Sajam umetnosti ili vašar šunda?

Dominacija šunda 

Obeležavajući šezdesetogodišnjicu Beogradski sajam je u program ovogodišnjih manifestacija po prvi put priredio i dosta veliku izložbu pod nazivom ‘Art expo 97′. Na ovom ‘Međunarodnom sajmu umetnosti i umetničke opreme’ pored nekih vrhunskih ustanova srpske kulture kao što su muzeji: Narodni, Etnografski i Savremene umetnosti, umetničkih škola – Fakultet likovnih umetnosti i njegov Centar za grafiku i vizuelna istraživanja ‘Akademija’, te umetničkih udruženja ULUS i ULUPUDS učestvovale su i nekolike (uglavnom privatne) galerije koje manjeviše otvoreno trguju lažnom umetnošću -  te apsolutno u najvećem broju firme za tzv. ‘umetničku opremu’ ?! (ranije su se takve ramadžijske radnje zvale ‘staklorezačke’). Dakle, tik pored institucija našeg najvrednijeg umetničkog stvaralaštva nalaze se one koje po izlagačkoj aktivnosti tu nikako ne spadaju, a već iz ovoga se uočava kako se očekivani sajam umetnosti zapravo odmah pretvorio u vašar šunda.

Primetno odsustvo privatnih jugoslovenskih galerija koje se stvarno bave umetničkom delatnošću (poput recimo pančevačke ‘Galerija Nova’ ili beogradskih ‘Zvono’ i ‘Haos’, a zanimljivo je primetiti da se vlasnica potonje Borka Božović našla u Organizacionom odboru ali ne i na sajmu) pokazuje zapravo kolika je današnja briga ove države za seriozno likovno stvaralaštvo. Ozbiljni galeristi očigledno nemaju interesa da plate zakup prostora (ma koliko da je on ovom prilikom dobrom voljom Beogradskog sajma snižen na najnižu tarifu) jer nema pravog tržišta umetninama, odnosno nema (dovoljno) kolekcionara zainteresovanih za pravu umetnosti pa im je neisplativo učestvovanje na ovakvim sajmovima. Prisutni su samo oni koji računaju na nedostatak ukusa, kulture i obrazovanja publike kojoj je najlakše prodavati estetski problematična dela. Totalna dominacija šunda, kiča i lažne umetnosti u društvu pa tako i na Art expu 97  (najgori deo trgovca i ‘njihovih umetnika’ ovde je prisutan potvrđujući uočeni proces socijalne kretenizacije), nažalost je slika objektivnog stanja.

Ovakav porazan ishod nakaradne politike (i) u kulturi više puta je konstatovan. Pitanje je da li je sada moguće išta učiniti? Svi odgovori vode isključivo u jednom pravcu – prema definisanom interesu države u podršci ozbiljnog stvaralaštva, odnosno, da se ni pod kojim izgovorom ne prepusti ‘tržišnim’ uslovima koji su naopako shvaćeni i primenjeni u opštem društvenom životu. Kulturno emancipovane sredine poznaju regulacione mehanizme: zakonski okvir koji favorizuje umetnost i poreska politika koja eleminiše (ili makar maksimalno suzbija) pseudoumetnost. Zatim dolaze na red sistem opšteg i umetničkog obrazovanja, uticaji masmedija itd. – i finale, ovakvi sajmovi koji beleže učinke tih procesa.

Danas u Beogradu radi 243 registrovanih galerija. Dve osnovne grupe čine – malobrojne, tzv. neprofitne državne galerije i još malobrojnije privatne (5-10)  koje izlažu i pomažu isključivo vrhunsku umetnost; s druge strane stoji ogroman broj onih (preko 200, a bezmalo to su sve privatne galerije) koje nesmetano trguju umetničkim otrovom pozivajući se na tobožnju tržišnu konjukturu. I sve one imaju potpuno isti status u ovom društvu, što nije opravdano s obzirom na motive njihovih vlasnika gde se tačno mogu razaznati čisto trgovački od čisto umetničkih. Država, odnosno njena zakonska i poreska regulativa mora raspoznavati interese isključivog ulaganja u umetnost i aspiracije isključivog uzimanja od umetnosti. Tako kalibrisani aršini društvenih potreba kodifikovani neophodnim propisima, promenili bi sliku naše umetničke scene već za kratko vreme a ‘Art expo 98′ izgledao bi  drugačije – na njemu bi, za razliku od ovogodišnjeg, dominirala istinska umetnost.

Razumljivo je zašto je postojeći režim neodlučan oko ovog pitanja – kao i u svim drugim dnevnopolitičkim i strateškim pitanjima zapravo je bez stava jer su i sami njegovi vodeći protagonisti: idejni kreatori i politički aktivisti beznadežno nekulturni, nedovoljno obrazovani, intelektualno neemancipovani, etički i estetički neartikulisani. Zasad je, s druge strane, nejasno zašto je i opozicija pokazala iste simptome nedostatka kvaliteta, neodlučnost i bezidejnost tamo gde je preuzela vlast. Nervoza koja je počela da se ispoljava u ranije relativno konsolidovanim redovima simpatizera opozicije, među ozbiljnim umetnicima i uopšte kulturnim poslenicima, posledica je nepotrebnog taktiziranja, kompromisa (ne zna se tačno sa čime i zbog čega), odugovlačenja nove vlasti u povlačenju neophodnih i urgentnih poteza. Sigurno je, takođe, da neće dugo potrajati ova iznuđena i produžena tolerantnost.

Jovan Despotović

Vreme, 12. 7. 1997