Prilozi za biografiju Bogoljuba Arsenijevića Makija

Izožba pedesetak crteža Bogoljuba Arsenijevića Makija (Valjevo, 1955) priređena u Centru za kulturnu dekontaminaciju iz dva ciklusa nastalih osamdesetih godina i tokom poslednjih sedam bolničkih i zatvorskih meseci, otvorila je, pored nekih uže stručnih pitanja i određene opštije probleme nastalih u relacijama ovog umetnika i beskompromisnog borca za oslobođenje od ovdašnjeg totalitarizma, i kulturnog i umetničkog miljea mesta u kome živi i stvara. Kao priloge za Arsenijevićevu potpuniju, ne samo umetničku, biografiju, na ovom mestu ukazaćemo na tri  koji u ovom trenutku dominiraju.

U Valjevu je krajem 1984. godine osnovana Moderna galerija, a prva izložba (održana 1985) zapravo je predstavila umetnički legat kao stalnu postavku 30 slika i pedesetak crteža Ljube Popovića, kako je posebno naglašeno – iz autorov “jugoslovenskog perioda”, dakle, onih nastalih između 1953. i 1963. godine. Ta inicijalna izložba je zapravo ukazala koju vrstu likovne estetike će negovati i zastupati Moderna galerija što se moglo odmah videti u ciklusu koji je usledio a koje su povodom petogodišnjice njenog rada 1990. godine skupno prikazane. Među njima su bile samostalne izložbe Dada Đurića, Vlade Veličkovića, Milana Popovića, Leonida Šejke, Igora Vasiljeva, Mira Glavurtića, Krsta Hegedušića (kao njihovog istorijskog preteče i za neke od njih i slikarskog učitelja), Radomira Reljića i dr, ukupno 17 zaista najznačajnijih juguslovenskih umetnika Fantastičnog slikarstva. (Ovom nizu jedino su nedostajali Milena Pavlović-Barili i Uroš Tošković kojima su nešto kasnije priređene izložbe).

U predgovoru kataloga Dragoš Kalajić je napisao i sledeće: “Zašto baš u Valjevu (misli na otvaranje Moderne galerije – prim. J.D.) a ne u nekom drugom gradu, u drugoj sredini srbijanske ‘provincije’? Mislim da u ovom slučaju kvalitet ljudi određuje mesto pojave vrednosti. Pod terminom ‘kvalitet’ ovde podrazumevam niz karakteroloških svojstava ljudi valjevskog kraja. Među tim svojstvima, za opstanak u uslovima realsocijalizma posebno su bile značajne vrline pragmatične razboritosti i domišljatosti (da ne kažem: prepredenosti). Pragmatična razboritost je bila dobra odbrana uma od ideoloških bezumlja dok se urođena domišljatost pokazala i dokazala kao primitivno ali odlično sredstvo izbegavanja glavnih udara ‘sistema’… Pod svetlom spoznaje domišljatosti, kao karakterološke osobenosti ljudi valjevskog kraja, možemo se lako dosetiti da je ustanovljavanje Moderne galerije ciljalo i na neke druge, vanumetničke, svrhe. Vrlinom rečene domišljatosti, projektanti i izvođaći ‘valjevske perestrojke’ su lako spoznali jedno svojstvo kulture koje premalo ljudi danas i ovde poznaje… U slučaju o kome je reč, ogroman uspeh, medijska slava i izvanredni stečeni ugled Moderne galerije u očima kulturne javnosti  bili su prva legitimacija ali i valjani štit ‘valjevske perestrojke’. Ta legitimacija je štitila projektante i izvođače ‘valjevske perestrojke’ bar od spoljnih i suviše javnih udaraca te protivmera ‘političke birokratije’, žreca i administratora naopakosti… Marks je mislio da je kultura nadgradnja ‘proizvodnih odnosa’ ali se i u tom pogledu teško varao ili nas je pokušao prevariti.”

Kako je poznato šta Kalajić danas misli o perestrojci, dakako onoj Gorbačovljevoj koja je potpuno promeninala geopolitičku kartu Evrope, a kulnimacija i simbol bilo je rušenje Berlinskog zida 1989, pitanje je kako je, i još više, zbog čega je tako korenito promenio mišljenje? Na to je svakako uticala i njegova stalna osobina konvertita koja se kretala u krajnostima od komuniste do ljotićevca, od marksiste do antimarksiste, od radikala do julovca, ali je uvek bila fundamentalistička bilo leve bilo desne, bilo muslimanske bilo ortodoksne provenijencije (što mu sve dakako nije smetalo, naprotiv, da uravo na listi Jugoslovenske levice “dogura” do dopisnika Tanjuga iz Rima.)

Godine 1999. u istoj Modernoj galeriji priređena je i izložba pod nazivom “Metafizika crteža” na koji su prikazani radovi već pomenutih umetnika ali i njihovih mladih slebenika, Arsenijevićevog i mlađih godišta: Željka Đurovića, Dragoslava Živkovića, Zorana Matića, Milana Tucovića, na primer. Ova napomena je učinjena sa namerom da bi se postavilo i pitanje kako to da poznati ‘valjevski kvalitet ljudi’ nije u svom sugrađaninu prepoznao umetnika upravo iz kruga stvaralaca koje je negovala Moderna galerija?

Može biti da je “prekid” nastao u Arsenijevićevom radu posle 1987. godine kada se okrenuo crkvenom živopisu i ikonoslikarstvu za Šabačkovaljevsku eparhiju uticao da on “ispadne” iz pažnje “valjevski kvalitetnih ljudi”? No, nažalost sada ponovo iskrsava problem. Budući da je za tu eparhiju oslikao crkve Svetog Petra i Pavla u Paštriću, Pokrova Presvete Bogorodice u Belanovici, Uspenja Bogorodičinog u Lipolistu, Prenos moštiju Svetog Nikole u Štitaru, Svetog Đurđica u Gornjem Leskovcu, Svetog Nikolaja u Ribarima, Svetog Đorđa u Mojkoviću, Vaskresanja Hristovog u Goloj Glavi, Mionici i Popovu, Silazak sv. Duha na Apostole u Badovincima i sv. Nikole u Donjoj Kamenici za šta je 1998. godine dobio “Pohvalnicu” episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija, ni ovakav Arsenijevićev rad ne dobija potvrdu niti valorizaciju u stručnim krugovima. Naime, kada je Muzej primenjene umetnosti u Beogradu sredinom 1995. godine priredio veliku izložbu “Savremena pravoslavna srpska umetnost”, u predgovoru je napomenuto: “Ovom prilikom, uspeli smo da dođemo do 154 autora, grupa i ekipa… (sa) preko 750 radova” (ikona, fresaka, arhitekture, drvorezbarstva, zlatarstva, minijatura, veza na tkaninama, kaligrafije)  i među svima njima nije bilo mesta za slikara koji je živopisao 12 crkava sa oko 5000 kv. m. i koji je rukotvorio bezbroj ikona i ikonostasa.

Deo odgovora možemo samo naslutiti iz teksta autora ove izlo’be koji na jednom mestu kaže: “I sve to tako ide (misli na povest ortodoksne, kanonske umetnosti živopisa i freskoslikarstva prema Orosu vere Sedmog vaseljenskog sabora  prim. J.D.) … sve dok energiju čistog pravoslavlja ne uzmute vetrovi sa Zapada i Severozapada, i dok umetnost ne počne da se suši i tanji pod idejama ‘humanizacije’ i popuštanjem najezdi ‘umetničkih sloboda’”. I dalje: “Krajem 18. veka (doba baroka i evropeizacije srpske umetnosti  prim J.D.) “imamo onu nesrećnu pojavu ‘egedastih bogomaza’, a u 19. veku potpunu ‘smrt ikone’”.

O ikoni kao o vizuelnoj propovedi govori se još od vremena Velikih Kapadokijaca (sv. Vasilije Veliki, sv. Grigorije Bogoslov…) a prvu hrišćansku ikonu dobio je oboleli kralj Avgar u sirijskoj Edesi. Tražeći leka od Mesije, Hrist mu posla ubrus koji je prethodno prislonio uz svoje lice koje se otisnu (nerukotvoreni obraz) kojim se bolesni obrisa i izleči. Na kraju ovog teksta, za svaki slučaj stoji: “Želeli smo da, kao niko do sada, zberemo što više kvalitetnih autora i dela… Pokušali smo da dođemo do svih, ako smo koga propustili… greh će pasti na grešnoga”. I greh pade! Posvećeni, od crkve hvaljeni a od naroda prihvaćeni ikonopis i freskoslikarstvo Bogoljuba Arsenijevića Makija još jednom bi zaobiđeno.

No, na sreću, pojaviše se neki novi ljudi, ovog puta Valjevci sa istinskim “karakternim osobinama” te prirediše izložbuprotest pod sloganom “Protiv tame  Sloboda za Makija”. Dvadesetak tamošnjih umetnika, jer toliko ih ima: Katarina Marinković (plakat), Dušan Jovanović i Miroslav Jeremić (fotografije), Miodrag Pešić i Miša Dudić (zajednička slika), Dušan Jevtić (ikona), Josif Vidojković, Vojislav Damnjanović, Miodrag Antonić i Miloje Mitrović (slike), Branka Sisinački (crtež), Dušan Arsenijević (strip), Branko Obradović (karikatura), uz literarnopoetski performans koji je na otvaranju izvela “Valjevska alternativna scena” prema stihovima Momčila Trifunovića, načinili su jednu slobodoumnu izložbu posvećenu njihovom utamničenom sugrađaninu i umetniku Bogoljubu Arsenijeviću Makiju (čija su dva crteža takođe izložena).

A izložba u CZKd-u pokazala je vanredni Arsenijevićeve talenat za Fantastično slikarstvo čiji je istorijski koren u nadrealizmu pre svega dalijevskom, ali i ranijim pretečama poput Boša, kao i umetnicima koje smo pomenuli na početku. Njihova poetika fantastičnog, iracionalnog, enigmatskog, somnabulni ekspresionizam ako je ranije kao “negacija (svega postojećeg) imala prednost nad afirmacijom” danas je dostigla takav stepen “negacije” da je ona postala apsolutna i doninatna u našim životima i stvarnosti. Kako smo videli, Arsenijevićevi crteži idu od organskog i biološkog do figurativnog, na granici su mogućeg i nemogućeg. Čak se o njima može govoriti kao o sadomazohističkim naracijama. Ti raniji, iz osamdesetih godina, prizori užasnih delirujuma, hibridne antropozoomorfne kreature koje govore o iskonskoj surovosti u ljudima, o ludilu i smrti, ljubavi i erotici, košmarnoj stvarnosti u apokaliptičnim slikama, najednom su tokom poslednjih sedam meseci za Arsenijevića i njegovu porodicu postali stvarnost. Nekada zamišljeno i nemoguće danas se dramatično preobrazilo u realno i apsolutno moguće sa svim kolektivnim i individualnim posledicama koje skupa trpimo. Rođen u vremenu nastanka Dadove i Toškovićeve umetnosti (koji su u detinjstvu prošli kroz dramu rata) apsurda imaginarnog i fantastičnog, Arsenijević ih danas prikazuje kao dnevnik svakodnevice. Njihovo ranije “slikartvo surovosti” i “crni talas” danas na volšeban način živimo. A doprinos Bogoljuba Arsenijevića Makija toj svesti kroz njegovu umetnost i na način pravog narodnog vođe spada među najvrednije i najubedljivije iz jednostavnog razloga – jer su proistekli iz istinskog egzistencijalnog iskustva.

Jovan Despotovič

Republika, br. 234, 1-15. 4. 2000