Napred u 1945?

Mnogi se zabrinuto pitaju, i oni pozvani iz politike, ekonomije, “teških” državničkih poslova, i oni manje pozvani, ali ne i manje saučesnici, na izmaku ove godine, šta nas očekuje u sledećoj? Nisu (pre)daleko od istine, možda, oni koji tvrde da su poslednjih nekoliko godina jaki retrogradni procesi u našem društvu, naročito na ideološkom planu. No, kod ovakvih procenitelja moguće je uočiti dve grupe: optimisti kažu da u 1945. ulazimo na prirodni način, od 1. januara, dok pesimisti ukazuju da se u tu godinu ulazi ali od 31. decembra, što će reći da se kretanje nastavlja prema 1944, ’43, ’42. itd.

Kako se simptomi ovakvog razvoja mogu čitati na planu likovne umetnosti i njene teorije? U prošlom broju “Vremena umetnosti” ukazali smo na jedan vrući prokomunistički govor na otvaranju umetničke izložbe povodom pola veka “oslobođenog” Zemuna, koji sa tom izložbom nije imao blage veze, ali je upotpunjavao opšte nastojanje da se nastavi sa obeležvanjem ideoloških datuma. Tako je i drugi važan datum u istoriji Srba – 29. novembar, proslavljen uprkos svim upozorenjima, čak i zdravoj pameti koja se uzaludno odupirala ovakvim avetinjskim svečanostima i simbolima. U nešto izmenjenoj ikonografiji, sa sve manje crvene boje, koju danas postepeno zamenjuje, čak i na levici, plava, intenzivno deluju mnoge komunističke frakcije, očigledno se spremajući da se domognu vlasti makar i na dozvoljen način, i izvedu nas na nekakav “treći” put.

Upravo u 150. godišnjici Narodnog muzeja, u jednoj njegovoj publikaciji možemo pročitati i sledeće: “Najtragičniji dani naše najstarije muzejske kuće teku od trenutka kada je knez Pavle Karađorđević postao namesnik”. Da se podsetimo, radi se o onom knezu Pavlu koji je posedovao izuzetno vrednu kolekciju slika strane umetnosti i koju je poklonio Narodnom muzeju nameravajući da ih zajedno onim srpske i jugoslovenske umetnosti izloži u jednom novom, upravo prvom Muzeju savremene umetnosti kod nas. Dakle, nastojanje da se srpska umetnost istražuje i prikaže sa svetskim modernim stvaralaštvom danas se smatra tragičnim, a upravo je kod lokalista to znak frustracije, stručnog besmisla, duhovne skučenosti. Naravno, trebalo bi izbaciti kolekciju evropske moderne umetnosti – ukoliko je moguće zajedno sa kustosom, i hrabro stati na “treći put” bez istorijske memorije, bez evropskog porekla, bez pameti. Srećna Vam 1945!

U ovom broju skrećemo pažnju na još jednu veliku, ovoga puta, međunarodnu izložbu – 3. bijenale grafike, koja se snažno uputila prema velikim i uticajnim internacionalnim likovnim smotrama. Tema broja je i stanje u našoj muzeologiji. Tu je ukazano i na činjenicu da je, za razliku od prosvećenih naroda koji su od dvorova pravili muzeje, naš originalni doprinos upravo suprotan: od Muzeja kneza Pavla napravljen je dvor – Predsedništvo Srbije. Mnoga pitanja naše kritke i teorije umetnosti još uvej nas muče, mada su u mnogobrojnim prilikama pokretana i vrlo uspešno obrazlagana. Tako se vrlo često, gotovo bez prekida spotičemo čak i oko toga gde je mesto savremenoj umetnosti – u istoriji i tradiciji, ili u plastičnim fenomenima modernog izraza. Jedan od važnijih odgovora jeste svakako i onaj koji objavljujemo na kraju, a dao ga je Petar Dobrović “Povodom izložbe jugoslovenskih umetnika u Parizu 1919. g.”, gde se kaže i sledeće: “Ozbiljno upozorujem naše umetnike, da je cilj umetnosti priroda, a da je jezik vajarev forma, slikarev boja. Ne anegdote, ne istoriju, nego prirodu. Varijacije, prostor, svetlost, boja, forma, ukopčavanje predmeta jedan u drugi, to je cilj likovne umetnosti, a ne Jug Bogdan”.

Do 1919. godine, kada je ovo napisano, imamo još vremena.

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 4, Vreme, 19. 12. 1994.