom slučaju odgovor na pstavljeno pitanje je jasno ne. Sa ovime je tesno povezano i donošenje drugih sistemskih zakona (već pomeniti Zakon o deviznom poslovanju), pri čemu je neophodno unapred predvideti efekte, a time se odrediti i prema stepenu potreba i želja na društvenom i državnom nivou – odnosno prema strategiji definisanja nacionalnih potreba i aspiracija. Ovo bi svakako bilo efikasnije delovanje ako se zna cilj, nego utvrđivanje “u čijim džepovima zveckaju Sorosevi novci?”, što je postala još jedna lažno-patriotska disciplina u ovom delikatnom trenutku između rata i mira. Uostalom, i dilema osiromašena kultura ili osorošena kultura je lažna. Dakle, promena ugla gledanja ne odnosi se na one na koje Ministarstvo misli u ovoj kampanji – na potrošače kulturnih i onih drugih proizvoda, već na stratege, kreatore glavnih poteza u kulturi u osnovnom društvenom, nacionalnom i državnom toku. Spreman sam da verujem samo u parolu: “Mi smo promenili ugao gledanja – Ministarstvo kulture Srbije”.

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 7, Vreme, 27. mart 1995