Socijalistički nacionalizam

Nisam odmah shvatio  genezu njihove mržnje ni zato što smo se mi, socijalisti, bili opredelili za kontinuitet jedne neimarske politke, politike koja je Srbiju i Jugoslaviju iz statusa siromašne agrarne zemlje dovela u rang razvijenih evropskih i svetskih država, politike koja je zadivljujuće uspešno razrešila višenacionalno pitanje, rad, penzije, zdrastvo, školstvo, kulturu…, pa u predratnim srpskim gradovima nije bilo ni po deset kuća sa vodovodom i engleskim klozetima, a sada… stotine hiljada i miliona higijenskih novih stanova, škola, fakulteta, bolnica; vekovima nepokrivene i rušene svetinje po srpskim manastirima, sada su pokrivene, restaurisane, konzervisane, podignut je ogroman broj fabrika, domova kulture, bazena za plivanje, sportskih terena, institucija države, intenzivno je rađeno na podizanju nivoa dostojanstva života naših građana, a sada za nama, prirodnim nastavljačima ovog graditeljskog puta, neki masni odrpanci drsko i preteće uzvikuju: ‘Bando crvena’.

Kada je ovo napisano – pre 40-50 godina? Ne, upravo oktobra 1994, zgodom proslave oslobođenja/okupacije (kako je kome prihvatljivije i razumljivije) Beograda i Zemuna, na otvararnju jedne izložbe, a pred budnim okom vodećeg komunističkog ideologa treće Jugoslavije, izgovorio je (bivši ministar kulture) Miodrag Đukić. Izgleda da je tek danas jasno vidljivo šta se događa sa našom vrhunskom kulturom i umetnošću kada su u ovom narodu ministrovale i ovakve intelektualne i moralne veličine i kulturni radnici.

Posleratna srpska umetnost razvijala se ili degenerisala pod ideološkom dogmom socijalističkog realizma da bi naglo oslobođena sa najvišeg mesta gotovo preko noći uletela u jedan drugi opresivni model – socijalistički estetizam. Najnovije dostignuće idejno budnih umetnika, i levog i desnog porekla a zajedničkog preduzeća, moglo bi se nazvati socijalistički nacionalizam. Ko bi pomislio da se tako dobro u jednu sintagmu mogu složiti ova dva, prema izvornim definicijama, kontradiktorna pojma. Nekoliko godina već gledamo provalu jedne otužne nacionalističke i kič-umetničke euforije kojoj su mnogi vodeći kvazikulturni radnici dali veliki doprinos. A sada sledi uzvraćanje ideološkog udarca (čiju smo bukvalnu najavu videli kao blic-meč Kusturica vs. Pajkić). Socijalizma se očigledno ne možemo otarasiti, ali nam se u međuvremenu zapatio i nacionalizam (makar i socijalistički) koji će u ovoj paradoksalnoj kombinaciji zasigurno potrajati, budući da smo upoznali velike mogućnosti mnogobrojnih pretvaranja njihovih vodećih protagonista.

Oktobar je mesec velikih kulturnih manifestacija: Sajam knjiga i Oktobarski salon, nekada potpuno u službi obeležavanja godišnjice oslobođenja/okupacije, danas su novi pokušaji afirmacije istinske kulture i stvaralaštva. Jedno subkulturno područje palo nam je u oči – diksusija povodom (zlo)upotrebe Belog anđela u propagandne i komercijalne svrhe. Tribina o ovoj temi organizovana je izgleda samo zbog učestvovanja profesora univerziteta, naravno onih obezvlašćenih koji mogu samo da iskažu negodovanje; oni drugi, ovlašćeni, zapravo, grade svoj društveni uticaj na upravo takvom, za kulturu pogubnom načinu upotrebe srpske baštine. A o ličnim komercijalnim efektima i da ne govorimo.

Započela se izgleda velika polemika oko prestonih mozaika koje je za Žičku crkvu uradio Mladen Srbinović. Još jedna golema i teška tema za naše današnje uzavrele strasti i prepletene interese. Setimo se načas ne tako davnih sporenja oko krsta na kupoli Hrama sv. Save koje je kao svoje poslednje delo uradio Nebojša Mitrić, i žiovopisa voždovačke crkve Milića od Mačve. Začetak polemike o pravoslavnosti srpske umetnosti u istoriografiji kao tema traje vek i po – 1854. godine objavljen je tekst koji kao ilustraciju ove teme dajemo u Reprintu. Nagađamo da će se i ova vrsta neophodnog raspravljanja o temeljnim i ozbiljnim stručnim pitanjima danas svesti zapravo na opšte mesto – socijalistički nacionalizam.

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 3, Vreme, 21. 11. 1994