Umetnički sindikalizam

Već duža kriza u Udruženju likovnih umetnika Srbije, koja je pre svega uzrokovana pogrešnom postavkom u trenutku njegovog osnivanja (kada je ova strukovna asocijacija nakon komunističke revolucije formirana pre svega da bi vodila ideološku borbu i to ne samo po pitanjima estetike već i po globalnim političkim temama koje je nametnuo Titov pobednički režim) izazvala je sada i jedno dosta značajno podvajanje njegovog članstva.

Naime, oktobra meseca 1997. godine osnovan je Sindikat samostalnih likovnih umetnika – članova ULUS-a čije bi delovanje trebalo da ispuni prazninu koja objektivno i postoji u radu ovog Udruženja a tiče se ostvarivanja nekolikih programskih ciljeva: stvarnu borbu za poboljšanje društvenog i materijalnog položaja članstva, osiguravanje veće slobode stvaralaštva koja očigledno biva ugrožena najnovijim društvenim procesima, ostvarivanje saradnje i sindikalističko povezivanje sa srodnim asocijacijama u Jugoslaviji i svetu, povećavanje raznih vidova solidarnosti među članovima itd. Dakle, već iz ovih pitanja vidljivo je da je nastao još jedan borbeni sindikat koji će imati za šta da se bori, koji će znati kojim specifičnim sredstvima da ostvaruje svoje ciljeve s obzirom na profesiju njegovih članova, najzad, koji će zahvaljajući svome ionako permanentnom javnom istupanju (izložbe, intervjui, stalno prisustvo u medijima) moći da u žiži društvene pažnje kontinirano nameće svoje interese i zahteva rešavanje brojnih staleških problema.

Kako se moglo i očekivati, njihova prva velika javna manifestacija postala je jedan izložba – upravo Prva godišnja izložba koju je Sindikat samostalnih likovnih umetnika priredio, kako su to naročito istakli – u bivšem Muzeju “25. maj”.

Iako je ona privukla respektabilni broj učesnika – gotovo 300, iako su pri tom na njoj svoja dela izložili umetnici praktično svih generacija – od doajena srpskog slikarstva Leposave Bele Pavlović (rođene 1906. godine) do početnika kojima je ovo gotovo prvo javno predstavljanje, iako su i proglasu naveli da je ona zamišljena kao prikaz srpskog stvaralaštva svih orijentacija i praksi, od klasičnih likovnih disciplina do proširenih medija, iako su nameravali da ona postane presek tla kako stoji u predgovoru kataloga, ona je pored nekih uobičajenih, reklo bi se – početničkih mana, pokazala i nedostatke koji se ipak ne bi smeli činiti. A pri tome oni nisu isključivo posledica ljudskog fakora već su izraz supstancijalnih postavki ovog tipa masovnih, entuzijastičkih i staleških manifestacija.

Stoga nije moguće (a ni potrebno) u kritičkim osvrtima ukazivati na jedan broj izloženih radova kojima na bilo kakvim – pa ni u najmasovnijim, neselekcioniranim udruženjskim ili sindikalnim priredbama ipak nije mesto, ali je potrebno istaći nedozvoljeno proizvoljnu i lošu postavku koja neka dela vidno podcenjuje otkrivajući ne samo estetičke preference (pri tome vrlo kompetentnih) autora postavke koji se zasigurno u ovoj vrsti otvorenih ilzožbi za sve učesnike koji su ovde ravnopravni po definiciji, ne smeju ispoljavati, već i njihovu nedovoljnu muzeološku izgrađenost koja – uprkos svoj slobodi, ipak ima i neke nenarušive metodološke i praktične principe.

Zatim, novoformirani Sindikat likovnih umetnika je pokazao stanovitu nemoć, što je možda u ovom trenutku tek početne afirmacije i prirodno, ali se upravo stoga mora biti obazriv i o tome voditi računa, koja je ispoljena na trima tematskim razgovorima na kojima se nisu odazvali pozivu neki od neophodnih učesnika. Na primer, na razgovor Sistem umetnosti – predlozi reformi nisu došli republički i gradski ministri za kulturu koji bi zaista morali da se u ovakvim prilikama javno izjašnjavaju i o dnevim i o strateškim pitanjima našeg ukupnog kulturnog života i o uslovima u kojima deluje ovdašnji sistem umetnosti, jer upravo te državne institucije i njihove čelne ličnosti na najodlučniji način kreiraju i projektuju te procese.

Najzad, razgovor koji je naslovljen Aktuelna umetnička scena i vrednovanje umetničkih dela koji je podrazumevao striktnija estetička pitanja, ipak je pod uticajem dnevnih događaja otišao na teren opštih, poznatih jadikovki nad sudbinom umetnika za koju su svi krivi (što nije netačno) ali je to rasprava one vrste koja, ako se ne kontroliše i ne usmerava, uvek ispadne besplodna. Ako je već osnovan ovakav Sindikat, onda je bilo normalno očekivati da on hrabro i sindikalistički borbeno istupi sa svojim tezama, predlozima i zahtevima koji se moraju nametnuti kao dnevna društvena pitanja i rezolutno tražiti odgovore na njih od svih upućenih i prisutnih u jedinstvenom sistemu – od države do specijalizovanih institucija koje se bave njihovim delima, od medija do kritike, od umetničkih škola do fondacija koje pomažu njihov rad… Itd.

Uprkos primedbama, mora se istaći da je veoma važno da je Sindikat samostalnih likovnih umetnika osnovan da bi očigledno supstituisao paralisanu delatnost njihovog Udruženja na rešavanju vitalnih pitanja stvaralaca kroz jedno vrlo aktivno i vrlo javno lobiranje za interese svog članstva. Takođe je veoma značajno  da su oni u rekordnom roku pokrenuli i jednu novu veliku likovnu manifestaciju koja će smanjiti pritisak na neke druge (poput Oktobarskog salona koji sada ima i uslove i razloge da se vrati svojoj osnovnoj nameni) a koja će imati zadatak da već sledeće godine nađe način da okupi i afirmisane srpske umetnike koji su ovog puta izostali – nadamo se isključivo iz razloga sumnjičenja da tek osnovani Sindikat ima organizacionih sposobnosti da kvalitetno uradi priredbu sa tako velikim brojem učesnika.

A ovo su – uz druge, sve dobri razlozi da se ovaj novi fenomen organizovanja stvaralaca na našoj umetničkoj sceni ozbiljno podrži – i to ne samo iz razloga profesionalne solidarnosti već ponajpre iz svesti o mestu umetničkog Sindikata u vremenu bliske budućnosti koje nam neposredno predstoji a koje će zasigurno biti istovremeno uslovljeno i mnogobrojnim neprozirnim opasnostima i mnogim neskrivenim štetočinstvima.

Jovan Despotović

Republika, br. 191, 16-30. 6. 1998