Mogućnost savremenog stvaralaštva u istorijskim umetničkim ambijentima

Pitanje je zaista staro: da li savremeni umetnici smeju slobodno da intervenišu u istorijskim kulturnim ambijentima ili tu treba da rade sa krajnjim oprezom? Ako je suditi prema dokazima koji su do danas izvođeni, odgovor je načelan i zasigurno pozitivan u korist stvaralačke slobode.

Dakako da je estetička argumentacija u ovoj vrsti prosuđivanja onaj krajnji dokaz izveden iz dosledne činjeničke i povesne situacije. Lako se prisećamo brojnih polemika koje su ne tako davno vođene i u najznačajnijim urbanim centrima naše civilizacije. Na primer, u Parizu oko toga da li je mesto hipermodernističkoj arhitekturi Centra Žorž Pompidu, poznatijeg kao Bobur, u jezgru ovog grada, ili, da li je opravdana postmodernistička intervencija i dogradnja na pseudoklasicističkom zdanju Nacionalne galerije u Vašingtonu? Zatim, ponovo u Parizu, da li je dozvoljeno i opravdano postavljanje ‘piramide’ u stilski potpuno zatvorenom ambijentu dvorca-muzeja Luvr? Ovo su samo najkrupnije, svakom vidljive i svakom razumljive ilustracije problema koji se često postavlja pred savremene stvaraoce.

Da li treba da napomenemo da je bez obzira na vrstu otpora i njegov intenzitet, sačuvano pravo umetnika, u ovim primerima i svim drugim kojih je zaista mnogo, da kad se zadovolje stvarni kreativni razlozi njihovo delo slobodno prodre ili ravnopravno participira u takvim istorijskom celinama. Dakako u veoma umanjenom obimu, ali sa istim značenjima, u našim uslovima načinjeno je pitanje da li su prestone mozaičke ikone Mladena Srbinovića opravdano postavljene u takvom istorijskom, umetničkom, kulturnom i religioznom jezgru kakva je Spasova crkva u Manastiru Žiča?

Kako je mnogostruka važnost srpskih srednjovekovnih manastira, i ona istorijska, a u jednom sloju i državno-politička, uz one one koje smo pomenuli, razumljiva su mnogobrojna reagovanja na ovaj slučaj. Činjenica da je Srbinović najpre uradio skice za ove ikone koje je crkvena vlast odobrila i po kojima su izvedene dve sporne ikone, nije dovoljna da bi se zaustavila burna reagovanja i negodovanje lokalne crkvene uprave i – što je poseban fenomen, vernika koji su ih videli. U krajnje negativnim kritikama moguće je razlučiti dva osnovna sloja razumevanja. Jedan je definisao episkop Žički, priznajući da ne ulazi u njihovu umetničku vrednost, koji zaključuje zapravo kako one ne zadovoljavaju svoju kanonsku, odnosno liturgijsku funkciju. A drugi sloj  je zapravo je zapravo jedan, kako bi se to danas nazvalo, plebiscit, narodno izjašnjavanje, kada vernici iskazuju, nimalo biranim rečima, svoj krajnje nipodaštavajući odnos prema ovim relikvijama, koje to, očigledno u ovakvim uslovima, ne mogu postati.

Ne moramo se samo zapitati kako bi izgledala zapadnoevropska umetnost, dakako i ona katolička, u ovom milenijumu da se ta crkva držala ove vrste rasuđivanja. Ali se moramo zamisliti đta bi bilo, recimo, sa zadužbinama kralja Milutina da se postavilo na isti način pitanje stilskih i kanonskih inovacija u živopisima koje je ovaj vladalac naručivao od tada najboljih i najsavremenijih za to vreme vizantijskih fresko-slikara. Kako bi uopšte izgledala istorija umetnosti srpskog srednjeg veka da se na plebiscitu rešavalo pitanje stila u epohi Komnina ili u renesansi Paleologa, te nešto kasnije resavske slikarske škole, što su za to vreme sve odreda bili zapravo pravi primeri savremene umetnosti.

Apsurdno je, naravno, tražiti od vernika mišljenje o estetskim vrednostima savremene umetnosti, pogotovo u specifičnim uslovima u kojima mi danas živimo. Da bi se savremena umetnost mogla razumeti i prihvatiti potrebna su, među drugima, i dva bitna uslova: najpre visoka prosečna obrazovanost stanovništva i to njenog elitnog, građanskog sloja, i naravno faktor vremena, jer kako ono sve više prolazi, broj poklonika sada istorijskih stilova sve više raste. Dakle, sasvim je izvesno, a to nas istorija umetnosti naprestano uči, svaka dobra umetnost, bez obzira na početno nerazumevanje koje se redovno javlja, u nekom kasnijem periodu kao stil biva shvaćena, prihvaćena i – istorizovana.

Ove pouke su, danas gledano, veoma jednostavne. Veliki problm ovog vremena je to što je naše društvo ostalo bez prirodnog poretka vrednosti, moralnih orijetira, socijalnih ciljeva. Ako neko misli da Srbinovićevim mazaicima nije mesto u Žičkoj crkvi, da i to jasno kažemo, još manje je mesto ikonama koje se u tom manastiru rade u jednoj ikonopisačkoj školi koju čine tamošnje monahinje. Uz svo uvažavanje i poštovanje za njihovu želju i plemenitu nameru da svojim radovima zamene Srbinovićeve, moramo izreći i vrlo rezervisano mišljenje o stvarnim umetničkim vrednostima njihovoih radova. Jedna stvar je kanonska zasnovanost tih radova, koja zapravo i nije sporna niti je predmet ovog razmatranja; druga stvar je komplikovano pitanje koje treba da bude zadovoljeno da bi slikarske rukotvorine prerasle u umetnička dela. A upravo snažna umetnička emisija koja zrači u žičkoj crkvi ne dozvoljava tu vrstu eksperimenata unapred osuđenih na neuspeh. Kopisti i razni posvećenici zaista ne spadaju u onu vrstu stvaralaca koji bi morali da makar približno zadovolje vrlo veliku umetničku obavezu unutar takvih kulturnih ambijenata. Put kojim su krenule lokalne crkvene vlasti da rešavaju ovaj teški problem zapravo je stranputica na koju se uopšte nije smelo ni kročiti.

Jovan Despotović

Vreme umetnosti, br. 5, Vreme, 16. 1. 1995