Publikumov kalendar za 2001 – Počelo je ’Antizidom’

Već je postalo uobičajeno da godina, uz druge tradicionalne događaje, u Beogradu započinje i redovnom promocijom Publikumovih umetničkih kalendara koje već po 11. put produkuje umetnička grupa FIA. Ovoga puta, ovaj poduhvat – nazvan “Antizid – kalendar nove umetnosti i savremenog života”, realizovan je kao internacionalno izdanje u cilju stvaranja novog smisla života posle svega. Iako je i u ranijim slučajevima bila angažovana ogromna medijska pažnja, jer su njihove publikacije zaista bile svojevrsni kulturni, pa i kultni događaji, s punim pravom može istaći da je ovogodišnji istinski milenijumski poduhvat po svim naglašenim likovnim i zanačenjskim karakteristikama.

Ovim kalendarem, u pravom smislu reči – istinskom umetničkom publikacijom ili monografijom-katalogom koja obuhvata radove 12 internacionalnih autora, prema dizajnu njujorškog umetnika Mirka Ilića a u kreativnoj produkciji Stanislava Šarpa i koordinatora projekta Nade Rajičić, zatvoren je jedan ciklus koji ima više nego simboličke implikacije. Treba se, stoga, podsetiti da je prvi urađen za 1993. godinu, promovisan na ruševinama, za jugoslovensku savremenu umetnost, tek srušene galerije “Sebastijan” u Knez Mihailovoj ulici, mesta relevatnog pregleda likovnog stvaralaštva tog vremena poput nekog malog muzeja, a ovogodišnjoj promociji prisustvovala je i njena nekadašnja direktorka Ljuba Gamulin. Kao da su danas na tim srušenim zidovima autori najnovijeg izdanja izgradili aktuelni koncept antizida – dakle kreativnog pokreta koji treba da sruši sve barijere izgrađene tokom devedesetih koje su, između ostalog, i našu kulturu izolovale od civilizovanog sveta. Ustupanje radova umetnika Vima Vendersa, Vika Munica, Bjorg, Dragana Živadinova, Nataše Merit, Marine Abramović, Barbare Kruger, Grupe AES, Tadanorija Jokoa, Oliviera Toskanija, Kristoa i Žane Klod te Dejvida Burna, upravo tome služe: da se posle više od jedne decenije kako je pao berlinski zid sruši i ovaj poslednji koji je ostao kao zastrašujući znak epohe poslednje evropske diktature u 20. veku.

Mala retrospektiva ovih kalendara pokazuje da su se oni uvek zasnivali i na tradici srpskog nadrealizma, pa je tako prvi nazvan Nemoguće (po njihovom almanahu), zatim u istom duhu slede L’impossible, Život u pokretu, Nadrealizam & optimizam, Balkanski ples, Idiot, Fatamorgana i prošlogodišnji Ožičeni čovek HHOO. Već i po naslovima lako se zapaža da se, kako su uslovi tokom devedesetih ovde bivali sve gori, nametao i direktniji vizuleni govor usmeravajući pažnju javnosti prema sve izraženijoj kritici stvarnosti i sa tog meta. Iz ovdašnje perspektive o tome, o životu u Beogradu devedesetih u kalendaru 2001. pisao je Mileta Prodanović ističući ga “Kao otkucaje vremena u crnoj rupi”, dok je Stiven Heler, umetnički direktor Književnog pregleda Nenj York Times-a, sledeći okvirnu ideju izdanja naveo: “Kada sama slika prevazilazi potrebu za verbalizacijom, ona ruši zid koji je od pamtiveka razdvajao levu i desnu stranu mozga. Ona, takođe, uklanja kulturne prepreke koje su vekovima ometale slobodan protok ideja i uverenja”.

Da li objavljeni radovi ovih dvanaest umetika zbilja ruše mnogobrojne zidove koji nisu uvek bukvalne prepreke postavljene iz striktno političkih razloga, već su katkada i neformalne barijere nastale između različitih civilizacija savremenog sveta? Ovaj svojevrni katalog dela internacionalne umetnosti koliko god da daje pozitivne odgovore otvara i brojna pitanja smisla i tumačenja nove umetnosti i savremenog života, našta uostalom i ukazuju autori projekta antizid. Mogli bismo možda istaći još i to da će nas vremenska vertikala stvarana, upravo vizuelizovana reprodukovanim radovima u kalendaru 2001. koja se bude odvijala pred našim očima mesečnim promenama okretanjem njegovih listova, nesumnjivo učvršćivati u uverenju da su kultura i umetnost definitivno one oblasti koje u bilo kakvim uslovima ipak daju najvišu i konačnu normu kvaliteta životu.

I sama centralna promocija nakon trodnevne medijske kampanje, odvijala se u svojevrsnom, direktno prenošenom tv-performansu uz učešće 500 prisutnih, bila je realizovana pod sloganom rušenje zida uživo, dakle kao bukvalna destrukcija zidova sačinjenih od kalendara da bi se i na tim osnovama izgradila nova kultura za novo vreme, što je svakako i njegova opšta koncepcija ali i finalna poruka ovogodišnjeg predstavljanja Publikumovog kalendara. Temelj je time postavljen, prvi korak je učinjen – nova kultura se rađa – kako bi eventualni današnji nadrealisti rekli.

Jovan Despotović

Politika,  Kultura, nauka, umetnost, s. IV, Beograd, 17. 2.  2001