Alternativa – Kulturni Remont/Art of reality

U sve nepovoljnijoj političkoj i ideloškoj situaciji koja se direktno odražava i na opšte kulturno stanje i umetničko stvaralaštvo poslenjih godina nastao je niz ad hoc udruženja, asocijacija, pokreta, čak i institucija koji su okupljali autore koji se nisu zadovoljavali samo sopstvenim kreativnim radom i profesionalnim stausm već su nastojali da pokažu i znake društvenog aktivizma na širem etičkom području koje nadilazi isključivo estetičke kriterijume.

Tako je raspadom kulturnog sistema nekadašnjeg radija B 92, jedan od njenih ključnih protagonista i promotora Darka Radosavljević, urednik kulture na tom radiju i osnivač Cinema Rexa, oktobra meseca 1999. godine sa grupom umetnika osnovala “Remont” – nezavisnu umetničku asocijaciju kao udruženje samostalnih vizuelnih umetnika “koji žele da žive od svog umetničkog rada” zbog čega će delovati na revitalizaciji savremene kulture “teško oštećene ratom i ekstremno nepovoljnom političkom situacijom”. A već 24. februara 2000. “Remont” je dobio i sopstvenu galeriju koja je započela na praktičnom ostvarivanju programskih ciljeva zajedničkom izložbom članova, da spomenemo najznačajnije: Uroša Đurića, Mirjanu Đorđević, Branka Pavića, Milicu Tomić, Tanju Ostojić, Sašu Markovića, Gabriela Glida, Srđana Apostolovića, Eru Milivojevića, Rašu Todosijevića, grupu “Škart” i dr.

Njihovu aktivnost čine izložbe iz ciklusa “Parovi” (kao zajednički rad dva umetnika na jednom projektu), razgovori “Remont predstavlja”, predavanja “Art Speech (lična prezentacija rada domaćih i stranih autora), projekcije i promocije. “Remont” ima i otvorenu (za sve zainteresovane) biblioteku (časopisa knjiga, publikacija iz savremene umetnosti), i videoteku (sa domaćim i inostranim video-artom, dokumentarnim filmovima o izložbama, Low Fi produkcijom i sl.).

Ideja “Remonta” je i da popuni prazninu nastalu usled dugogodišnjeg nedostatka prostora za okupljanje i brzu reakciju koji će okupiti urbanu publiku, studente, umetnike, saradnike, kritičare, istoričare itd.

Program su započele Žana Poliakov i Mirjana Đorđević bilbordom “Respect Yourself”, a izložbe Era Milivojević i Saša Marković radom “Prirodna veličina”, potom su usledile intervencije Elizabete i Kolomana Novaka, strip-album “Okean iznenađenja” Aleksandra Zografa itd.

Ova nebudžetska umetnička asocijacija (jer se zasada samofinansira iz ličnih sredstava članova i učesnika) za kratko vremen je razvila izuzetno značajnu i vidnu aktivnost koja se nije samo pozicionirala u lokalnom sistemu već je uspostavila i međunarodnu komunikaciju artslinkom i gostovanjima umetnika iz inostranstva. 

Still Life (a true story)

Trenutno se u”Remontu” održava izložba “Still Life” dvoje bugarskih autora Ivana Mudova i Desislave Dimove kao deo projekta “Nova bugarska umetnička scena”. Mudov (1975) je završio Nacionalnu umetničku akademiju u Sofiji, a Dimova (1974) Istoriju umetnosti i kritiku na istoj školi. Serijom fotografija velikog formata ovaj par u nizu radnji, fingiranih položaja, međusobnih aktivnosti ukazuje na njihove “odnose muža i žene, umetnika i kustosa, kombinacija koja bi mogla biti savršena, ali…” Prisećamo se jednog sličnog, ali mnogo žešćeg u realizaciji i porukama rada jednog isto tako našeg umetničkog i životnog para: Raše Todosijevića i Marinele Koželj pod nazivom “Was ist Kunst” iz sedamdesetih godina u kome umetnik šamara kritičara i istoričara umetnost neprestano mu postavljajući to pitanje. Bugarski par se, potpuno u stilu i duhu devedesetih “kameleonski” i ironično prilagodio zatečenoj, zapravo, jedino mogućoj situaciji:

“Snimali smo u stanu mojih roditelja. (Koji po klasičnim slikama i nameštaju verovatno pripadaju građanskoj klasi koja je uspela da preživi realsocilaizam – prim. J.D.) Igrali smo se kao da smo odrasli, mada nam u stvari nije potrebno da budemo takvi. Nije tajna da živimo o njihovom trošku i da oni finansiraju moj celokupni profesionalni poduhvat, uključujući i ovu izložbu. Žalosno je, ali je u isto vreme i prijatno, ako se distanciramo od nekih pojava griže savesti. To mi pruža stvaralačku slobodu, koje se ne mogu odreći. Ne bih želeo da započnem od nule da bih umirio svoju savest” – potpuno transparentno svedoči Mudov.

Strategija recentne umetnosti i ide tim putem svakog oblika koristi koje mu mogu, najčešće nepovoljni, socijalni odnosi te profesionalni i privatni položaj u društvu pružiti. To je upravo i tačna slika koju “Remont” želi da formira kao “nultu tačku” od koje započinje aktivnost sa ciljem da je uz velike napore i umešnost prevaziđe.

 Art of reality

Da li društvo bez ideologije obavezno stvara i umetnost bez ideologije, danas nije samo retoričko pitanje već bi odgovor na njega zadro vrlo duboko u estetičko stanje vremena? Pri tome se ne misli samo na politički angažovanu, upravo kritičku umetnost koja stoji u opoziciji (svakoj) ideologiji i zvaničnom političkom diskursu, već više na onu koja ide “paralelno” sa njom – uz naravno dovoljnu estetičku i etičku distanci koja ne dozvoljava njihovo banalno niti potpuno poistovećivanje.

Mladi istoričar umetnosti Milosav Pješćić pronašao je u primerima radova šestoro umetnika okupljenih u dve grupe  (Hype i Hard soc. kojoj pripada i njihov kritičar) upravo takve primere: one koji su po svom nadasve totalitarnom konceptu saglasni idejnim zadatostima vremena, ali i tu se završavaju sve moguće sličnosti. (Da nije tako, ovi umetnici bi sasvim izvesno ali i na neki čudan način mogli postati pravi kreativni zatupnici vladajuće politike, ali oni to dakako i na sreću nisu iz mnogobrojnih razloga.) U čisto likovnom smislu oni se direktno izrazavaju ikonama masmedijske kulture, poput stripa: Srđan Đile Marković, pop-arta: Vladimir Markovski, reklamnih bilborda: Vladislav Šćepanović, ili nešto starijih poetika bad-arta: Borislav Nanović i Igor Marsenić, te art-bruta: Nikola Božović. Dakle u pitanju su autori koji apsolutno vladaju relevantnim slikarskim medijem i koji su potpuno upoznati sa zbivanjima nastalim tokom protekle dve decenije, uz naravno i uobičajene “citatne” dodatke iz bliže i udaljenije povesti medija likovne umetnosti koji im služe za semantičke “montaže” koje percepciju posmatrača vode u raličitim pravcima.

Jedna nezmisliva situacija koja bi proistekla iz stvarne potrebe da se, ma kakva da je, vladajuća ideologija istinski opredeli za onu pravu umetnost koja će govoriti njenim jezikom i koja će vizuelizovati njene artikulisane političke ciljeve, svakako da bi se obraćala upravo ovakvim autorima. No, naravno kako to nije niti može biti slučaj, ovi umetnici se nalaze na krajnjim marginama stvaralačkih zbivanja, čak u njenom andergraund području. Kritika, zvanične umetničke institucije, mediji, pardoksalno su takođe najmanje zainteresovani za ovu vrstu produkcije, što takođe tačno dokumentuje realno stanje u domaćem stvaralaštvu ovog trenutka. A ta javna transmisija između umetnika i umetnosti, s jedne strane i politike i vlasti s druge, ipak je u organizovanim društvima odlučujuća da pažnju faktorima praktičnog političkog odlučivanja usmeri ka umetničkom stvaralaštvu koje bi ga na najefektniji način afirmisalo i propagiralo.

Nimalo nije čudno da ta veza nije uspostavljena iz jednostavnog razloga – naša oficijelna politička misao i praksa kreću se u sasvim drugom pravcu od prirodnog i očekivanog.  No, cinično bi se moglo reći da je to možda i prava sreća za ove umetnike i ovu umetnost: uprskos svemu, ona će uz sve prepreke ostati više nego jednim pukim podatkom o vremenu u kome je nastala.

Jovan Despotović

Republika, br. 238-239, 1-30. 6. 2000, Treći program Radio-Beograda,, 2. 6. 2000