Otpornost Otpora

Na kraju – Odgovor je otpor! 

U sve češćim primerima jugoslovenskih stvaralaca fenomen istovremene estetičke i etičke angažovanosti se sve redovnije može identifikovati. Jedan od njih videli smo na izložbi Dejana Atanackovića pod naslovom “Perfect Future” nedavno održanoj u Centru za kulturnu dekontaminaciju.

Atanackovićev CV kazuje da je ovaj Beograđanin (rođen 1969) umetnički obrazovan u Beogradu (Škola za industrijsko oblikovanje), Milvokiju (SAD, Visoka umetnička škola) i Firenci (Akademija lepih umetnosti na odseku za slikarstva), da izlaže od 1992. a samostalno od 1994, između ostalog i u Firenci, Vršcu, Novom Sadu, Beogradu i dr. Iz ovoga se otkriva puni smisao povezanosti njegovog kretanja, upravo istinski kosmopolitizam, po mestima školovanja i umetničkog delovanja u jednu usaglašenu iskustvenu komponentu u radu pune i zaokružene autentičnosti.

Mogući su mnogi i posve različiti odgovori na izazove koje sadašnje društvo, kultura i tehnologije stavljaju pred estetičku i etičku svest umetnika. Jedna od ključnih i najopštijih odrednica koja ukazuje na način aktuelnog oblikovnog ukrštanja ovih područja jeste crossover  čime se indukuje da su ona istovremeno dovedena u jedinstvenu estetičku ravan ali i da su time njihovi identifikacioni kodovi uzglobljeni i preneti u jedan novi (drugačiji!) artificijelni fenomen. Ponovo se odigrava dobro poznata i, tokom duge povesti umetnosti potvrđena, stalna povezanost čvrstim estetičkim linijama spoljašnje ikonosfere (sa njenim dominatnim formama i sadržajima koji joj daju “izgled”) sa onim oblikovnim izrazom za koji se odmah (kroz kritiku) ili nešto kasnije (kroz teoriju) utvrdi da je postao plastičkim znakom epohe.

Izložba, ili pak prezentacija rada sa ironičnim i iritirajućim nazivom “Savršena budućnost” Dejana Atanackovića sastojala se iz tri segmenta: nekoliko minijaturnih svetlosnih kutija izrađenih po uzoru na reklamne bilborde, posedno izrađenom CDromu koji se mogao “pretraživati” na postavljenom kompjuteru i “projekcije” osnovnog rada na velikom platnu. U tehnloškom pogledu očigledno je da smo se suočili sa primerom upotrebe, pri čemu se mora istaći  sjajnim i ubedljivim, medija ekranske, računarske i tehnokulture. Emitovanje ovog rada protiče u potpunoj tišini čime se pažnja gledalaca fokusira na vizuelni i semantički kompleks: njegove montaže u vidu elektronskih fotografija i kompjuterskih slika dograđene su određenim dekontekstualizovanim parolama  kratkim, direktnim iskazima. Atanacković zapravo miksuje slikovne i verbalne idiome koji se masovno i silovito emituju u našem današnjem okruženju. Ovaj njegov rad ima i naslov “Screen savers 3″ čime  se ukazuje na tehnološko poreklo i na jedan kontinuirani kreativni koncept koji se pretvara u mali radni ciklus. Autor je jednom prilikom istakao: “Moj screen saver potpuno je antikomercijalan i antipropagandan”, mada je najočiglednije da u postupku upravo koristi striktni komercijalni i propagandni diskurs. Specijalnom, “neautorizovanom” preradom prizora i reči Atanacković nas direktno uvodi u područje primene umetničke, masmedijske, kulturološke i socijalne manipulacije koja je doživljava kao najkarakterističnija za ovdašnju političku i propagandnu javnu sferu. Gotovo da ovi radovi imaju, zanemarujući njihovu tehnološku strukturu, istu komunikacionu svrhu i efekat kao grafitiart u striktno urbanom području koji se takođe direktno obraćaju masovnoj publici.

A tu su dominatne nekolike teme kojima se on bavi, poput: efekti politike, posledice masmedijske (aktivne i pasivne) manipulaciji i posebno omiljena kod mladih umetnika strategija “ideologije zavođenja”. Uz scene nasilja, represije, diskriminacije temeljnog ljudskog prava na izražavanje, Atanacković upisuje preuzete slogane koji liče na propagandu (političku i ekonomsku) i tako uređeni oni se putem postavljenih panoa i plakata izlepljenih na javnim mestima, Interneta ili galerijskih radova emituju kao čista autorska poruka upakovana u hipermodernu ambalažu advertajzinga.

Ovde se nastoji da se što žešće podstakne emocionalna (i intelektualna) reakcija posmatrača čiji su odbrambeni mehanizmi naročito u totalitarnim društvima znatno oslabljeni delovanjem snažnog propagandnog pritiska. U tom, svesno projektovanom i realizovanom političkom i ideološkom okruženju primalac poruke gubi moć rasuđivanja i tada nastupa očekivani trenutak političke (ili komercijalne) manipulacije kada je moguće sa njime činiti aposlutnu svaku potrebu prisilu  bez uslova za ikakav otpor. Zbog ovoga rad “Savršena budućnost” Dejana Atanackovića primljen je kao direktna posledica indentifikacije njegovih sadržaja u današnjem vremenu a ona je pak samo pretočena reklamna poruka za koju je kao paradigmatični uzor uzeta nacistička propaganda koja je na ovom polju dala najopipljivije rezultate u periodu pred Drugi svetski rat. Ova izložbaprojekat dobila je time vid svojevrsne kulturne dekontaminacije (u savršenoj saglasnosti sa institucijom u kojoj je priređena).

U toku je epohalno traženje novih puteva obraćanja novom konzumentu umetnosti od koga se očekuje odgovornost i kritičnost prema emitovanim-primljenim porukama koje ga svakodnevno bombarduju. Njihov delatnik u ovom slučaju je jedan mladi umetnik visokomoralnih načela, uznemirene savesti i hrabrosti vlastitog angažovanja (po ćemu ulazi u najuže jezgro potpuno posvećenih autora devedesetih godina u Jugoslaviji). A tehnički i oblikovno majstorska prožetosti tema epohe i supernove tehnologije u primeru rada Dejana Atanackovića ukazuje da se pojavio autor koji ne samo da savršeno vlada tim jezikom već i da je spreman da se upusti u rizične postupke socijalnog kriticizma kao vida otpora zatečenom stanju kome se na dramatičan način sužava prostor delovanja. Time se, naprotiv, proširuje i upotpunjava krug onih za koje je upravo danas jedini relevantni odgovor  Otpor!

Otpornost “Otpora” 

Posle Julovske uzurpacije organizovanja proslave dočeka 2000. godine, poslednje u ovom veku i milenijimu (mada ona spisateljica dnevničkih pabiraka i ruski akademik uporno tvrdi kako njome započinje Treći milenijum, a njeni politički poltroni to elementarno neznanje nedostojno jednog profesora univerziteta, poput papagaja ponavljaju i time dokazuju da im je osnovna i smišljena zadaća zapravo temeljno “zaglupljivanje” sopstvenog naroda) i to istovremeno na dva centralna gradska trga (a videli smo u kakav se neukus ona pretvorila – upravo prema tačnoj meri osećanja za vreme i mesto u kome oni jedini i “žive”), Skupština grada je odlučila da u ovom kritičnom momentu ne zateže političku situaciju, da zasad ne ulazi u “uličnu” konfrontaciju sa vladajućim režimom na taj način da ona priredi doček pravoslavne Nove godine. U poslednjem trenutku iz neobjašnjenih razloga, ovog za njih neumesnog posla koji im nikako nepripada (ali ga shvatamo isključivo kao nažalost neprikladan povod za još jedno javno manifestovanje idejnog programa) prihvatila se antirežimska studenstska organizacija “Otpor”. Šta više, ta promena je i nerazumljiva, jer šta oni da dvadesetak i manje godina (“komjuterska generacija”, “pripadnici internet-civilizacije”) treba da imaju sa anahronizmom zvanim pravoslavna Nova godina. Da li je baš njima trebala da zapadne ova “čast” i iz kojih razloga?

Odgovora na ovo pitanje ima više. Prvi je da svakako dominira podela u “Otporu” na mnoge struje iz najrazličitijih razloga: liderskih, surevnjivih, marketinških, posebno i ideoloških te političkih što je naravno uzrokovalo da se aktuelno vođstvo “Otpora” odluči za organizovanje ovakve svečanost za jednu radikalnu, proevropsku studentsku organizaciju. Primećen je takođe i izostanak onih koji su i započeli “otpor” u ovoj formi vrlo hrabro, agresivno i opasno po njih same reagovanje represije režima (uz policijske progone i torture u prvom trenutku što su oni vrlo dobro osetili na vlastitoj koži).
Pitanje je takođe i šta su oni u tim godina mogli za proteklih deset godina (dakle od vremena kada su “progledali” u realni, spoljašnji svet) da vide od njega vide, da se uvere u njegove osobine i prednosti u odnosu na autarhična, zatvorena društva u kome sami žive i o kome nažalost jedino nešto znaju. Otežana putovanja u svet (zbog izolacije države čiji su stannovnici, vrlo otežanog dobijanja viza za putovanja, a da ne pominjemo i materijalne oskudice koje ih onemogućavaju da uopšte negde odu izvan zemlje) usmerilo ih je jedino na “virtuelni” izvor informacija i pogled u veliki svet posredstvom Interneta i e-meila, što je dakako samo pomoćno sredstvo za razumevanje tog sveta ali nikako i dovoljna zamena za neposredna iskustva direktnog suočavanja sa njim i realnim odnosima koji vladaju u civilizovanom delu čovečanstva.

Najzad, šta su mnogi od njih mogli da nauče od profesora kakvi su Štambuk, R. Marković, M. Marković, Rosić, Teodosić, Marojević, Laban, Ivković i mnogih drugih sličnih njima koji im u glavu usađuju isključivo lojalnost prema vladajućem režimu kao jedinom uslovu za zadovoljavanje njihovih ambicija, za profesionalno napredovanje (stipendije, akademski uspon) čak i za egzistencijalni opstanak (dobijanje stanova, dobro plaćenih poslova ili državnih apanaža za one najposlušnije).

No, oni su ipak naslutili da nikako ne smeju da ponove neukus sa dve nedelje ranije organizovanog dočeka. Otuda su spretno načinili  izbor “Heroja Otpora” pronalazeći ih (uz pomoć ankete među građanima) među pojedincima, institucijama i gradovima. Prema njihovom izboru najotporniji fakultet tokom 1999. godine bio je Filološki, najotporniji profesor (u velikoj konkurenciji) Srbijanka Turajlić, najotporniji novinar – utamničeni Nebojša Ristić, najotporniji pojedinac – utamničeni živopisac Bogoljub Arsenijević Maki, najotporniji grad – Leskovac, najotporniji mediji – ravnopravni dobitnici su 22 nezavisne redakcije iz beogradskih medija i onih u unutrašnjosti Srbije. Međutim, ispalo je sporno da li je najotporniji kulturni radnik tokom prošle godine bio baš Voja Brajović (čini se neopravdano i čak bez dovoljno ubedljivih argumenata jer je svakako baš u ovoj grupi bio značajan broj “otpornih” pojedinaca poput Ivana Čolovića, Borke Pavičević, Vide Ognjenović, Mlađana Dinkića i mnogih drugih koji su pokazali kudikamo značajniju antirežimsku aktivnost). Posmrtno priznanje dobio je Slavko ]uruvija, a specijalne nagrade vladika Artemije i Momčilo Trajković kao i svi vojnici poslednjeg rata. Nagrade su bile bronzane statue stegnute pesnice što je dobro odabran vizuleni i simbolički znak ove “Otporove” akcije.

U programu su nakon dodele nagrade učestvovali jedino bubnjari (i vokalna grupa) Dragoljuba Đuričića, što je takođe bio izraz potpuno oprečnog razumevanja pobunjenih studenata vremena u kome žive za razliku od njihovih “pinkovskih” i “kulovskih” kolega iz Jula.

Očigledno je da je potrebna (u politici pre svega) smena generacija ali svakako ne onima koji su se obrazovali kod pomenutih profesora, već intelektualno i moralno emancipovanih slobodnih akademskih građana koji će vrlo brzo preuzeti vođenje ove države. Zbog toga se nikako ne možemo pomiriti sa utiskom kao je ova “poslava” prikazala Srbiju kao “grobno mesto” (kako reče Nikola Barović, iako to nije sasvim netačno) na kome se jedino mogu održavati parastosi i in memorijami, na primer onakvi kakav je poput svojevrsnog proglasa pročitan na samom završetku:

“Srbijo, šta za teme znače ova imena (ilustrovana fotografijama brojnih mladih ljudi koje su emitovane na video-bimu na potpuno zamračenom Trgu republike uz koji se samo u daljini na jednom bilbordu moglo pročitati “Love”- prim. J.D.)? Srbijo da li znaš ko su ovi ljudi? Gladni, prebijeni, zatvoreni, opljačkani, poniženi, iznevereni, oterani, ubijeni… mrtvi. Srbijo da li imaš razloga za slavlje? Znamo da ga nema, jer smo osećali smrt deset godina. Koliko godina? Jednu i još jednu. Još jednu? Koliko? Želimo život, toliko da su mnogi žrtvovali sebe za nas. Koliko ste takvih poznavali. Želimo da ih se setimo, zato što poštujemo njihovu žrtvu. Zato sada hoćemo sebi da obećamo život, zbog njih i zbog nas. Život za koji će svako od nas morati da se bori i da da deo sebe, život a ne smrt, ponovo, uvek. Srbija nema razloga za slavlje i zato vas molimo minut ćutanja za sve njih i nas. Sada idemo kući, naš odlazak je poruka za Srbiju, ove godine život konačno mora da pobedi. Da ne bude više žrtava, da ovo bude poslednji  minut ćutanja, da poručimo svima – ovo je ta godina.”

Zaprepašćujuće je, s druge strane, da nije bilo pominjanja zatvorenih i progonjenih jugoslovenskih Albanaca (čak ni onih maloletnih), kakvi su na primer, doktorka i pesnikinja Fljora Brovina i mnogi drugi koji takođe bez krivice čame u srpskim zatvorima. Ovaj propust već govori o ozbiljnim pukotinama koje se nažalost vide čak i u “Otporu”. No, ideja dočeka kao komemoracije naravno da je imala uz loše i neke dobre strane. To je svakako je smirivanje strasti prisutnih nasuprot monstruoznom svečarenju uobičajenom za JUL i Ministarstvo kulture koje nije pokazano samo ovom prigodom već u mnogim prilikama tokom prošle godine u trenucima masovnih pogibija mladih. Dakle, ovaj osvešćeni deo studentske populacije razumeo je da je ovo vreme bez ikakvog razloga za svečanosti bilo koje vrste i sa bilo kakvim povodom. Nakon svega publika se sa pomešanim osećanjima razilazalila nakon ovako koncipirane “proslave” i poslate “poruke”.

Za kraj još jedno neprijatno ali i neophodno pitanje: da li je ova “frakcija” koja sada dominira “Otporom” zaista dovoljno otporna, tj. da li je dovoljno svesna ozbiljnih izazova vremena koji su neposredno pred nama? To ćemo ubrzo videti! Kako kod bilo: (i) sa Otporom  Biće promena.

Jovan Despotović

Rebublika, br. 232, 1-15. 3. 2000