Demonstracije prkosa

Uz pojačanu represiju značajno se povećava i stepen otpora na raznim planovima: od medijskog, preko edukativnog sve do kulturnog i umetničkog. I to ne samo u Beogradu, već i u drugim centrima gde se ubrzano organizuju snage koje se otvorenije i osmišljenije suprotstavljaju sve krvavijoj i bezobzirnijoj diktaturi paralelno sa opozicionim strankama – katkada efikasnije i ubedljivije. Tako su nedavno u Valjevu, Vršcu i Novom Sadu održane tri ižložbe koje su žestokim jezikom stvaralačkog kriticizma odgovorile na sve oštrije političke, socijalne i kulturne trendove. Očigledno je da se stvara jedan vrlo širok front nepristajanja koji mobiliše sve veći broj ohrabrenih pojedinaca uprkos poličkim ubistvima, prebijanjima aktivista, drakonskim kaznama medija itd. 

Protiv tame – Sloboda za Makija

U organizaciji Saveza za Promene i Građanskog Otpora u Valjevu, na još jedan istorijski dan (SPS-ov kongresni 17. februar), dvadesetak umetnika okupilo se na zajedničkoj izložbi-protestu pod sloganom Protiv tame – Sloboda za Makija. Sasvim različitih poetika, stilskih opredeljenja i likovnih shvatanja Valjevska alternativna scena je kroz mnoge medije od slika do performansa načinila jedan zanimljiv, i nadasve slobodoumni omaž Bogoljubu Arsenijeviću Makiju.

Stvaraoci Valjeva, i ne samo oni, pokazujući to na najotvoreniji način, nisu se uplašili aktuelnih pretnji već upravo suprotno – spremni su na najdirektniju borbu ne samo za oslobađanje jednog njihovog sugrađanina, saborca za ljudska prava i umetnika koji već pola godine bez krivice čami u pritvoru prkosno odbijajući inicijative za pomilovanje (uz to u takvom zadravstvenom stanju koje iziskuje najhitniji medicinski tretman a ne najsurovije utamničenje) već i za kolektivno izbavljenje iz poslednje evropske komunonacističke tamnice koja kao tumor volšebno opstojava u samom srcu Balkana. 

Živko Grozdanić Gera: Bull testiclles in blood

Zaista neumorni, nadasve aktivni na mnogim poljima, a pre svega u neprestanom stvaralačkom poduhvatu, vršački umetnik Živko Grozdanić Gera priredio je izložbu objekata u Galeriji Konkordija.

Ta galerija već gotovo celu proteklu deceniju privlači pažnju likovne publike i kritičara svojom izrazitom aktivnošću kojom je dovedena u red najznačajnijih izlagačkih mesta u preostaloj Jugoslaviji. Nekada mrtav, veličanstven po dimenzijama prostora i njegovom rasporedu, nakon što ga je Grozdanić zakupio, oživeo je na tako ekskluzivan način da se bez preterivanja može reći da su u njemu priređene neke izložbi koje će zasigurno ostati u povesnoj kao znaci umetničkog vremena devedesetih. U ulozi direktora Konkordije, Grozdanić je zapravo bio pravi spiritus moves, kreator programa, organizator, finansijski operativac, izdavač publikacija i  svega drugog što je neposredno povezano sa likovnom delatnošću.

U Konkordiji je sada otvorena i njegova samostalna izložba Bull testiclles in blood (u slobodnijem prevodu Beli bubrezi u krvi) jer su dve instalacije postavljene pod tim naslovom: jedna su burad na kojima je ispisan njihov sadržaj – sirovina od koje se pravi taj kulinarski specijalitet, a kao legenda stoji odštampan recept za njegovu pripremu, drugi su zapravo tri zasebne, identične celine sa pravim belim bubrezima u autentičnoj životinjskoj krvi. Njihova brutalna prizornost podseća na izgled klanice u kojima se te životinje kolju i čereče ali su i nalik kuhinjskim stolovima na kojima se priprema to popularno jelo. Opšti drastični vizuelni prizor, ne artificijelan već bukvalan, dopunjen zadahom raspadanja organske materije, podstiče na pojačanu emotivnu i intelektualnu reakciju gledalaca nenaviknutih da u galerijskom prostoru, gde uobičajeno nailaze na estetizovane umetničke predmete, izazove pobunu koja se kosi sa standardnim osećanjem kada se želi pojesti roštilj načinjen od tih organa. Zapažamo dvostruku i aluzivnu Grozdanićevu nameru da istovremeno izazove i utisak prijatnog i lepog kao i osećanje mučnine i gađenja.

Ogromni aktivizam Živka Grozdanića Gere i na drugim poljima u najneposrednijoj vezi sa umetničkim stvaralaštvom ima karakteristike lokalnog delovanja u globalnim uslovima i karakterističan je za umetnost devedesetih sa njenim refleksivnim metaforama vremena.

No, to je bilo dovoljno da bi mu se onemogućio rad. Naime, Narodni muzej se dosetio da iz formalnih razloga prekine ovu uzložbu i da Konkordiju vrati u pređašnje stanje totalne zapuštenosti. Priča je upravo ista i ponavlja se u najvećem broju kulturnih i umetničkih institucija kojih se socijalisti dokopaju (Muzej savremene umetnosti, Studentski kulturni centar, Galerija Sebastijan i mnogi drugi). Otuda su njihova programska načela (i) u kulturi samo puko, opasno slovo na papiru uprkos izlečiteljskom misionarstvu resornog ministra prema ovdašnjoj endemskoj bolesti – raskolima, mržnjama i deobama. 

Led-art: Kunstraleger – Živeti u Srbiji/Prestup 2000.

Tek što se iz Beograda Led-art preselio u Novi Sad, na prestupni 29. februar(t) izveo je performans Kunstlager – Živeti u Srbiji/Prestup 2000. u uobičajenom ambijentu: gradu, njegovim trgovima i ulicama pred namernim i slučajnim prolaznicima, posetiocima i gledaocima..

Najpre su u Katoličkoj porti, u delu zagrađenom bodljikavom žicom (čime je kunstlager pretvoren u konclogor) uz pomoć uniformisanih glumaca i trupe Art cirkus, uz nepopularnu, posebno za Novi Sad, najavu vazdušne opasnosti i čitanje dnevne zapovesti, odpočeli ulični spektakl. Dok se kuvao pasulj (zarad opasuljavanja učesnika: umetnika, glumaca, gledalaca, prisutne komune artlogoraša) odata je pošta zaleđenoj zastavi himnom Danas nam je divan dan… Prisutni, dobrovoljno žigosani, uz instrukcije higijeničara popunjavali su anketu sa pitanjima: Šta je prestup?, Čemu služi pasulj?, Da li je naša zemlja “najveći, najlepši, najčudesniji logor na svetu”?, Šta je Kunstlager? i Da li smo mi – pod a. izdajnici, b. patriote, c. opijum za mase, d. zabava za narod, kao što su mogli da u konc-barakama (šatorima) budu ošišani (čime bi dali neophodnu energiju logorskim mašinama), da predstavnike Otpora umotaju bodljikavom žicom, da rade neki ozbiljni posao (Arbait macht frei) poput cepanja drva, pravljenja plavo-belo-crvenih ledenih zastava…

Nakon ove dnevne akcije nastavljena je noćna: foto-izložba dosadašnjih aktivnosti Led-arta, projekcija video snimka podnevnih akcija, dodela poklona rođenima na prestupni(čki) dan, snimanje u dve poze sa vođom istinoljubivog dela čovečanstva, sve to uz zabavu u bubnjarskom ritmu za okupljenu logorašku elitu.

Spektakl Kunstlager – i njegov dnevni deo Arbait macht frei i noćni nastavak Gasna komora svojevrsni su i autentični odgovori (ponavljanja sa promenama) na svojevremeni Noue Slovenicshe kunst kao Nova srpska umetnost, koja je u slovenačkom slučaju značajno doprinela opredeljenju (makar intelektualne, kulturne i umetničke javnosti) za onu vrstu promena koje su tu republiku u kratkom vremenu dovele u red demokratskih zemalja sa respaktabilnim nacionalnim dohotkom koji danas ostvaruju ti austrijski konjušari i sobarice. Da li je u mentalitetu naroda kojima se obraćaju umetnici poput Led-arta ista potreba da budu deo civilizovanog sveta – to ćemo ubrzo videti. A toj očekivanoj promeni svakako da će, to će istoriografija umetnosti ovog vremena zasigurno potvrditi, umnogome doprineti i aktivnost mnogih umetika – Led-arta, Bogoljuba Arsenijevića Makija, Miroslava Nuneta Popovića, Flore Brovine, Živka Grozdanića Gere, Saše Stojanovića, Bobana Miletića Bapsija i mnogih drugih čije je kritičko delo već sada ugrađeno u temelje nove jugoslovenske umetnosti.
Ceo koncept je zapravo nastavak led-artovske osmogodišnje akcije pod nazivom Rekonstrukcije zločina na Balkanu što su samo direktne kritičke reakcije na aktuelne političke i socijalne procese koji su uništili jednu evropsku državu, doneli joj samo (izgubljene) ratove, razanja, bedu, patnje i smrt.. Ovo je samo još jedna od, u ovom veku (i milenijumu) svakako poslednjih umetničkih utopija koje su karakteristične za epohe totalitarnih režima, koje imaju za cilj da animiraju pažnju uspavane javnosti, a u našem konkretnom slučaju da nešto učine za oslobođenje od straha i pozovu na politički, ideološki, socijalni, profesionalni, radni otpor koji se i ovim (umetničkim) sredstvima usmerava prema promenama od kojih nam na najbukvalniji način zavisi budućnost.

A već sutradan, kada je predsednik vlade (po drugi put) otvarao početak radova jednog od srušenih mostova, poveća grupa građana, veća od onih koji su privedeni na tu svečanost, zbog demostriranja bila je uhapšena. Time je to masovno privođenje od metafore kunstlagera postalo zbiljom konclogora. Da li je u pitanju podela građana Srbije na zadovoljne i nezadovoljne ili je s jedne strane učinjena neophodna mimikrija radi preživljavanja videće se već na sledećim izborima. A to je resurs na koji svi računaju i kojima se obraćaju opozicioni političari, kritički intelektualci, otporni studenti i  pobunjeni đaci i profesori i nastavnici, angažovani umetnici… ili, istorija to stalno pokazuje, ni to ne vredi lošim đacima, predvodnicima autističnih oligarhija kada postanu svesni da im se kraj sasvim približio.

Jovan Despotović

Treći program Radio-Beograda, 22. 2. 2000, Danas, 11-12. 3. 2000