U tri slike

Fenomeni i značenja novih slika sa kraja XX veka nesumnjivo da zaokupljuju veliku pažnju javnosti – koliko stručne toliko i laičke. Jedan ovdašnji aktuelni događaj vratio je u centar medijske i masovne pozornosti sve zablude koje se upravo u ovakvim perifernim kulturnim oblastima ispoljavaju. Katkada latentno, katkada agresivno, ličnosti iz praktično svih intelektualnih i profesionalnih slojeva, marginalnih ili vodećih društvenih grupa javno tumače smisao i poruke koje se emituju sa današnjih ikona – bilo da su one produkti serioznog stvaralaštva, bilo da su one učinjene za jednokratnu i masovnu upotrebu, na primer kao predizborni plakati i sl.

Nije neophodno otići u predaleku prošlost i naići na primere koji na vrlo plastičan način pokazuju temeljitost zabluda nastalih zbog pogrešnih predstava koje se iz slika “iščitanju”. Ova pojava je snažno generisana iz potpuno različih ideoloških matrica a redovno rigidnih političkih grupa – i levog i desnog predznaka. Štaviše, u ovakvim kontrastnim kulturnim i civilizacijskim područijima koje su iz različitih razloga (najčešće zbog vlastite želje) izvan magistralnih civilizacijskih tokova, koje su još, dakle, uvek u “istorijskom periodu”, dolazi do tolikog preplitanja uticaja da je potpuno razumljivo što se oni ne mogu ni tačno ni potpuno raspoznati. Učinci takvog stanja mogu biti zaista zanimljivi – da istovremeno nisu porazni, destruktivni i opasni.

Strah od slika: Logičan početak ovog malog pregleda nalazimo  tačno pre deset godina, 1987. u zbivanjima nastalim povodom famozne naslovne stranice “Studenta”. Da se podsetimo, na njoj je za broj kojim je obeležen Dan mladosti objavljena fotografija jednog lista koji je na sebi imao jedno oštećenje u vidu zareza. Reakcija tadašnjeg Gradskog komiteta SKJ u Beogradu (čiji je šef u to vreme bio Slobodan Milošević), personalizovanog kroz napis Dušana Mitevića koji je ovu sliku razumeo kao politički napad, odnosno kao uvreda druga Tita. Odbrana njegovog lika i dela bila je tada toliko temeljita i razorna, toliko izvedena u jednom enormnom strahu od mogućih promena da su isledile kazne za aktere ovog događaja. Sva kasnija objašnjenja i tumačenja koja nisu došla samo od redakcije “Studenta” već i od liberalne i demokratske javnosti te uticajnih pojedinaca različitog političkog i ideološkog spektra. Međutim, tumačenja komunista, zapravo pripadnika SKJ, ostarelih revolucionara koji su se kao pripadnici Titovog partizanskog pokreta prepoznali kao meta napada i mladih jurišnika okupljenih oko marksističkih centara i univerzitetskog partijskog komiteta (čija će  vrtoglava politička karijera uskoro biti izvedena pod budnom pažnjom njihovog ideološkog mentora – prof. Mire Marković)  identifikovala su zapravo jednu staru i stalnu potrebu da se slikama pridodaju oni sadržaji koji su najčešće ili sporedni ili ih nema. Strah od ikona se posle ikonoklazma dubokog vizantijsog  srednjeg veka obnavlja i intenzivira sa komunističkom vladavinom (neračunajući turski period koji je po prirodi antiikoničan i izvan je evropskog civilizacijskog konteksta).

Potpuno je prirodno i razumnjivo da ova vrsta javne ideološke reakcije usledi nakon četrdeset godina neprikosnovenog vladanja komunizma u svim oblastima života, od ekonomije i prava do obrazovanja i kulture gde je upravo najrevnosnije sprovođena. Činovnicima i braniteljima Titovog poretka bila je veoma važna  dominacija i u umetničkom stvaralaštvu. Oni su u toj oblasti držali  monopol koji je prošao kroz nekoliko faza: od najrigidnije dogmatičnosti socijalističkog realizma neposredno nakon revolucije do mekših ideloških projekata poput nekih vidova kontrolisane stvaralačke slobode u vremenu koje se smatralo socijalističkim i samoupravnim (“socijalistički estetizam”, na primer).

Deset godina kasnije (mada i u međuvremenu nailazimo na manje-više ubedljive primere pogotovo u ratnim područijima gde se uz zatiranje stanovništva odvijalo i uništavanje umetničkih dela), dolazi do još jednog drastičnog čitanja slika, i istovremeno do jednog identičnog, doduše manje opasnog i destruktivnog ali ne i manje pogrešnog razumevanja sadržaja neke vizuelne poruke. Prvi je reagovanje mitropolita Amfilohija Radovića na cetinjski Bijenale, drugi je tumačenje arh. Spasoja Krunića jedne puruke koja emitovana sa  antiizbornog plakata Demokratske stranke.

Satanske ikone: U svom gnevnom saopštenju od svega što je mogao da vidi na Bijenalu, mitropolit je pokazao jedino da je ona – satanska. Pošto ovo nije estetička već ideološka ocena, moglo bi se razumeti da je ona došla od crkvenog velikodostojnika samo ukoliko bi se radilo o religioznom seminaru zatvorenog tipa. Ali, kako se u ovom slučaju radi o javnoj umetničkoj izložbi bila bi prihvatljiva jedino reakcija gospodina Radovića,  posetioca izložbe koja ga je zbog nekog svog sadržaja mogla izazvati da se burno oglasi.
A ako se, ipak gospodin Radović oseća pozvanim da arbitrira o estetičkim pitanjima sa visokog mesta crkvenog dostojnika, mora se primetiti kako je propustio nedavnu priliku da se izjasni oko skandaloznog odstranjivanja naručenih, od crkve prihvaćenih i postavljenih mozaičkih ikona u Žiči akademika Mladena Srbinovića. Ovog svetranog mitropolita tada nimalo nije brinula zamena istinskih umetničkih dela ordinarnim, doduše kanonizovanim i osveštenim kičem koji s masovno proizvodi upravo pod okriljem njegove, Srpske pravoslavne crkve. Dakle, prozirno je kada se uporede ova dva primera da nikako nije u pitanju briga za umetničke vrednosti crkvenog inventara već za očuvanje idejne, odnosno dogmatičke čistote slika koje se na različite načine bave religijom. A tada je jasno i to da je krajnje neumesna reakcija mitropilita Amfilohija na cetinjsku izložbu.

Samoprepoznavanje: “Jedan od najvećih srpskih intelektualaca”, kako ga je nazvao šef vlastite partije, arh. Spasoje Paja Krunić, istovremeno stranački i gradski funkcioner, očigledno izražavajući nezvanički stranački stav, reagovao je na antiizborni plakat Demokratske stranke, na vrlo zanimljiv način. Na njemu se nalazi jedan junak crtanog stripa koji na glavi nosi kapu u obliku magarećih ušiju. Uz taj lik ispisan je tekst koji ironizira učestovanje na izborima. Krunić se na neobjašnjiv način prepoznao na tom plakatu, i pri tom tu projekciju preneo je na sve koji su na izborima učestovali bilo kao kandidati bilo kao birači. Pošto je, budući je arhitekta po obrazovanju, prošao kroz neophodnu edukaciju, senzibiliziran je i na primanje raznovrsnih vizuelnih poruka. Ta vrsta profesionalne spreme podrazumeva i teorijsku podlogu, pa je stoga, pogotovo “najvećim intelektualcima”, sasvim sigurno poznat mehanizam prenošenja vizuelnih informacija. Otuda se reagovanje ovog arhitekte pojavljuje u krajnje neobičnom svetlu.

Da ovo nije slučajnost, pokazuje i istupanje istog arhitekte kada su se nedavno razmatrala pitanja oko izgradnje i postavljanja spomenika Nikole Pašića na istoimenom trgu u Beogradu. Sve što je Krunić tada rekao, a sada je u realnoj poziciji da kao predsednik gradske vlade sprovede svoju zamisao, naopako je od elementarne logike (o čemu smo sa svim detaljima već pisali u dva navrata u jeku ove kampanje) – a svodi se na jednu staru, prepoznatljivu komunističku potrebu za smešnom i nepotrebnom monumentalnošću, za paradom neukusa i nedovoljnog znanja da se u urbanim jezgrima rade veliki zahvati koji ozbiljno menjaju izgled grada. Ispada da je potpuno beznačajno da li se na ovim prostorima podiže spomenik revolucionarima ili građanskim političarima kada taj posao rade ljudi praktično istog mentaliteta – bez obzira na verbalne manifestacije njihovi ideoloških različitosti.

Beznadežna nepromenljivost: Redosled je, dakle, ovakav: atmosfera nastala u vremenu priprema za Osmu sednicu stvorila je i posebnu vrstu iritacije partijskih ideologa na neke vizuelne forme u koje se, dadako pogrešno, učitavaju dnevnopolitički sadržaji. Zatim, veliki zamah koji je nakog teških godina komunističke represije zahvatio SPC devedesetih godina, zahvatio je sve vitalne i javne oblasti njihovih interesovanja – pa tako i aktuelne probleme laičke umetnosti u kojima se njihovi predstavnici teško snalaze. Ona je i tom procesu našla za potrebno, da vrlo sličnom metodologijom i vrlo sličnim mehanizmom arbitrira i u pitanjima novih formi u umetnosti, njihovih vizuelnih sadržaja i poruka. Najzad, čak je i jedna razvikana obnoviteljska  partija pokazala da nije imuna od krajnje izvitoperenog tumačenja vizuelnih poruka isključivo prema potrebama stranačke dnevne politike.

Ovim primerima načinjen je jedan neobični luk u rasponu od ideološki rigidnih levih ili desnih do crkvenih tumačenja važnih fenomena savremenog života kakva je i svakodnevna ikonosfera.

Da li je pogrešan zaključak da se na ovim prostorima u suštini ništa ne menja bez obzira na promenu ideološke matrice. Ili te promene zapravo nema? Izneti slučajevi nažalost sugerišu tačnost još jedne beznadežne nepromenljivosti koja se ovde ukorenila.

Jovan Despotović

Vreme, 11. 10. 1997