Godina novokomponovanog užasa

Loše je počelo. Istovremeno je “Slobodna Dalmacija” objavila tjeralicu za hrvatskim petokolonaškim novinarima kada je Božićna “Duga” objavila već famozni dnevnik u kome se baca kletva na potomke onih (još se ne zna koji su!) što su primajući stranu pomoć izdali – koga? Valjda vladajuću porodicu ili poredak? Da nije sve opasnije bilo bi zabavno, jer se, kako vidimo, moglo dogoditi da se u hrvatskom dnevniku objave dnevnički pabirci vodećeg komunističkog ideologa Miloševićeve Jugoslavije, a za uzvrat, kao bratsku pomoć, beogradski dvotjednik ili možda čak i dnevnik sa naslovom “Večernje novosti”, objave hadezeovsku poternicu za izdajničkim tiskom – pogotovo onim srpskog podrijetla i staništa.

Protekla godina je, što se kulture tiče, pokatkad bivala u znaku borbe protiv novokomponovanog (kič) haosa, tekuća će shodno najavi biti godina novokomponovanog (ideološkog) užasa. Znači da će se već začeti trend nastaviti, znači da će do sada učinjene štete (od vrhunskih nacionalnih institucija kulture do individualnog stvaralaštva) biti još veće. Posle dominacije, uglavnom esktremnih desnih ideologija, usledio je udar sa leve strane i u tom znaku, sva je prilika, proteći će naredni period.

Nakon pritužbe Hrvatske da su iz zapadne Slavonije u Srbiju na početku rata evakuisani uz srpske umetničke predmete i hrvatski, odnosno katolički, došao je i jedan vrlo neprijatan pritisak na profesionalno udruženje zaštitara koje se ovim problemom nije bavilo – što nije tačno. A da bi se ova vrlo kompromitujuća stvar po stručna udruženja (istoričara umetnosti, muzealaca) dovela do stanja jeste, i do nečije lične odgovornosti, moraće se najzad oglasiti svi pozvani: od države do pojedinaca koji su voljno/nevoljno u ovome učestvovali.

Godišnji rezime zbivanja u likovnim umetnostima zapravo je dvojak, kao i naši životi, teče u dve paralelne kategorije. Pored izrazito loših pojava poput nekih izložbi u Narodnom muzeju (koji je obeležio 150 godina postojanja) i Muzeja savremene umetnosti, poplave privatnih galerija od kojih je većina nažalost odlučila da se uključi u kampanju za novokomponovani kič, obavljeni su i oni drugi, veoma značajni poslovi. Tako je početkom godine ustanovljena nagrada za likovnu kritiku koja nosi ime “Lazar Trifunović” (a prvi njen dobitnik je naš kolumnista Mileta Prodanović), beogradski Bijenale grafike postao je internacionalni, Muzej savremene umetnosti dobio je veliki legat Miodraga B. Protića, objavljene su brojne monografije umetnika (Miće Popovića, Aleksandra Cvetkovića, Vere Božičković-Popović itd.). Ali, svakako najvažniji događaj, koji bi za duže vreme trebao da utiče na vitalni deo jugoslovenskog stvaralaštva, jeste otvaranje Soros centra za savremenu umetnost u Beogradu (deo njihovog godišnjeg izveštaja naći ćete u ovom broju).

U ovom broju je i intervju sa Darijom Kačić, umetnicom koja pripada sve manjem broju naših umetnika koji su uspeli – uglavnom ličnim kontaktima, da ostanu prisutni na evropskoj umetničkoj sceni; Aktuelnosti su dale veći prostor pitanju radova Mladena Srbinovića u Žiči, a tu su i ostale uobičajene rubrike. U Reprintu je novinski članak iz “Politike” 1906. godine Branislava Nušića o poznatom radu Petra Ubavkića “Takovski ustanak” (čiji se fragmenti danas čuvaju u Narodnom muzeju) koji po stilu dosada odudara od uobičajenih tekstova koje smo dosada objavljivali. A kako je januar zapravo mesec praznika i pošto smo broj započeli crnim slutnjama, želeli smo da završimo na nušićevski način, praznično i veselo. Uprkos svemu.

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 5, Vreme, 16. 1. 1995