Kriv je!

” … mašinbravar bez zaposlenja i aforističar iz Knjaževca Boban Miletić zvani ‘Bapsi’ … otac troje maloletne dece … zbog krivičnog dela povrede ugleda SRJ iz čl.157 st.1 KZ SRJ što je dana 18. decembra 1998. godine, u Domu kulture u Knjaževcu, na promociji svoje knjige ‘Srbijo, majko, plači’, javno izložio poruzi predsednika Savezne Republike Jugoslavije – Slobodana Miloševića u vezi sa vršenjem njegove funkcije, na taj način što je, obraćajući se prisutnim licima, citirajući pojedine tekstove iz knjige rekao: ‘Samo Sloba Srbiju spasava – svojom ostavkom’, ‘Jedva čekam da zagrlim Vođu, kakva bi to Španska kragna bila’, ‘Vođa je lud. (A ja sam, izgleda ludo hrabar.’ kako tačno glasi ovaj aforizam – prim. J.D.), ‘Vođo, popni se na vrh Beograđanke i iskorači. Biće to mali korak za tebe, ali veliku za Srbiju’, ‘U zemlji nenormalnih ljudi, sasvim je normalno da vlada najnenormalniji’, ‘Samo da znaš Milošesku, proćićeš gore nego Čaušesku’, ‘Hoćemo mir, ali ne po svaku cenu, tebi se obraćam druže kretenu’, ‘Druže  Vođo, neka, neka, tvoja te bandera čeka’, ‘Mesto: bunker, Dobanovci, u bunkeru kao rovci, oko bunkera straža, u bunkeru gorile ne mogu da prođu (treba: priđu – prim. J.D.) mušica ni pile. Noć. Sve normalne hvata prvi san. Može li da spava drug Slobodan?… Džaba straža i gorile, u bunkeru  a i oko vile, nema ludak miran san’, i tom prilikom preko sedamdeset primeraka navedene knjige, sa navedenim tekstovima, poklonio učesnicima promocije… za koje ga delo sud O S U Đ U J E  na kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) meseci … našta je dozvoljena žalba u roku od 15 dana …”

stoji, između ostalog, u presudi izrečenoj u ime naroda kojom se prvi put posle famoznog suđenja “Vunenim vremenima” Gojka Đoga sudilo knjizi, odnosno jednom literarnom delu a presudila zatvorska kazna njenom autoru.

Pretres koji je doveo do ove presude Bobanu Miletiću Bapsiju vođen je u Okružnom sudu u Zaječaru pred sudijom Veroljubom Cvetkovićem a po optužnici javnog tužioca Dušana Đurića, što je važno da se zabeleži i zapamti za istoriju pravosuđa poslednjeg evropskog totalitarizma na delu, upravo u punom zamahu, na izmaku devedesetih godina koje će upotpuniti političku sliku Srbije, pogotovo u predmetu faktičnog stanja umetničkih sloboda i demokratije koja se toliko naglašavaju u prigodnim, svečarskim političkim govorima perjanika vladajuće koalicije kojih je svakim danom sve više – upravo u obrnutoj srazmeri sa defaktnom situacijom sveopšte agonije i propasti.

Sud nije odgovorio, doduše nije ni bio dužan, ali baš zbog toga ostaje neprijatna činjenica koja svedoči da je ova presuda doneta izvan te sudnice, na dva, između mnogih, bitna pitanja. Najpre, ukoliko se stvarno radi o “narušavanju ugleda predsednika SRJ Slobodana Miloševića”, kako to da su jedino okružni tužilac i sudija tako zaključili na osnovu čitanja pomenutih aforizma? Da li možda i oni sami, intimno, smatraju da se “inkrimisane” reči mogu zaista odnositi samo na predsednika Slobodana Miloševića pa se time pridružuju onima koji, moguće, isto misle. Time bi se mogao objasniti i sledeći navod iz presude: “sud utvrđuje da se i tekstovi, koji su citirani u prethodnom delu oblazloženja i u izreci ove presude, a u kojima se pominju reči ‘vođa, najnenormalniji, kreten’ a za koje tekstove je nesporno da ih je optuženi napisao, a na promociji kazivao opt. Boban Miletić, odnose na predsednika Savezne Republike Jugoslavije – Slobodana Miloševića” – sic! I drugo, i da je to tako kako su tužilac i sudija razumeli, pošto je ova “predsednička poruga” izneta u literarnoj, dakle umetnički priznatoj formi, po pozitivnom zakonodavstvu nije joj moguće suditi kao umetničkom (niti naučnom) delu bez obzira šta u njemu piše odn. koji se estetički stavovi (ili koje se egzaktne činjenice) u tim radovima iznose. (Cinično priželjkujem da ovaj nerazumni propust nikako neće omaći ispravci piscima budućeg Zakona o terorizmu.)

Karakteristična činjenica je takođe da ni svi zahtevi odbrane, advokata Mileta Petkovića iz Bora, Momčila Ristovića i Aleksandra Đorđevića iz Zaječara, Gradimira Nalića i Dušana Ignjatovića iz Beograda, nisu uzimani u obzir. A među važnije spadaju sledeći: izuzeće okružnog sudije i tužioca zbog osnovane sumnje u pristrastnost (jer su članovi SPS-a pa time po dve osnove podređeni “oštećenom”: i kao predseniku SRJ i kao predsedniku SPS-a, i pored toga što ovakva “akomulacija” funkcija protivreči slovu Ustava), te da se zbog navedenog razloga suđene obavi na Kosovu ili u Crnoj Gori. Zatim, da se uzmu u obzir izjave svih svedoka da Boban Miletić na pomenutoj književnoj večeri nije izgovorio “inkriminisane” aforizme, potom, da se pozovu novi svedoci među kojima i poznati satiričar Milovan Ilić Minimaks koji je objavljivao Miletićeve aforizme na Radio-Beogradu, najzad da svedoči i Slobodan Milošević (ili njegov predstavnik) “na okolnost” iz optužnice – da li se on lično oseća oštećenim zbog sadržaja ove knjige. Sud je kao krucijalni zahtev odbarne čak odbio da se izvrši stručno veštačenje da li je Miletićeva knjiga uopšte literarno delo. A to je krunski dokaz, uprkos svim obrazloženjima i upinjanjima tužioca i sudije da dokažu suprotno, što  otkriva da im savest i zakletva nisu u skadu sa dobijenim nalogom (“A sad svi na svoje zadatke” i tome slično). Itd      

Da su ti opravdani zahtevi uzeti u obzir ne bi se dogodilo da sudija “previdi” i dve materijalne greške koje je okružni tužilac načinio u optužnici: prvo, u vreme izdavanja knjige (maj 1997. godine) Slobodan Milošević nije bio predsednik SRJ, drugo, pomenute večeri nije održana promocija ove knjige već književno veče na kojoj je, pored Miletića, učestvovalo još desetak aforističara koji su čitali i govorili svoje tekstove. No te činjenice prirodno iz istih razloga, poput tužioca nisu brinule ni sudiju kod izricanja presude. Nije ga upozoravalo da se nalazi na pravnoj stramputici ni to da je knjiga kojoj je sudio katalogizovana u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu pod brojem 886.1-84 pa je očigledno i onima koji neće da vide, da se radi o literarnom delu koje je  izuzeto od mogućnosti bilo kakvog progona, baš kao i njen autor.

No, ako se mogao predvideti pravac i ishod ovog procesa, krajnje je začuđujuće da profesionalna udruženja (književnička, PEN-a) niti pojedinci (profesori književnosti, aforističari, satiričari, akademici koji su sa vicevima postali srpski “besmrtnici”) koji se bave istim ili sličnim poslom nisu ispoljili očekivanu solidarnost sa Bobanom Miletićem Bapsijem niti su se oglasili oko ovog sramnog suđenja i osude – izuzev protesta Foruma pisaca. Valjda se čeka da prvo iz iznostranstva stigne podrška, kao u slučaju Flore Brovine, pa tek onda da se probude njihove davno uspavane savesti. Tada će ipak biti kasno za pranje mralno umazanih biografija.

Razložno pitanje bi možda bilo zašto je ova sudska farsa uopšte bila održana i kome je ona trebala? Sam Boban Miletić je odgovor formulisao na sledeći način: “Ne plaše se oni mene, druge plaše sa mnom”. Tačno, potrebno je u ovim za režim izuzetno opasnim vremenima kada može lako i iznenada doći do preokreta i demokratske promene vlasti da se u njihovim tradicionalnim bastionima (kakva je Timočka krajina) narod zadrži u što je moguće većem strahu od svih koji drugačije misle. To dokazuje i sve veći i drastičniji progon članova “Otpora” i aktivista demokratskih stranaka upravo u tim područjima koji su izloženi besumučnoj torturi i protivzakonitom tretmanu za koji se čak zainteresovala i kancelarija Visokog komesarijata za ljudska prava Ujedinjenih nacija što sve ukupno i sa ovim “pikatnim detaljima” komplikuje ionako nezavidan međunarodni položaj SR Jugoslavije.

No, to je zasigurno najava nastavka našeg daljeg i ubrzanog sunovrata kome se najniže granice još uvek ne mogu sa sigurnošću nazreti.

Jovan Despotović

Republika, br. 241, 1-31. 7. 2000.