Neprimeren početak

Ko je autor? 

Kako se nažalost i moglo očekivati – počelo je sa skandalom. Kada je u pitanju Nikola Kusovac, naš najpoznatiji estradni istoričar umetnosti, odnosno, bilo šta čega se on poduhvati, izgleda da ne može da se ne dogoditi neka veća ili manja nepoćutnost. U poduži niz štetočinstava za koje je Kusovac neposredno odgovoran isključivo zbog njegovog nerazumnog petljanja u poslove u kojima konstantno ispoljava potpunu nekompetentnost i neskrivenu mržnju, upisan je najnoviji biser.

Najava: Tačno pre godinu dana na istom mestu (Vreme, 31. X 1996) skrenuli smo pažnju na jedan sve prisutniji fenomen koji smo nazvali kulturna kretenizacija imajući u vidu očiglednu političku instrumentalizaciju lažnog stvaralaštva u ekstremnim ideološkim relacijama (socijalizam-nacizam) tada tek na pomolu. Sa pet primera bio je ilustrovan proces koji ima izgleda da danas potpuno ovlada ovdašnjim kulturnom životom. Jedan od njih odnosio se na napadno propagiranje pokretanja još jedne likovne kolonije, “pored već postojećih stopedeset u Jugoslaviji”. Osnivači su joj RTS i Narodni muzej u Beogradu, a potpisnici Ugovora u ime ove dve institucije bili su reditelj Jovan Ristić, pomoćnik generalnog direktora državne televizije, i muzejski savetnik Nikola Kusovac, već duže vreme siva eminencija (usled trajne i definitivne nemogućnosti da postane istinska) našeg najvećeg muzeja. Njih dvojica su tako postali najodgovrniji za izgled i sadržaj najnovije umetničke kolonije u nas.

Tokom marta meseca ove godine osmoro umetnika je (posle izvesnih peripetija i nepredviđenih okolnosti, naime čak petoro slikara iz prvog poziva otkazali su učešće pa im je pronađena zamena) sa porodicama boravilo na Zlatiboru. Rezultate njihovog rada sada imamo prilike da vidimo i Galeriji palate “Progres” u Knez Mihailovoj ulici.     Izložbu prati i jedan neobični katalog koji je na prvi pogled sasvim pristojan, ali ima i nešto što ga dovodi u red presedana u ovdašnjoj kulturi. To je međutim ispalo sasvim adekvatno onim procesima koje smo naveli na početku a neposredna je posledica poznatog Kusovčevog ponašanja u najnovije vreme.

Među kraćim, u katalogu objavljenim tekstovima koji se odnose na rad slikara, učesnika kolonije, nalazi se i jedan sa potpisom profesora Beogradskog univerziteta, poznatog istoričara umetnosti i likovnog kritičara dr. Ješe Denegrija. Taj napis ima sve karakteristike uobičajenih recenzija ove vrste stvaralaštva, dakle sa njim je sve u redu izuzev jedne sitnice – Denegri ga nije napisao.

Nije sada prilika da se detaljno bavimo njegovom niti analizom celog događaja, ali treba istaći da postojeća dokumentacija ovog slikara pokazuje da je Ješa Denegri o njemu objavio samo jedan tekst i to u katalogu samostalne izložbe održane 1995. godine u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Upoređivajem ta dva teksta vidi se da oni nisu identični pa je stoga neminovan zaključak da je potonji Denegriju podmetnut. Zašto? O tome će biti reči u sasvim izvesnoj predstojećoj prilici.

Neobični lik: Aktera ove prevare bez presedana logično (mada je upotreba logike u ovom vremenu i u ovom prostoru izuzetno rizična) ne treba tražiti u partneru koji zastupa televiziju iako je on potpisan kao “direktor kolinije”, već u “umetničkom selektoru”, dakle Nikoli Kusovcu.

Izgledalo je da je ovaj neobični lik sa naše kulturne scene do sada prošao sve faze njenog unižavanja i uništavanja: od neznalačkih i naopakih medijskih promocija i besmislenih likovnih kritika do monstruoznog propagiranja lažnih slikara i lažne umetnosti u mnogobrojnim prilikama, od štetočinskog delovanja u umetničkim savetima naših najvećih kulturnih institucija i manifestacija do originalne “ratne muzeologije” (“hrvatsko đubre” treba prepustiti uništavanju) koju je on smislio i sprovodio kao član Kriznog štaba republičke Vlade u periodu kada je obavljena evakuacija pokretnih umetničkih predmeta sa ratnog područija. Zbog toga je čak usledila i jedna ponižavajuća provera inspektora Evropskog saveta.
Do ovog slučaja činilo se da se Kusovac nalazi na samom dnu profesionalne etike usled svog krajnje neprimerenog ponašanja ispoljenog u različitim prilikama, ali se on očigledno tu nije zadržao: objavljivanje teksta u katalogu za koji je on odgovoran, a koji sa potpisanim autorom nema nikakve veze, pokazuje da za njega  skrupule ne postoje. U ovakvim slučajevima granice skandaloznih invencija nezamislive su.

S druge strane, može se pouzdano predvideti da će slične bezočnosti (nameće mi se jedan adekvatniji izraz – ludilo) generisane opštim socijalnim i idejnim kretanjima, kolektivnim duhovnim i etičkim stanjem u skoroj budućnosti eskalirati.

Jovan Despotović

Vreme, 18. 10. 1997