Mrak oko nas

Paralelni svetovi

Najnovija ujdurma “slikara”, organizatora neotvorene izložbe posvećene Nikoli Tesli, koja je trebalo da reprizno bude postavljena u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, a u kojoj je srećom otvorena “samo” velika studijska, naučno-tehnička postavka “Nikola Tesla – život i delo”, zapravo je samo jedna nova tužna epizoda koja se već godinu i po dana razliitim povodima ponavlja i sve intenzivnije po bezočnosti ispoljavanja.

Dolaskom “generalnog direktora” u Muzej savremene umetnosti januara 1993. godine sa fotokopijom zapisnika o postavljenju (što je izazvalo četiri hitre ostave na mesta u Upravnom odboru Muzeja, dva hitna otkaza, a potom i napuštanja kustosa Muzeja po raznim osnovama), započeo je siloviti talas napada na centralne institucije srpske kulture.

Nikakvi mnogobrojni argumenti tada nisu pomogli da se izbegne ovaj varvarski upad sa veoma lako predvidljivim posledicama, iako su svoju zgroženost i ogorčenje izrazili mnogi kulturni delatnici, među kojima i osnivač i dugogodišnji upravnik ovog muzeja Miodrag B. Protić. Tupa volja vlasti oličena je u dotadašnjem ministru kulture Miodragu Đukiću koji je uz saradnju dvoje činovnika ministarstva (pomoćnika ministra za zaštitu kulturnih dobara i sekretara ministarstva) odigrao sramnu, kriminalnu ulogu inspiratora i realizatora upada i jedno kulturno, naučno i umetničko područje koje naprosto ne trpi ovakve siledžijske i destruktivne zahvate.

Uzaludna upozoravanja odmah su se pokazala tačnim. Prvu izložbu koju je “generalni direktor” Muzeja otvorio bila je repriza izložbe “Tarot” sa koje su neki umetnici, kada su shvatili da su izmanipulisani, povukli radove, ali su se zato prvi put pojavila i neka nova imena u našem “umetničkom” svetu koji ni po čemu tu zapravo ne pripadaju.

U stabilnim, na umetničkim i naučnim principima zasnovanim ustanovama kulture kakvi su i veliki muzeju, nemoguće je da u ovim centralnim institucijama izlažu “umetnici” koji je zavu, na primer, Dragan Malešević Tapi. (D.Malešević je, zapravo poznato ime beogradskog podzemlja, tapkaroš – “tapi”, falsifikator najpre kao slobodni “stvaralac” a zatim, bogme, i vrlo ud(ba)ružen; sedamdesete godine su period koji se pažljivo krije u njegovoj biografiji kada mu je, valjda kao mladom “slikaru” početniku mecena bio – Stane Dolanc (šef svih tajnih policija Titovog režima), i najzad, evo nam genija Tapija koji žudi da od nečega stvori svoju novu javnu biografiju i opravda – tačnije, opere – poreklo silnog kapitala koji u poslednje vreme investira u vlastite izložbe, monografije, kataloge i promocije.)

Zatim sledi izložba-vašarište posvećena Nikoli Tesli, otvorena u samom Muzeju, koja je po Maleševićevoj tvrdnji “najuspelija izložba od otvaranja Muzeja” (što je zanimljiva ocena s obzirom na to da je ovaj “umetnik” tada prvi put ušao u Muzej), sa malo tipičnom zaboravnošću da se ta “uspešnost” dopuni podacima da su i sa ove izložbe umetnici povlačili radove i da su se pred samo otvaranje dvojica izlagača potukla – naravno iz “estetskih” razloga!

I kada je već od Muzeja savremene umetnosti ova ujdurmska bratija načinila palanačko vašarište, po svim kriterijumima (estetskim, muzeološkim, istoričarskoumetničkim), krenula je na osvajanje druge centralne naučne i kulturne institucije – Srpske akademije nauka i umetnosti, čijoj sramnoj epizodi upravo prisustvujemo. Zasad je ovaj napad odbijen, ali se pitam ko je sledeći na njihovom spisku? Šta predstoji u ovakvim poduhvatima, možda još jedna maestralna i groteskna prevara, na primer knjiga kojom će se falsifikovati srpsko slikarstvo XX veka na sličan način kako je to učinjeno na izložbi “Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. veka”.

No, u Maleševićevom slučaju samo ovi napadi sa ozbiljnim posledicama koje tek slede nisu zapravo ni bitni. Ne! Jedino je važno obezbeđivanje referenci, memoranduma na vlastitim katalozima koje sam finansira, na primer za izložbu u Srpskoj akademiji), beleženje jednog novog podatka u bibliografiji i biografiji. Jer, Malešević je “slikar” bez (umetničkog) obrazovanja i porekla, bez dela, i ovde, u našoj sredini, nema izgleda da se uistinu uključi u umetnički sistem (on i nije član Udruženja likovnih umetnika). Njemu zaista treba da se ovde načini umetnička biografija (izlagao u Muzeju savremene umetnosti, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti itd.), da bi prodro tamo gde ga ne poznaju – u nižerazredne umetničke krugove, jedva postojeće galerije koje se bave poslovima pranja novca sumnjivog porekla u velikim metropolama od Tokija do Njujorka. Jer, tamo za sve, pa i za Maleševića ima mesta, publike, kupaca.

Ako se na ovaj način prepozna razlog silnog angažovanja Maleševića nakon svih ovih poduhvata od prvog upada u Muzej savremene umetnosti (finansijsko i drugo), onda se mogu lako razumeti i sva ostala njegova lažna argumentovanja, lažna patriotska izjašnjavanja, lažno kulturna i lažno slikarska prenemaganja i mistifikacije. Dogodilo se, tako da ovakav “slikar” drži javnu pridiku – akademicima (“kojima čvrstina karaktera nije bila mnogo bitna” kako sam kaže – što  mu dakako ne smeta da upravo od takvog bezkarakternog društva potraži prostor za izlaganje) i doktorima nauka raznih disciplina.

I jasno je zašto je mrak svuda oko nas. Duboka tama!

Jovan Despotović

Vreme, 26. 9. 1994.