Dve izložbe u Centru za kulturnu dekontaminaciju

Fotografije sa atributima

U Paviljonu “Veljković” od 15. jula izlagao je poljski fotograf Vojćeh Pražmovski čiju je izložbu priređenu u saradnji Poljske ambasade u Beogradu mogao da vidi i onaj deo naše fotografske publike i poslenika ovog medija koji je zainteresovan za takvu vrstu promena koje su uzmeštene iz uobičajenih koncepcijskih pristupa i procesa.

Pražmovski ide nekolikim linijama fotografskog izraza. Najpre, u onim crno-belim fotografijama koje su naizgled najbliže standarnom postupku, on zapravo istražuje mogućnosti reinterpretacije izraza na predlošcima starih negativa ili snimaka. Metodom kolažiranja on dobija jedan začudan foto-prizor koji nam se čini savremenim, ali opet, prema svim svojstvima, atributima i ikonografiji očigledno da su oni nastali mnogo ranije. Ta igra sa vremenom u jedinstvenom prostoru, Pražimovskog dovodi u red onih fotografskih poslenika kojima ona nije puko dokumentarističko beleženje nekog stvarnog događaja već mogućnost da izrazi autorsku ekspresiju koja će izbeći verizam a u prvi plan izneti čistu kreativnu imaginaciju umetnika.

Na ovoj izložbi pokazane su i pet fotografija u boji većeg formata u kojima Vojćeh Pražmovski radi sa mnogim simbolima (krug, krst, apstraktna šara itd.) snimajući aranžirane prizore načinjene od različitih predmeta. U ovoj seriji radova dolazi do izraza njegova potreba da se bojom izrazi poput slikarskim sredstvom stvarajući gotovo pikturalne kompozicije u čistoj fotografskoj tehnici.

Treća serija Pražimovskovih radova predstavljaju objekti načinjeni od starih fotografija koje je “upakivao” na različite načine i na kojima je intervenisao stvarajući proreze, dvostranu slikovitost, zamagljenost i zamućenost u boksu ispunjenog peskom itd. Dakle, u ovim radovima autor je otišao ponajdalje u procesu “eksperimentisanja” sa mogućnostima da fotografija ostane osnovni medij njegovog rada ali da ona istovremeno bude i “opredmećena”, da dobije trodimenzionalna svojstva koja joj nisu primerena.

Vojćeh Pražimovski očigledmo da spada u one aktivne, živo prisutne autore u fotografskom mediju koji ga razume kao “fotografiju proširenog polja” da parafraziramo Suzi Gablik. Njegova beogradska izložba je upravo to pokazala: jedan krajnje oslobođeni autorski pristup koji dakako poklanja dužnu pažnju fotografskom mediju ali istovremeno traži i nove mogućnosti koje ostaju u bliskoj povezanosti sa intencijama rada na otvorenim putevima nove kreativnosti. 

Totalno pomračenje

Od 1. avgusta gost u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila je grupa ukrajinskih postavangardista koji su izložbom Delimično pomračenje u Jugoslaviju doneli prve relevantne informacije o aktuelnim zbivanjima na tamošnjoj likovnoj sceni. Posle događaja stoleća – perestrojske i velikog pada (Berlinskog zida – simbola podeljene Evrope na zapadnoliberalnu u istočnokomunističku koji se u zemljama što neminovnost društvene i ekonomske tranzicije i uključenja u civilizovani svet doživljavaju kao direktnu političku propast Starog kontinenta), pored svih opštih promena koje polagano i postupno ali zasigurno zahvataju sve zemlje nekada iza gvozdene zavese odražavaju se i u polju kulture i umetničnog stvaralaštva. Jedan od tih stvaralačkih povetaraca koji duvaju sa Istoka, ovoga puta iz bivše Sovjetske republike Ukrajine, upravo iz jednog od njenih najvećih i najznačajnijih kulturnih centara – Odese, dopreo je posle Hrvatske, Francuske, Rusije, Švedske, Litvanije i do Jugoslavije potvrđujući pravilo da se sa ideološkim otvaranjem država stvaraju neophodni uslovi i za estetička otvaranja umetnosti.

Izloženi radovi kreću se od klasičnog medija slikarstva (ulja i akrilika na platnu) do novih tehnologija u fotografiji, videu i instalacijama. Vasilij Rjabčenko spada u danas najpoznatije ukrajinske umetnike koji je izlagao na mnogim likovnim manifestacijama savremenog stvaralaštva u svetu (Danskoj, Francuskoj, Japanu, Nemačkoj, Poljskoj, Slovačkoj, Rusiji). Zbog izrazitog eklekticizma posmoderne slike mu se nalaze u mnogim javnim i privatnim kolekcijama u svetu. U Beogradu je prikazao dve: diptih Obala nenajavljenih ličnosti i Žrtva koja svojom prizornošću novih divljih predstvaljaju adekvatan jezični odgovor na izazove najpluralističkije dekade u umetnosti XX veka. Tri sivo-bele slike Vladimira Kožuhara iz ciklusa Biti viđen ikonografski brataju sa simbolima savremene tehničke civilizacije (roleri) iz naglašenu seksualnost koja je iritirajuća s obzirom da se radi o infantima. Njega je stoga lako svrstati u transavangardu lokalnog korita koji govori emancipovanim, nesputanim, čak bezobzirnim jezikom današnje civilizacije koja se, kao što je to uvek slučaj sa umetnišću koja nastaje na kraju veka (ovog puta i na kraju milenijuma) poprima i sasvim jasnu i nametljivu znakovitost dekadencije. Pet crno/belih fotografija Aleksandra Ševčuka pod nazivom Reanimacija imaju dvostruko značenje i cilj: s jedne strane one iz memorije prizivaju pionire koji su upravo i stvarali modernu fotografiju (poput Štiglica, ili Kartje-Bresona) a sa druge očigledno da barataju sa nekim elementima aktuelne umetnosti kakvi su brutalnost i morbidnost prizora u kombinaciji sa erotičnošću i gotovo patetičnim narativom koja je iznet u pet sekvenci. Video rad Bez naziva Gleba Katčuka slično prethodnom autoru traga za, i danas, važećim porukama preteča modernizma – ovog puta u domenu nemog filma. Njegov rad se sastoji iz sekvenci starih filmova koje je on preradio u kolornoj video-tehnici čime je dobio neobičan spoj stare eksperimentalne filmske umetnosti i umetnosti postavangarde devedesetih. Aleksandar Rojtburd takođe je prikazao video rad Psihodelična invazija ratnog broda “Potemkin” i tautološke halucinacije Sergeja Ajzenštajna. Za razliku od prethodnog umetnika, Rojtburda zanima najpoznatiji ruski film vodećeg reditelja revolucionarnog perioda koji je svetu ostavio ovo remek-delo sedme umetnosti. Ono je dakako prerađeno na fantastičan način: u istom antalogijskom mizanscenu i sa istom radnjom umetnik je ispričao svoju priču o sudbini današnjeg umetnika koji doživljava istu sudbinu, s tim da se sa krstarice ne puca na narod već na stvaraoce. Dramatičnost tog prizora sasvim je, iako je očigledna replika ili citat, na nivou Ajzenštajnovog izpunjenog strahom, besom, užasom, haosom, beznađem dolazeće kataklizme koja se događa na početku veka, a kako vidimo, koja se ponavlja i na njegovom kraju. Pridruženi umetnik Božidar Milović za ovu priliku je realizovao vide-instalaciji Delimično pomračenje. Njega zanima sudbina umetnosti u uslovima medijakratskog doba, tj, totalne prevlasti televizijskog medija u svim sferama društvenog života. Opasnost na koju on upozorava je direktna i nemilosrdna jer se preko TV-ekrana šalju one otrovne poruke koje kontaminiraju ljudsku svest i onemogućavaju mu da jasno razazna činjenice stvranosti od virtuelnih. On se zapravo nalazi između stavova Bojsa da svako može da bude umetnik i Virilja da u situaciji kada svako može da bude umetnik, za umetnost više ne ostaje mesto gradeći vlastitu poziciju stvaraoca koji nije obavezan školskim metodama i tehnikama pravljenja umetničkog predmeta već isključivo stepenu unutrašnje kreativne ekspresije koja nije kanalisana spoljašnjim razlozima.

Ukrajinska neoavangarda krajem veka u radovima ovih Odesita pokazuje onu vrstu slobode koja je nedostajala evropskoj multikulturalnosti pre poslednje decenije. Time se mapa umetnosti Starog kontinenta dopunjuje na najefektiniji a za samo stvaralaštvo, na najdragoceniji način.

Ova izložba bi dobila uobičajenu javnu recepciju da je nije pratio jedan neverovatna događaj. Naime, posle izložbe Miće Popovića iz 1974. godine koja je zatvorena (upravo i ako postavljena, nije ni bila otvorena) ovo je prva koju je aktuelna vlast (finasijska policija i državna bezbednost) zatvorila!? Naime, nekoliko dana nakon njenog otvaranja u CZKD je upala finansijska policija uz asistenciju državne beznednosti (i to u trenutku kada niko od ovlašenih lica iz Centra nije bio u Beogradu) da bi kontrolisala njeno poslovanje. I to ne bi bilo ništa neuobičajeno za ovaj predizborni period kada je vlast odlučina da se, gde je to god moguće po njenom mišljenju, obračuna sa ideološkim neistomišljnicima, da sutradan nisu došli da zatvore CZKD (“obustave njen rad”) a time i izložbu ukrajinskih umetnika koja je bila u toku. Naravno da je odmah obaveštena međunarodna javnost, pre svega država Ukrajina (gle čuda, to je baš ona zemlja sa kojom Jugoslavija nastoji da uspostavi najprisnije moguće odnose poput Rusije i Belorusije iz tog regiona) koja je posle provere na najvišem diplomatskom nivou, i protesta Jiržija Dinzbira, izvestioca Ujedinjenih nacija za ljudska prava (u kojima značajno mesto imaju i umetničke i kulturne slobode), zahtevala objašnjenje od našeg Ministratsva inostranih poslova. Njihov odgovor je ubrzo stigao: Paviljon “Veljković” i CZKD su oni koji su ga “zapečatili” otvorili za manje od 24 časa. Time je tek ublažen još jedan međunarodni skandan u koji se Jugoslavija uvalila, ovog puta u domenu kulturne politike, jer ne samo da je po prvi put u periodu sadašnje vlasti zatvorena jedna značajna institucija kulture sa međunarodnom reputacijom, već je jasno dat signal kojim će putem da se ona kreće i u ovoj oblasti posle 24. septembra. Ujedno je i ogoljena priča o proveri rada u domenu finasijske policije a u prvi plan su došli stvarni interesi državne bezbednosti i to u onoj oblasti u kojoj ona nema šta da traži – u kulturi u umetničkom stvaralaštvu. Tako je Delimično pomračenje izvesno postalo najava totalnog.

Jovan Despotović

Republika, br. 242-243, 1-31. 8. 2000, Republika, br. 244, Beograd, 1-15. 9. 2000.