Jedna kulturno-politička hronika devedesetih

Predgovor

Posle iznenadnog, brzog raspada nekadašnje Jugoslavije za vreme poslednjih ratova na tlu Evrope u desetoj deceniji 20. veka, usledilo je i opšte razaranje svih društvenih sistema, te uspostavljenih odgovarajućih ’vrednosti’, a sa njima i obimna destrukcija kulture i umetničkog stvaralaštva – koliko u institucionalnom toliko i u individualnom pogledu. Da bismo pomogli detaljnijem proučavanju, tumačenju i razumevanju one temeljne promene, poslednje pozitivne u Srbiji dvadesetog veka, u polju kulture i umetničkog stvaralaštva, koja se odigrala u osamdesetim godinama, nastala je knjiga sabranih, već objavljenih tekstova pod nazivom ‘Nova slika’ (izd. Clio, Fond ‘Madlena Janković’ i Galerija ‘Zepter’, Beograd, 2006, a potom, i drugo, dopunjeno i izmenjeno izdanje pripremljeno 2008. a objavljeno 2009. godine) sa neophodnim i prirodnim stilskim ‘esktenzijama’ koje su se na nju direktno nadovezale i u narednoj deceniji. Tokom devedesetih godina, pak, usledio je niz drugačijih tematski i sadržinskih tekstova: osvrta na aktuelne izložbe koji su se bavili fenomenom konfrontiranih odnosa tadašnje politike i recentne umetnosti, zatim kritičkih komentara i reagovanja na mnogostruku povezanost politike i kulture, katkada opasne (smrtonosne!) bliskosti po kulturu tokom tog perioda, i najzad, u poslednje vreme, sada već u tekućem veku, ponajviše problematizaciji – i političkoj i profesionalnoj i koncepcijskoj, nove kulturne politike i zaštite kulturne baštine, posebno na Kosovu i Metohiji posle 1999. godine nastalih ponajpre iz autorovih tadašnjih radnih obaveza u državnoj upravi. Od tada napisanih, objavljenih i za ovu priliku prikupljenih tekstova, uz one koji se tematski i idejno ‘naslanjaju’ na njih i nakon 2000. godine, nastao je izbor koji se sada nalazi pred čitaocima sa namerom i da se podsetimo na tu sliku politike (koja se po mnogim pokazateljima u poslednje vreme ubrzano zaboravlja, menja i poništava) poput svojevrsne kulturno-političke hronike i njene vidne sličnosti sa vremenom sadašnjim, i da da obrise onim procesima koji frapantno liče – ne samo u ovde oslikanoj oblasti – kulturi, već i u praktično svim poljima društvenog delovanja dajući im novi smisao u našem starom, poznatom, ’ponosnom’ sjaju vlastite bede tokom rapidnog propadanja u desetoj deceniji prošlog i puzećoj tranziciji u prvoj dekadi ovog veka posle političkog prevrata iz 2000.

Ako je ‘Nova slika’ pokazala jednu stranu medalje baveći se umetnošću isključivo njom samom, njenim unutrašnjim problemima i ishodištima, prikazujući je vrlo živom, optimističnom, veselom, progresivnom…, dotle ‘Slika politike’ treba da ukaže, poput svojevrsnog naličja, na njenu imanentnu agresivnost, ironičnost, (auto)destruktivnost, sposobnost (ili nesposobnost!) za samoobranu… Stvaralaštvo nove slike je bezbrižno, u slici politike ono je postalo zabrinuto jer je dospelo u realnu opasnosti. A ta opasnost je iskazivana kroz radove umetnika od najnežnijih, delikatnih i diskretnih postupaka do ekstremnog radikalizma nasilnih, provokativnih i agresivnih uličnih akcija, uz obimni repertoar međuformi koji su načinili ubedljivu sliku politike perioda koji prethodi sadašnjosti, ali delimično i zalazi u nju. Namera je bila, u vreme kada su ovde sabrani tekstovi pisani i objavljivani, da se javno podrže umetnici i drugi aktivisti na ovom polju u njihovim ispoljavanjima otpora i bunta, da se animira pažnja javnosti i da se nove generacije pripreme za neminovno – za predstojeće političke i društvene promene, a danas, sastavljanjem i publikovanjem ove knjige, da se njome ustanovi jedna svojevrsna arhiva kao umetnička hronologija koja može pomoći, nadamo se, zainteresovanima, posebnom nekim budućim čitaocima, da bolje sagledaju epohu na koju se oni odnose. Jer, dobro je poznato kakvi su se sukobi vodili među političkim strankama toga vremenena, ili kako se vladajuća trijada (socijalisti, julovci, radikali) odnosila prema političkoj i građanskoj opoziciji, ili kakav se rat vodio među prorežimskim i antirežimskim medijima, dok je manje poznato, a već se i zaboravlja, da se vidna borba odigravala i u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva tokom te decenije. Ova knjiga treba da podseti i na tu činjenicu.

Osvtanje na devedesete, doduše u ovom slučaju samo kroz prizmu konfrontiranih odnosa politike i kulture, i obratno, zbog očiglednog pokušaja da se zaboravi taj period, ali i smrtonosnih dejstava po kulturu, da se upravo to potisne iz nacionalne memorije da bi se neki od najznačajnijih protagonista te i takve politike vratili na javnu scenu kroz vlast, (prvo skriveno, a potom sve otvorenije), putem medija, raznim biznisima (sa i bez navodnica), pa i u samoj kulturi, najzad i u politici, potrebno je i da se ukaže na sve intenzivnije pokušaje da se mnogi protagonisti zla aboliraju ne bi li dobili novi status ‘nevinih’ građana sa svim pravima kao i njihove mnogobrojne žrtve. Kako je već rečeno: svedoci smo neobjašnjivom izjednačavanju društvenog statusa žrtava i njihovih dželata upravo zahvaljući aktuelnim političkim procesima koji su sve intenzivniji i koji su poput svojevrsne bolesti zahvatili ovo društvo – od njegovog vrha do samih temelja.

Mnogobrojnih primera za ovo bilo je posvuda u deceniji kojom se na ovom mestu bavimo. Među najvidljivije bili su propast velikih kulturnih i umetničkih manifestacija, te njihovo obesmišljavanje do apsurda, tada je stanje u ustanovama kulture dramatično pogoršano jer su se one svele na puko ideološko sledbeništvo (u programskom i kadrovskom delu) zvanične politike, položaj stvaralaca i njihovih asocijacija dovedeno je bukvalno na samu ivicu životne i radne egzistencije te postojanja, a katkada je ta granica bivala i prekoračena, stanje i u umetničkoj kritici postalo je izrazito obesmišljeno jer se njen učinak sveo samo na izuzetno mali krug aktera, ‘zapisničara na sceni’; oni drugi ne samo da se nisu obazirali na takva opasna upozorenja već su ih u svakoj prilici javno izvrgavali ruglu, ponižavanju, progonu zaklanjajući se iza ‘patriotskih’ političkih fraza kojima su opravdavani ratovi, unistvanja, etnička čišćenja, masovna ubistva…

Vraćanje izrabljenoj temi ’krize u kritici’ može delovati čudno, čak i neprilično, u vremenu koje je temeljno razorilo sve svoje vrednosne sisteme. Pisanja o prednostima jedne kritike (nove i upućene) u odnosu na drugu (tradicionalnu i neinformisanu), dok su se kritičari bezobzirno šamarali i s leve i s desne ideološke i političke strane, danas može da izgleda, nekom, dosta neumesno, a tada zasigurno promašeno i beskorisno. Pa ipak, u najmanju ruku, to daje bitan značaj ovoj temi – da li umetnička kritika (treba da) ima osećaj za način i odgovore sa kojima se mogu prevladati takva teška i opasna vremena, ne samo u konkretnim povodima, već u načelnom smislu, po vlastitom defaults-u? Da li ona ima išta da kaže o sopstvenim obavezama u takvim neprilikama ili, poput većine umetnika, treba da zaćuti, i time i prećuti ono što neizbežno dobro vidi i zasigurno tačno razume?

Problem kritike je i u tome što stalna dominacija pitanja kvaliteta neke umetnosti i vrednosnog suda o njoj izgleda da čini taj pristup stvarnosti elitističkim i relevantnim samo u najužem pozitivističkom teorijskom diskursu. Taj period, devedesete godine, bile su takve da kritika nije bila potrebna za neku, primerice, interventnu aktivnost (jer nje u pravom smislu nije ni bilo kao organizovane javne delatnosti), ali su politici išli na ruku i bili joj potrebni brojni ’eksperti’ koju su dokazivali nemoguće: da je crno belo i obratno. O tome svedoče i gašenje relevantnih umetničkih časopisa i pokretanje velikog broja onih opštih namena za kojima su imali potrebe samo oni koji su u njima pisali o nezajažljivim apetitima vodećih državnih igrača na pseudoberzama, o enormnom porastu ilegalnih milionera u sferi politike i piramidalnog ’biznisa’, o klanovima, paramilitarnim i policijskim mafijama i tajkunima u energetici, nekretninama, trgovini, industriji… te zabavljačkim turbo-folk zvezdama (čiji su se prihodi nalazili na samom vrhu finansijske lestvice sa značajnim postotkom među domaćim novobogatašima), a koji su, svi zajedno, formirali ono što ovde zovemo kulturu politike. Javila se, stoga, snažna sklonost da ’nova umetnost’ stekne karakter razmenljivog luksuznog proizvoda po novoformiranom ukusu upravo ovakve društvene klase. Sve ostalo, što je spadalo u politiku kulture je i brižljivo i nasilno uklonjeno od pogleda javnosti. Umetnost, ona angažovana o kojoj je ovde reč, i jedva koja kritička reakcija u njenu korist, nisu, nažalost, tada odbranile status i vrednost prave umetnosti. Možda tek danas – naknadno i selektivno u nekolikim istupima i pojedinim napisima. Za sad nedovoljno! Mora se ipak priznati da je formula ’umetnost + akcija’ tokom tog vremena bila mnogo bolja polazna tačka za praktično ideološko, socijalno i psihološko delovanje, a posebno na javno obznanjivanje o tome na koje sve načine kulturna destrukcija može da utiče na svet umetnosti – čak i ako je njena skrivena ambicija možda bila da postane vašar taštine i takvog, izvanumetničkog sveta koji za nju baš nije imao nikakvog razumevanja – od pojedinaca do kuća kulture koje su o njoj po slovu zakona ’brinule’.

Realno je tada bilo postavljeno pitanje kako onda koordinisati osećaj svrhe teorijske kritike sa osetljivošću za stvarnu društvenu realnost u kojoj umetnost opstojava? Kako izbeći poguban izbor između nasumične subjektivne tvrdnje i slepe teorijske korektnosti (u polju ’opšte nepreglednosti’ u ’zatvorenom društvu’, videti, na primer: Dejan Sretenović, ’Umetnost u zatvorenom društvu’, 1996, Jasmina Čubrilo, ’Beogradska umetnička scena devedesetih’, 1998, Ješa Denegri, ’Devedesete: teme srpske umetnosti’, 1999. i ’Opstanak umetnosti u vremenu krize’, 2004). Čitalac će uvideti, u mnogim slučajevima, i u širem smislu, da je debata o ’krizi kritike’ izgledala kao zamena za stvarnu političku raspravu koja se tako brižno izbegavala izvan striktno političke oblasti, odn., među političkim strankama što je jedino bilo delotvorno u tom zatvorenom krugu i u tom trenutku. Angažovana umetnost devedesetih nije bila politička zato što se držala nekog ideološki kritičkog programa, nego je bila kritička po svojoj DNK-a. Umetničko se uvalilo u političko a da pritom jedno (umetnost) nije postajalo drugo (politika) jer to nije ni bilo moguće. To nije značilo da je umetnosti mainsteaim-a bilo nametnuto da bude apolitična ili apologetska – ne, na umetnike, kao i na sve ostale, uticalo je ono što se doživljavalo u svakodnevici, čitalo u štampi, čulo u vestima ili videlo na televiziji, i verovatno, u mnogim slučajevima oni su imali što-šta da kažu o tome. I govorili su, malobrojni, glasno, ili su pak,  to ćutke nosili u sebi u većini slučajeva. Politički angažovana, ali i prkosno zaljubljena u umetnost (kako je Ješa Denegri veleo da ističe u više navrata) zbog onoga što ona jeste – to je ono što upravo kritika treba da bude ako njena ’kriza’ iskreno nastoji da izbegne potpuni slom. Na toj ivici ponora ona se i danas nalazi balansirajući samo na jednoj nozi i sve se više naginjući prema vlastitom padu i porazu.
Sadržaj knjige je obuhvatio i ono što je za to vremene bilo neizostavno – mnogobrojne suštinske podele u sferi kulture i umetnosti po raznim linijama: patrioti i izdajnici, domoljubi i plačenici, globalisti i lokalisti, mondijalisti i izolacionisti. U brojnim napisima nastojali smo da ove razlike obesmislimo tvrdeći, ne samo tokom te decenije, da su te podele veštačke, a da praktično, sem u propagandne svrhe, ništa i ne znače. Osnovno za ocenu svake umetnosti je da li je ona odgovorila vlastitoj svrsi, funkciji i ciljevima – ne utilitarnim, još manje komercijalnim i lukrativnim, već estetičkim i etičkim. Svaka dobra umetnost je ona koja obeležava svoje vreme, a konačni sud o tome daje njena predstojeća istorizacija, njeno opstojavanje u vlastitoj povesti kao mogući temelj ili podrška sledećim generacijama stvaralaca. Što se nas tiče, stvaralaštvo koje je zabeleženo u ovoj knjizi biće svakako i deo neke buduće istorije umetnosti iz jednostavnog razloga – zato što je ona istovremeno imala obe neophodne dimenzije (doduše u raznim slučajevima u drugačijim proporcijama) – i etičku i estetičku. Stoga je autor i sam doživljava kao svojevrsnu ’drugu ’ stranu prethodne knjige ’Nova slika’.

Pažljivijem čitaocu neće promaći jedno važno pitanje, zapravo problem u tumečenju ove umetnosti: šta se u njoj događa posle 2000. godine? Malo, gotovo ništa, a iz sadašnje perspektive, umnogome su društveni procesi postupno postali retrogradni, a time je i ona postajala zatvorenija, ponovo izolovana, svedena ili na samu sebe u granicama vlastite države ili je pak uže regionalno postavljena. Zašto? Da li su samo politički razlozi ili ukupna društvena klima uticali na to? Delimično da, ali većinom je očigledno da je u tekućoj ’tranziciji’ vidno ponestalo neophodne energije i vizije za obnovu njenih posustalih snaga. Nove generacije umetnika gledaju preko ove granice, naravno ne samo iz razloga ’ugledanja’ na ono što se izvan nje događa, već pre svega da bi se našao način da se radno i životno izmeste odavde. Da se nove perspektive pronađu u drugim uslovima. Da je to tačno, vidi se iz podatka da su brojni protagonisti koji su zastupljeni u ovoj publikaciji napustili Srbiju u raznim periodima te da su, neki od njih, našli mesto u drugim okolnostima koje su ili upravo tako i zamišljali ili su tu pronašli isključivo razočarenje. No, ni takvo porazano osećanje nije ih pokolebalo da se vrate. Za njih i dalje je umetnost univerzalnog značenja, a da su teme koje su im, prema umetničkim sklonostima i karakteru bliske, zapravo svuda iste. Različiti su samo načini njihove percepcije. E, to se definitivno ovde nije promenilo. Gledanje na ovu vrstu umetnosti, njeno doživljavanje i procena zapravo su i posle svih promena, ostali isti. I to je upravo, nažalost, još jedan poraz u odnosu na napore koje su ovi stvaraoci uložili u svoj rad.

Primetno je i to, čitanjem ovih tekstova, da je neposredno pred a naročito posle 2001. godine, usledilo sve više autorovih osvrta na uspostavljanje nove kulturne politike, mogućnost njene implementacije u institucionalni sistem Srbije i, posebno, na zaštitu kulturnih dobara, ne samo u stručnom i organizacionom pogledu, već i u diplomatsko-političkom i međunarodnom jer je takav pristup nametala i naša zvanična politika u tom trenutku otrežnjavanja te uspostavljanja nove saradnje sa susedima i svetom. Te teme su za autora u jednom trenutku postale od prvorazrednog značaja u koje je mnogo vremena uloženo, a rezultat toga je niz napisa, kritičkih, programskih i koncepcijskih koji su pokušali da na ta pitanja daju odgovore (koji su tek delimično i u kratkom roku realizovani), te stoga je u knjizi ustanovljeno i jedno posebno poglavlje koje se isključivo bavi ovim pitanjima.

Tematske razlike su isto toliko uočljive između 1. i 2. dela knjige. Već sami naslovi tekstova upućuju na njihove različite sadržaje u dve glavne oblasti: jedno su kritke, prikazi i osvrti na izloložbe, umetnike, događaje, institucije, manifestacije itd, koje su bile kritički nastrojene prema tadašnjem režimu, a zatim slede komentari, reagovanja i polemike na određene političke događaje koji su se u ogromnoj meri odrazili upravo na takvo stvaralaštvo i njen institucionalni i vaninstitucionalni život. Njihov sudar je bio višestruk i isprepleten, te je bilo moguće i prebaciti neke tekstove iz jednog poglavlja u drugo, između ova dva osnovna. Ta činjenica samo govori u prilog korišćenja jedinstvenih merila kada su te dve oblasti – kultura i politika, bile ocenjivane. U skromnom smo uverenju da je ovo jedna od najvrednijih i najpostojanijih osobina ’Slike politike’.

Ovde nisu uneti brojni polemički tekstovi koji se kritički odnose na neke pojave iz domena recentne umetnosti, jer su njihova tumačenja, prema našem mišljenju, znatno odstupila od stvarnih intencija autora. Takođe su izostali i oštri kritički osvrti na neke autorske izložbe koje su pogrešno koncepcijski postavljene a dela, odnosno njihovi stvaraoci, neadekvatno interpretirani. Možda će od ovakvih tekstova (kojih nije bilo malo) nastati neka nova knjiga? U ovu zbirku napisa nisu uneti ni mnogobrojni intervjui, naročito oni dati u periodu 2001-2004. godine kada je pred autora bila postavljena jedna nova vizura tumačenja – ne same umetnosti i kulture, već potreba izgradnje jednog novog sistema u kome oni treba da deluju. Otuda je došlo i do znatne promene tematskog sadržaja tih javnih istupanja.

Kao završne napomene istakli bismo i da su tekstovi u knjigu unošeni hronološki, redosledom kojim su objavljivani. Ovde moramo izraziti profesionalnu zahvalnost svom kolegi i prijatelju Slobodanu Bodi Ristiću koji je knjigu priredio veoma se trudeći da od ovog dugačnog niza najrazličitijih napisa načini neophodna poglavlja radi bolje preglednosti tema i lakšeg snalaženja čitaoca u njenom sadržaju. Ako ovi tekstovi imaju podnaslove, to ukazuje da su naslove dali urednici i pod njima su oni i objavljeni, a podnaslovi su autorovi. A ako nije drugačije navedeno, tekstovi su objavljivani u beogradskim glasilima ili ustanovama i institucijama. Napokon, tekstovi su ovde štampani u integralnim verzijama, uprkos uobičajenim uredničkim skraćivanjima i ’stilskim’ izmenama, posebno u dnevnim novinama što nije bio tako redak slučaj. Većina napomena u pojedinim tekstovima naknadno su unete, posebno u onima koji su objavljivani u dnevnoj i nedeljnoj štampi.

Neki tekstovi, nažalost, nisu mogli biti pronađeni, ali uprkos tome, ovaj izbor je ipak dovoljan da bi se čitaoci i radoznalci, poput nekog ’kritičkog arhivističkog pregleda’, na uspešan način podsetili vremena devedesetih godina i najposle, da bi se vratili na pitanja koje je angažovana kultura i umetnost postavljalja, te odgovore koje je na njih zvanična politika davala, ili je, ne retko, odbijala da ih da.

I na samom kraju jedna neophodna konstatacija: svaka sličnost ovih tekstova sa današnjim vremenom nekako je ispala namerna. U ovoj vrsti odnosa politike kulture i kulture politike koji je jednostavno naslovljen kao slika politike slučajnosti i nisu baš (ne)moguće, posebno što su neizbežne.

Jovan Despotović

Predgovor za knjigu ‘Slika politike’, Beograd, 5. 2008, Treći program Radio Beograda, Beograd, 12. 9. 2009